Muzika: 51. BEMUS, kritičarska najava:
Raznovrsno a vrhunsko – pa čik ne dođite

Festival će od 6. do 19. oktobra predstaviti svoje aktuelno ruho i pokušati da pomiri slušaoce stare i najnovije generacije, kao i ljubitelje različitih umetničkih muzičkih žanrova poput klasike i džeza

Volite li Bemus... kakvo otrcano pitanje. Pa, naravno da dâ, bez razmišljanja. Samo, koji tačno Bemus ili, preciznije rečeno, koju od njegovih mnogobrojnih era od dvehiljadite naovamo? Manemo li se nezgodnih pitanja, dolazimo do prvog poslejubilarnog izdanja Beogradskih muzičkih svečanosti, na kojima kao umetnički direktor debituje ugledni dirigent Bojan Suđić. Pod parolom "Klasika danas više nego ikad!" i sa ljupkom verzijom valjda one muze zaštitnice muzike, Euterpe, kako pažljivo nešto osluškuje na zvaničnom plakatu festivala – 51. Bemus će od 6. do 19. oktobra predstaviti svoje aktuelno ruho i pokušati da pomiri slušaoce stare i najnovije generacije. Kao i ljubitelje različitih umetničkih muzičkih žanrova poput klasike i džeza, što na Bemusu zapravo i nije novina. Povratak starih Bemusovih zvezda poput flautiste Ljubiše Jovanovića, koji ovde obeležava 40 godina umetničkog rada, ali i prodor ka crossover dimenzijama popularne kulture u liku planetarno poznate violinistkinje Vanese Mej, samo su deo ovogodišnjih Bemusovih nastojanja da se pozicionira u nekim novim razmatranjima klasike. Biti delikatan u inoviranju jednog naoko drevnog muzičkog pravca, negovati korene i validnu zaostavštinu, ali i osavremeniti sve to dostojanstvenim predstavnicima današnjice – zaista se u polju zvuka ispostavlja kao izuzetno težak i katkada nezahvalan posao.

ZVEZDE: Ako je na otvaranju 50. Bemusa prošle godine violinista Najdžel Kenedi uveseljavao prepun Sava centar svojom atraktivnom i smelom miksturom klasike i džeza, sa mnogo ličnog humora pride, ovog oktobra bi tu ulogu mogla da preuzme njegova mlađa koleginica Vanesa Mej na istom mestu, samo sada negde oko polovine festivala. Ali, između Kenedija i Mejove razlika je utoliko velika što je potonja umetnica od tinejdžerskih dana u pop vodama, izazivajući stoga očekivano mrštenje jednog dela Bemusovih starosedelaca, naročito onih koji su već prisustvovali njenom beogradskom gostovanju u Areni 2011. Dok nam je Kenedi, opet, prethodnih par decenija priređivao umetnički sasvim neupitne spektakle od pedigrea, uvek s mrvicom pank ludila doduše.

Ali, okrenemo li se čistoj klasici, već na samom startu nailazimo na veličanstvenu Anđelu Georgiju – bespogovorni superstar sopran, ova vlasnica izuzetne karijere, ovenčana najuglednijim profesionalnim nagradama, stalno na gorućim operskim tačkama poput Metropolitena, Kovent Gardena, Milanske skale i Bečke državne opere, te već četvrt veka snimajući za takve diskografske gigante kakvi su EMI Classics, Warner Classics i Decca između ostalih, svakako je najbolji moguć izbor za Bemusovo uvodno veče. Georgiju se nalazi ovde u društvu Simfonijskog orkestra RTS pod upravom samog Bojana Suđića i sa uglednim kolegom, tenorom Čarlsom Kastronovom, kao partnerom na sceni.

A onda, odmah sutradan, legendarni džez trubač i doajen decentnog ličnog umetničkog stila Duško Gojković, predstaviće se zajedno sa Stjepkom Gutom, Gudačkim orkestrom i Big Bendom RTS u Kombank dvorani, na radost svih onih koji godinama već dobro znaju da je džez odavno postao neodvojiv deo klasičnih umetničkih vrednosti. Dodamo li tome da maestro za koji dan puni 88(!) godina, te da je neko kome se i veliki džezer Čarls Lojd iskreno obraduje kad se sretnu na Beogradskom džez festivalu (kažu svedoci), ali i da je svirao sa takvim gorostasima džeza sa obe strane Atlantika poput Dizija Gilespija, Džerija Maligena, Dekstera Gordona, Fredija Habarda, Klarka Terija između ostalih, a družio se prisno sa Majlsom Dejvisom, Četom Bejkerom, Stenom Gecom – jasno je zašto u stari dobri Dom sindikata treba bez pogovora doći u taj ponedeljak uveče.

I JOŠ MNOGO DRUGIH: Bemus je uvek imao svoje skrivene muzičke dragulje, pa tako i sada. Ako ste ljubitelj egzotičnih vrednosti u ovom, ionako temeljno globalistički ispeglanom zemaljskom društvu, onda bi dalekoistočni umetnici nove generacije mogli da vam pokažu svoje zanimljivo lice. Na primer, pijanista Niu Niu (1997). Slušali smo ga već 2014. g. na Kolarcu kako sa Beogradskom filharmonijom pod upravom maestra Muhaja Tanga izvodi Bramsov Klavirski koncert br. 1 kao tek sedamnaestogodišnjak, ali ne i makar kakav. Nosilac veoma prestižnih ondašnjih nagrada za mlade umetnike, student Šangajskog muzičkog konzervatorijuma još praktično u dečjem dobu, Niu Niu se u to vreme usavršavao u Bostonu na Konzervatorijumu Nove Engleske i spremao za svoje njujorške studije na slavnom Džulijardu, svirajući uporedo – violinu! I to veoma dobro, uzgred budi rečeno, koliko se bar sećamo njegovog beogradskog bisa, baš kao što je svirao i svoj matični instrument. Ovaj put on na Kolarac dolazi sa solo resitalom na čijem su programu probrani zapadnoevropski klasici Betoven, Mendelson, Šopen, Šubert i List. Biće svakako zanimljivo čuti ga u njegovom novom, zrelijem, ali svejedno još uvek mladom dobu ponovo.

Solo resital: Niu Niu

Dmitrij Sinkovski jednako je harizmatična figura koja privlači pažnju sličnom višestrukošću svojih muzičkih uloga. Ovaj ruski violinista, dirigent i pevač sa talentom kontratenora, na Bemus stiže sa svojim ansamblom na starim instrumentima "La Voce Strumentale" da publici pruži upravo onu "virtuoznost, finoću, izražajnost i maštu", o kojoj piše ugledni francuski dnevni list "Mond".

U tom smislu, ljubiteljima muzičkog krasnoglasja mogao bi biti zanimljiv i nastup muškog vokalnog seksteta "The Queen’s Six", ansambla zvaničnih pevača Kapele Sv. Đorđa pri Kraljičinom dvoru u Vindzoru. Svi oni žive unutar zidina zamka, sa dužnošću da nastupaju takoreći svakodnevno na službama u kapeli, kao i na brojnim privatnim i državnim događajima, koji često uključuju i kraljevsku porodicu. No, njihova glasovna originalnost, odnegovana na pomenut način, izašla je 2008. iz okvira tako strogih obaveza i rešila da sa ostatkom sveta podeli ovako ekskluzivno muzičko uživanje. Tako "Kraljičina šestorka" u Beogradu zaista izvodi Berda, Morlija, Talisa i Persla, potom engleske tradicionalne pesme, ali i Bitlse, Stivija Vondera, Majkla Džeksona ... premda, verovatno ne i God Save the Queen Seks Pistolsa, iz sasvim razumljivih razloga.

EX-SFRJ FUNKCIONIŠE PONOVO: Možda ovaj podnaslov izaziva nelagodu kod nekih dičnih patriota, ali da, istina je – na 51. Bemusu nastupa Kamerni orkestar Slovenačke filharmonije sa britanskom violončelistkinjom Natali Klajn kao solistom, a na zatvaranju festivala i horovi RTS (koji obeležava 80 godina postojanja) i HRT pod upravom Bojana Suđića. Još od doba ciklusa "Pika-Točka-Tačka", svojevremenog regionalnog projekta triju nacionalnih filharmonija iz ovog dela Balkana – Slovenačke, Zagrebačke i Beogradske – negde tamo 2011/12, a ponešto i pre, muzičari očigledno pokušavaju da pojedinačno i u umetničkim kolektivima poprave šta se popraviti može. Pa će ovde tako Kamerni orkestar Slovenačke filharmonije predstaviti repertoar sa delima Uroša Kreka, Hajdna i Čajkovskog, a Horovi RTS i HRT Svenoćno bdenije Sergeja Rahmanjinova, kao svojevrsni trijumf združenih duhovnih snaga i demonstraciju one neprolazne maksime da dogovor kuću gradi. Osim što je reč o bez ikakve sumnje važnom i plemenitom gestu prema našim susedima i dojučerašnjim najbližima, nadamo se takođe da će već idućeg Bemusa, ovde više puta pominjana Beogradska filharmonija, ponovo naći svoje mesto na programu našeg najuglednijeg festivala klasične muzika, sa kojeg je čitav dugi niz godina – do one prošle – nažalost odsustvovala.

I zato, pođite na Bemus, slušajte pored svega pomenutog još i Konjovićevu Koštanu u Narodnom pozorištu, kao i koncerte mladih umetnika i izvorne muzike, platite svoju ulaznicu ako možete, što bi uostalom trebalo da postane i prirodna navika svih predstavnika normalnog kulturnog sveta budućnosti, steknite i izrazite sopstveno mišljenje bez ustručavanja, oduševite se ili naglas progunđajte makar ono da jednom davno beše sve mnogo bolje, ali uradite nešto, pobogu, ako se niste već ove jeseni istakli sa Bitefom i Marinom. Od nečeg se stvarno mora početi.

Zorica Kojić