Intervju – Nataša Heror, Heror Media Pont:
Osobama sa invaliditetom trebaju mediji

"Pomislite samo koliko ljudi sa oštećenjem vida ili sluha zavisi od filtera koji se ogleda kroz osobe kojima su okruženi. Da li osobe iz neposrednog okruženja (porodica, prijatelji, asistenti) uopšte rade da im omoguće pristup informacijama i u kojoj meri ta ponuda korespondira sa stvarnim potrebama osobe koja želi da se informiše"

"Pristupačne komunikacije" naziv je projekta koji se već dve godine realizuje u Novom Sadu. Iako na prvi pogled zvuči čudno, jer svaka komunikacija po definiciji treba da bude pristupačna, u ovoj formulaciji nema ničeg čudnog. Okruženi smo sadržajima koji su nepristupačni ljudima sa smetnjama u sluhu ili vidu, i to na raznim poljima – od svakodnevne komunikacije do medijskih i kulturnih sadržaja. O nedostatku komunikacije sa osobama sa invaliditetom, načinima na koje mediji mogu da prilagode svoje sadržaje, o potrebi za pluralizmom informacija za ovu ciljnu grupu, razgovaramo sa Natašom Heror, direktorkom medijske agencije Heror Media Pont, koja je specijalizovana za povećanje vidljivosti različitih manjinskih grupa.

"VREME": Šta bi pristupačne komunikacije trebalo da budu, a na kom su nivou trenutno u Srbiji?

NATAŠA HEROR: Najobuhvatnija definicija pristupačnosti je data u publikaciji "Pristupačne komunikacije": "Nešto ili neko je pristupačno ako svi ljudi, bez obzira na svoj uzrast, pol, etničku pripadnost, veru, stepen obrazovanja, spretnost i veštost, fizičke karakteristike, psihičke karakteristike mogu da dođu do tog nečega, nesmetano koriste i upotrebljavaju podjednako sa svima drugima." (iz autorskog teksta Marije Vrebalov, konsultantkinje za pristupačnost).

Srbija ima veoma dobro uređenu legislativu kada je reč o pristupačnosti. Nivo primene je upitan.

Neophodan je razvoj svesti u društvu na svim nivoima.

Koliko su mediji svesni da je važno da budu pristupačni osobama sa invaliditetom?

Moj je utisak da mediji u najvećoj meri nemaju uopšte svest o potrebi da pristupačno komuniciraju. A ako je i imaju, dolazimo do momenta da su potrebna dodatna finansijska sredstva i ljudi, i tu cela stvar, uglavnom, padne u vodu.

Ono što ne košta ništa je da mediji, za početak, nediskriminatno izveštavaju.

Statistika kaže da 10 odsto svetske populacije ima neki invaliditet. U područjima koja su bila zahvaćena ratnim dejstvima taj procenat može biti i veći. To je ogromna publika koja treba da bude uvažena i kojoj se mediji moraju znati obratiti.

Da li vam se čini da većina medija, kada se govori o pristupačnosti ovoj grupi, misli na članke o osobama sa invaliditetom, kao da je to jedini medijski sadržaj koji bi trebalo da ih interesuje?

Nažalost, da. Osobe sa invaliditetom ne zanimaju samo vesti ili informacije o zdravlju. Interesuje ih sve što interesuje i ljude koji nemaju invaliditet. Pored toga, mediji treba da omoguće senzibilisanje šire javnosti na potrebe osoba sa invaliditetom.

Invaliditet može biti urođen, ali može biti i stečen tokom života. Svakome može da se dogodi. Skloni smo da zdravlje uzimamo zdravo za gotovo.

Do koje mere su osobe sa oštećenjima vida ili sluha uskraćene za samostalno pravljenje dobro informisanih izbora ako su im medijski sadržaji nedostupni?

Pomislite samo koliko ljudi sa oštećenjem vida ili sluha zavisi od filtera koji se ogleda kroz osobe kojima su okruženi. Da li osobe iz neposrednog okruženja (porodica, prijatelji, asistenti) uopšte rade da im omoguće pristup informacijama i u kojoj meri ta ponuda korespondira sa stvarnim potrebama osobe koja želi da se informiše? Poenta je u samostalnom izboru sadržaja. Mi smo se kao društvo obavezali na politiku jednakih mogućnosti, zar ne?

Sa druge strane, većina medija je u finansijskim problemima. Koliki su troškovi prilagođavanja sadržaja osobama sa invaliditetom?

Razvoj svesti koji sam već pomenula se odnosi i na same medije. Orijentisanost na rešenja je mnogo bolja nego orijentisanost na probleme. Koliko znam, ne košta ništa da portali imaju opciju uvećanja slova ili opciju negativa (crna pozadina i bela slova) za tekst. Čak je opcija negativa poželjna i za zdrave, ali umorne oči na kraju dana. Pretvaranje teksta u govor takođe može biti relativno lako dostupno.

Bilo bi dobro da Asocijacija medija, kao reprezentativno udruženje izdavača, inicira rad na ovom području i obezbedi obuke za medije, kako za menadžmente, tako i za novinare, kao i pristup sredstvima koja su neophodna da dođemo do softverskih rešenja koja će unaprediti pristupačnost informacija osobama sa nekim stepenom oštećenja vida i sluha.

Koliko znam, donatori se spremaju da se vrate, jer su verovatno shvatili da su svojim povlačenjem uzrokovali pad kvaliteta informisanja u Srbiji u celini. Bez uvijanja: budžet Srbije nije u stanju da izdrži sve što je potrebno da kvalitet medija bude na zadovoljavajućem nivou, čak i kada apstrahujemo politiku iz cele priče, a o razvoju u ovom trenutku teško da možemo uopšte da govorimo.

Šta ćemo sa javnim servisima kada je reč o ovoj tematici? Tu i tamo imamo prevodioca na znakovni jezik na televiziji, ali to je sve. Šta je sa štampom i onlajn medijima?

Sjajno je što su, recimo, televizijski prenosi sednica gradske skupštine u Novom Sadu u celosti prevođeni na znakovni jezik, što su vesti na RTV Vojvodini prevođene na znakovni jezik. Ponoviću: osobe sa nekim stepenom oštećenja sluha interesuje i obrazovanje i kultura i ekonomija i zabava.

O sadržajima namenjenim deci i mladima da i ne govorimo. Polje je široko i zahtevno i to niko ne spori. Nema brzih rešenja. Ako im priđemo sa željom da ih rešimo, uspećemo u tome.

Pre dve godine u Novom Sadu održana je konferencija "Pristupačne komunikacije". Koji su bili njeni glavni zaključci?

Tako je. Formulisali smo ih u tri teze: da sistem prepozna znakovni jezik kao maternji jezik i da se znakovni jezik uvede u obrazovni sistem; da je uloga nacionalnih, lokalnih i manjinskih medija kao glavnih aktera u širenju ideje o pristupačnim komunikacijama krucijalna, jer su upravo mediji ti koji kroz komunikaciju mogu da omoguće napredak društva u celini; da Grad Novi Sad treba da iskoristi titulu Evropske prestonice kulture 2021. godine tako što će usmeriti svoj razvoj ka obezbeđivanju arhitektonske i komunikacione pristupačnosti za sve ljude bez diskriminacije kroz primenu univerzalnog dizajna i putem podizanja komunikacijskih kapaciteta ustanova kulture, obrazovnih i uslužnih delatnosti najšireg spektra.

Sa velikim zadovoljstvom mogu da kažem da je uz finansijsku podršku Fondacije Novi Sad EPK 2021 u međuvremenu, u godini koja je iza nas, Arhiv Vojvodine sa Savezom gluvih i nagluvih Vojvodine i Heror Media Pontom realizovao projekat koji je omogućio obuku iz znakovnog jezika za zaposlene u pet ustanova kulture u Novom Sadu u dva tromesečna modula, kao i vođenja kroz Arhiv Vojvodine i izložbe, na znakovnom jeziku. Očekujemo da će se obuka za znakovni jezik nastaviti, jer nijedan jezik ne može da se nauči za tri ili šest meseci, pa ni znakovni.

U četvrtak, 26. septembra biće održana još jedna konferencija. Šta da očekujemo od nje?

Projekat "Kultura i komunikacija" ima za cilj da kroz dijalog predstavnika ustanova kulture, medija, institucija i profesionalaca koji se bave ovom oblašću mapira trenutno stanje kapaciteta Grada Novog Sada kada se radi o pristupačnosti sadržaja iz kulture osobama sa nekim stepenom oštećenja sluha i da kroz dijalog dođe do rešenja za maksimiziranje kapaciteta za godinu 2021. koja bi nakon godine titule za Novi Sad kao EPK 2021. doveo do trajnih sistemskih rešenja. Želim da verujem da smo na dobrom putu. Sa potpunom svešću da je ovaj proces sporohodan i da zahteva istrajnost i posvećenost, upravo sa aktivnostima koje sprovodimo, o kojima informišemo širu javnost i razgovaramo sa relevantnim sagovornicima, dajemo mogućnost da se na taj način stvari menjaju na bolje.

J. Gligorijević

Članak je objavljen u okviru projekta "Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo" koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.