|
Ne verujem dok ne vidim
|
 |
Pre nekih desetak godina Mihael Šumaher je iz Švajcarske, gde živi, sa porodicom otišao u Nemačku po novog kućnog ljubimca, štene australijskog ovčara. Kada su se spremali za povratak, ispostavilo se da im je ostalo malo vremena do leta. Stigao je taksista sa opelovim kombijem da ih vozi na aerodrom i Šumaheru je palo na pamet jednostavno rešenje. Majstore, pusti mene da vozim, a ti sedi na mesto suvozača.
Taksista Tunčer Jilmaz pričao je posle da nije mogao da veruje šta je njegov kombi u stanju da izvede. Šumi je uletao u krivine u punoj brzini, preticao tamo gde nema mesta, naruku mu je išlo to što u Nemačkoj nema ograničenja brzine na mnogim putevima. Na kraju je platio 60 evra koliko je vožnja koštala i oduševljenog Jilmaza častio sa još sto.
Šteta što se sve dogodilo davne 2007. jer da je do vožnje došlo samo dve, tri godine kasnije (svakako pre tragičnog Šumijevog pada na skijama), mi bismo danas tu vožnju gledali na Jutjubu umesto da o njoj maštamo čitajući po starim novinama. Sumnju da je bilo baš tako razvejao bi minutić videa, da postoji.
Baš te godine, posebno 2008, bile su prelomne u našim navikama. Pojavili su se pametni telefoni u kojima je kvalitetna kamera bila obavezna, kako "zadnja" tako i "prednja", i od tada važi ono pravilo da ako nisi snimio nije se ni dogodilo.
Bolje rečeno, čvrsto verujemo da se sve oko nas snima, samo nam ponekad ne daju da vidimo te snimke.
To je dovelo do toga da smo se iz pripovedačke kulture transformisali u vizuelnu. A najbolji dokaz su novi modeli mobilnih telefona.
Ako su nekada dve kamere, po jedna sa obe strane, bile norma, danas su minimum tri, dok se trenutno idealnim brojem smatra čak pet! Bez obzira da li je reč o bazičnom ili premijum modelu, razlika je eventualno u kvalitetu slike ili snimka.
Novi standard je da telefon mora imati jednu "normalnu" kameru, a uz nju obavezno i jednu širokougaonu i jednu koja zumira, odnosno približava i snima detalje. Zahtevnijim korisnicima nude se normalna i širokougaona kamera i za selfije, a razmatraju se i nove potrebe koje se suštinski svode na različite objektive ugrađene u telefon.
Razlog je jednostavan, telefon je sprava ograničenog oblika i veličine i nije preterano zgodno koristiti ga kao klasičan foto-aparat kojem menjamo objektive (ne pitajte kako znam). Zato se objektivi ugrađuju fabrički pa korisnik samo treba da bira koji će da upotrebi prema okolnostima.
I zato je poleđina telefona postala podjednako važna kao i lice, karakteristike kamera adut za kupovinu, a Instagram ključna društvena mreža za one ispod 30, koji reaguju na sliku, ne na priču.
To je najkraći, ako ne i jedini dobar put do potrošača i birača te generacije, i kome to nije jasno može samo da se slika. Ne da može, nego mora.