|
Istraživanje NSPM – Jesen 2019. Igre prestola i bojkota Savez za Srbiju je posle gotovo polugodišnje stagnacije i opadanja porastao za čak nekoliko procenata. Nema sumnje da je to posledica radikalne političke retorike i aktuelne ofanzive u vezi sa najavljenim bojkotom. Jasan i beskompromisan stav po tom pitanju ima svoje pristalice među opozicionom populacijom. Nevolja je, međutim, što takvi ipak nisu većina čak ni među opozicionim biračima i što čak i u slučaju relativno uspešne bojkotaške kampanje ona teško da će od izlaska na birališta odgovoriti više od – u najboljem slučaju – polovine opoziciono nastrojenih birača |
|
"Jedva čekam tvoj tekst i novo istraživanje NSPM, da mi ulije(š) malo optimizma", kaže mi neki dan kolega novinar i pasionirani pratilac ovog istraživačkog serijala u "Vremenu". E, jadna ti majka, mislim se, ako su ti ovi tekstovi slamka za koju se hvataš u borbi protiv lične i društvene apatije. A onda, na drugu loptu, shvatih da njegove reči i nisu sasvim besmislene.
Daleko od toga da na ovim stranicama sejemo nerealni optimizam. Neki prijatelji iz opozicije često su znali i da zamere (a ponekad se čak i ljutnu), naročito u predizbornim periodima, što nam brojke nisu malo "optimističnije", odnosno što u istraživanjima ne poguramo malo njihovu, odnosno "našu", opozicionu stvar. I odgovor je uvek isti – realan uvid, trezvena analiza i pravovremena dijagnoza najbolja su pomoć svakome ko iskreno želi da menja društvo. A lovcima u mutnom naša pomoć ionako ne treba, niti bismo im je pružali.
|
Elem, po našem "optimističnom" nalazu, trećina punoletnih građana ove zemlje lik i delo Aleksandra Vučića ocenjuje čistom peticom. A tik iza njega nalaze se Ivica Dačić i Dragan Marković Palma?! Oko četrdeset odsto njih kaže da bi na sledećim izborima glasalo za neku od lista ili stranaka vladajuće koalicije. (Da ne bude nesporazuma, reč je o procentu u odnosu na ukupan broj ispitanika, dakle, sa apstinentima i neizjašnjenima. A ukoliko njih sklonimo, procenat vladajuće stranke i koalicije biva kud i kamo veći.) Svega dvadesetak posto anketiranih kaže da živi bolje nego pre pet godina – a skoro dvostruko više smatra da živi gore. Polovina njih (videli smo to prošli put) kaže da, čak ni uz napor, ne može sebi da priušti odlazak na more ili godišnji odmor. Ali ih to sve ne obeshrabruje da i dalje većinski (43,3 odsto) veruju kako Srbija, uprkos svemu, "ide u dobrom pravcu".
POŽAR U SUVOM ŠIBLJU
|
Pa šta je onda tu uopšte "optimistično", ili makar uslovno ohrabrujuće za opoziciono, ili barem prema vlasti kritički nastrojenog čitaoca?
Pre svega, da se razumemo, naravno da mesta za neki naročiti optimizam nema – i teško da ga može biti u zemlji koja se suočava sa ovolikim ekonomskim, političkim, demokratskim i demografskim deficitima. Često slušamo o tome kako Srbija godišnje "gubi grad veličine jednog Zaječara", ali se retko zamislimo kakve sve konsekvence nosi sa sobom taj gubitak. (Pogotovo što je taj "izgubljeni grad" u međuvremenu porastao i do veličine Sombora ili Zrenjanina.) Svake godine, desetine hiljada najagilnijih, radno, rodno i politički sposobnih građana napuštaju zemlju – i većina ih se nikada neće vratiti, osim, eventualno, kao pokojnici ili penzioneri. A oni što ostaju izloženi su neprestanom medijskom presingu (čitaj, ispiranju mozga) od strane režimski kontrolisanih medija i sveprisutnog "Velikog Vođe".
|
Tek u tom kontekstu moguće je govoriti o – vrlo uslovno – pozitivnim elementima naših nalaza. Nije da su oni optimistički – nego samo nisu baš onoliko katastrofalni kao što bi se dalo očekivati i kao što, zapravo, tendenciozno stvaraju utisak praktično svi kreatori domaćeg javnog mnjenja.
|
Režimski izvori, mediji, analitičari i istraživači to čine neprekidno i sa jasnim ciljem. Potrebno je "zatući" svaku nadu i ne ostaviti ni trunku sumnje u to da Vučić i SNS apsolutno nemaju alternativu. No, u poslednje vreme režimskim se snagama u tom poduhvatu pridružio i dobar deo pro-opozicione javnosti (uključujući one sa društvenih mreža), koja sada, samo iz svojih razloga, takođe pothranjuje mit o Vučićevoj političkoj "nedodirljivosti" i sugeriše zaludnost svih (legalnih) napora da se on ugrozi. I ta se fama širi kao požar kroz suvo šiblje.
"Ne može mu niko ništa", slažu se i pozicioni i opozicioni akteri – samo što razloge te nemogućnosti tumače na različite načine. Oni režimski tu dominaciju smatraju logičnom posledicom Vođine superiornosti i svoje besprekorne organizacije. Dok opozicioni igrači svoju podređenost pravdaju činjenicom da su Vučić i SNS uzurpirali doslovno sve državne resurse i da ih beskrupulozno koriste u cilju održanja i uvećanja svoje političke dominacije. Te da se, stoga, protiv te mašine naprosto ne može boriti konvencionalnim političkim sredstvima. I, zapravo, i jedni i drugi su donekle – ali samo donekle – u pravu.
|
NADA I STREPNJA
Čini se da su ne samo opozicioni "šetači" nego i njihovi lideri zimus nerealno poverovali kako "Vučić samo što nije pao" – a u stvarnosti su se tek bili malo digli iz prašine i političke margine na koju ih je gurnula SNS-ova medijska i politička mašinerija. Ne samo da su taj "siguran pad" obećavali i oročavali – nego su (barem neki) izgleda čak i verovali u njega. I sada im se ta "olako obećana brzina" vratila kao bumerang.
Umesto da preispitaju svoje (pogrešne) pretpostavke, svoje metode i svoje lične političke kapacitete, opozicioni prvaci okupljeni (uglavnom) oko Saveza za Srbiju nastavili su da ne samo i dalje drže lestvicu visoko, nego da je čak i podižu. To ponekad može biti efikasno. Voljni faktor i motivacija jesu važan, možda i ključni faktor svakog uspešnog političkog poduhvata. Ali ako je raskorak između htenja (želja) i mogućnosti suviše veliki, onda lako može da završi spektakularnim, pa i karikaturalnim neuspehom. (Otprilike kao onaj filmski pokušaj simpatičnog Borata da se oženi Pamelom Anderson.)
|
A u tom samonametnutom radikalizmu previđaju se i ignorišu neki možda dostižniji ciljevi i pozitivni momenti. Na primer, to da se iz istraživanja u istraživanje beleži postepeni, ali kontinuirani rast onih koji kažu da se informišu preko interneta, a ne tradicionalnih medija (u devedeset odsto slučajeva kontrolisanih od strane vlasti). Sem toga, uz sve moguće manipulativne mehanizme, broj onih koji podržavaju aktuelnu vlast čitaj (Vučića) ne raste, nego se čak – istina, vrlo sporo i blago – pomalo smanjuje i opada. I ono najvažnije, i potencijalno najpozitivnije po opozicionu stvar: uprkos neprestanom i besomučnom ubeđivanju kako pod SNS-om i Vučićem "svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo" i cvetamo – čak 38,3 odsto građana smatra da Srbija "ide u lošem pravcu". A što je, opet, jedva 4 odsto manje od onih koji veruju u Vučićevo "zlatno doba".
|
Bilo kako bilo, Savez za Srbiju je posle gotovo polugodišnje stagnacije i opadanja porastao za čak nekoliko procenata, odnosno vratio se na nivo na kojem se nalazio krajem prethodne i prvih meseci ove godine. A ono što dodatno može da veseli pristalice SzS-a jeste podatak da se praktično prvi put u njihovom rezultatu pojavljuje određeni "koalicioni bonus", odnosno "višak" od par procenata u odnosu na zbir njihovih pojedinačnih (stranačkih) rezultata.
Nema sumnje da je to posledica radikalne političke retorike i aktuelne ofanzive u vezi sa najavljenim bojkotom narednih parlamentarnih izbora. Jasan i beskompromisan stav po tom pitanju ima svoje pristalice među opozicionom populacijom i ona će verovatno nagraditi one koji im u tom pogledu budu delovali najčvršće i najpouzdanije. Nevolja je, međutim, što takvi ipak nisu većina čak ni među opozicionim biračima i što čak i u slučaju relativno uspešne bojkotaške kampanje ona teško da će od izlaska na birališta odgovoriti više od – u najboljem slučaju – polovine opoziciono nastrojenih birača.
|
Hoću reći: vrlo je moguće da se najavljeni bojkot može pokazati kao prilično efikasno sredstvo za "uniformisanje", odnosno stavljanje pod kontrolu i pod jednu kapu opozicionog političkog korpusa (po cenu da se svi ostali uspešno proglase "izdajnicima" i prokažu kao "Vučićevi igrači"). Ali su više nego minimalne šanse da će ta povećana mobilizacija (ipak) dela opozicionog političkog tela doprineti padu ili slabljenju Aleksandra Vučića. Čak naprotiv. Uspe li da umiri i zadovolji spoljne političke faktore zarad kojih, uostalom, i igra ovu igru sa "pregovorima vlasti i opozicije" – možda će čak i da mu neposredno koristi. Ukoliko lideri SzS nemaju nekog u ovom trenutku meni i vama skrivenog keca u rukavu (kao što se to nekada slično verovalo i za Miloševića, u vreme njegovih političkih i ratnih avantura), lako se može dogoditi da nakon svega ovoga opozicija ostane oslabljena, van svih institucija, posvađana i podeljena, a ON ponovo ispadne "faktor mira i stabilnosti", nasuprot "avanturističkih i neuračunljivih opozicionih elemenata".
Ali, hajde da ne budemo baš ni toliki pesimisti.
|
| Izbor iz komentara ispitanika "Nemam škole, ali u sve se razumem"
Domaćica iz Rume, 26 godina: "Udala sam se dobro, pa živim bolje." Penzionerka iz Beograda, 79 godina: "Dosta mi je samo da gledam njega i bolje mi je!" Žena iz Leskovca, 64 godine: "Bolje se živi, puno se fabrike pootvaraše, mladi ne gluvare po ulicama više." Penzioner iz Vlasotinca, 71 godina: "Bar imamo poverenje ako nemamo boljitak." Penzionerka iz Gornjeg Milanovca, 87 godina: "Dođu neka povećanja, a u trgovini povećanja još veća." Penzionerka iz Sombora: "Ma, kakav standard. Sa ovakvom penzijom? Sebi ne kupim lek jer mi je preče da pošaljem koji dinar unuku koji studira. Sramota mene, sramota njega... sve je to žalosno." Poljoprivrednik iz Subotice: "Živim bolje jer su mi deca u inostranstvu, pa šalju. Svoju sam decu vaspitao da se u životu oslone samo na sebe i da pobegnu što dalje odavde. Voleo bih da sam i ja od svog oca dobio takav savet. Sad bih bio ko zna gde." Zrenjanin, žena, 54 godine: "Oseća se boljitak. Malo smo odvojili od sebe, od penzija, ali sad se vidi da se isplatilo." Aranđelovac, žena, 53 godine: "Samo se priča i ništa. Pogledajte cenu malina, šljiva, žita.. Sve su uništili. Samo se droga prodaje na sve strane."
Penzionerka iz Beograda, 66 godina: "Nisam za EU i Nato... stra’ me zbog sinova." Ispitanica iz Šapca, 59 godina: "Kako Vučić kaže." Penzionerka iz Beograda, 66 godina: "Kako ON odredi. A Nato nas je tukao, za njih nisam." Ispitanik iz Beograda, 56 godina: "Nisam za Ruse, uzeli su nam naftu, pljačkaju nas." Ispitanica iz Šapca, 59 godina: "Bez Rusa mi ne možemo, samo savez sa njima." Penzionerka iz Inđije, 90 godina: "Treba u Evropu da idemo, ne možemo da ostanemo sami kao jedna tačka koja svima smeta." Penzionerka iz Zrenjanina, 69 godina: "Svi misle da tamo padaju pečene ševe, a tamo mora mnogo da se radi." Žena iz Kragujevca, 69 godina: "Nema boljeg bratskog naroda od Kineza. Da nema njih, imali bismo pocepane i gaće i čarape." Lekarka iz Šapca: "Evropa i EU čekaju da Vučić odradi ono što treba oko Kosova. Lepo su stavili ruke na oči i ne vide šta se ovde dešava. Nije ih briga za nas, ma ni malo." Penzionerka iz Beograda: "Ja sam da uđemo u EU samo zato da bi unuci mogli da se zaposle i da imaju dobre plate. Zbog svega ostalog sam protiv." Penzioner iz Novog Sada: "EU, Nemačka i slični – nema tu slobode. Ja sam često tamo odlazio i radio. Kakva je to zemlja i uređenje gde su npr. dimnjaci zabranjeni, a o prasetini i domaćoj rakiji da ne pričam." Ispitanica iz Niša: "Volim Vučića, ali Putina još više. Dogod je on u Rusiji na vlasti, Srbija treba da mu bude najveći prijatelj." Student iz Rume: "Da je sreće da smo napravili balkanski ekonomski savez kao bivša Jugoslavija. To bi bila prava brana između istoka i zapada." Beograd, žena, 50 godina: "Kad nam je Evropa trebala, nije je bilo." Beograd, muškarac, 37 godina: "Zemlje SFRJ ahahaha što sad da se spajamo, pa jedva smo se razišli, uz ratove. Ja sam samo za jedan savez – sa Hrvaticama." Vranje, žena, 66 godina: "Neka mi EU dade evropske plate i penzije, pa će onda da uđemo."
Ispitanik iz Leskovca, 56 godina: "Srbija nema pravac!" Ispitanik iz Beograda, 56 godina: "Srbija ide u dobrom pravcu, jer naš predsednik hoće da reši pitanje Kosova... ipak treba biti realan, a ne fantazirati." Penzionerka iz Beograda, 82 godine: "Srbija trpi velike pritiske i vrti se u krugu." Ispitanik iz Kragujevca, 58 godina: "Bolji nemamo, gori nam ne treba!" Penzionerka iz Vršca, 65 godina: "U lošem pravcu. Vučić dobro postavlja stvari, jako je inteligentan, ali su reforme spore." Ispitanica iz Šapca, 59 godina: "Kad bi onaj žuti vratio pare, živeli bismo još bolje, gradili bismo više!" Penzioner iz Kikinde, 86 godina: "Idemo u dobrom pravcu dok predsednik pravi mir. On da ne razgovara sa svima, bilo bi rata." Penzionerka iz Bora, 73 godine: "Ide dobro, nego čovek ne može ovu mafiju da savlada!" "Koju mafiju?" "Ovu, ovaj... Đilas! Ovo njegovo društvo... Zauzeli, pa ne znaju da sjašu..." "Ali oni nemaju sad nikakvu vlast." "Kao da imaju! Ja bi njih sve pohapsila, pa neka se puše tamo..." Sredovečni Beograđanin: "Možda su ovi koji nas sada vode nekad i imali dobar plan i pravac, ali su definitivno skrenuli sa puta." Ispitanik iz Kikinde: "Srbija ide u sunovrat, a to je onaj najgori smer." Penzionerka iz Niša: "Mi smo kao na nekoj prokletoj tromeđi. Bila sam optimista 20 godina, sad više nisam. Samo tako hrabrim decu i unuke, a u stvari ih lažem." Ispitanica iz Kovilja, 52 godine: "Nemam ništa od škole, ali se u sve razumem." Gospođa iz Kraljeva, 42 godine: "Kakvo je to pitanje, pa naravno da idemo u dobrom pravcu, mi već živimo u 21. veku." Niš, žena, 67 godina: "Tapka u mestu." Novi Pazar, muškarac, 38 godina: "U dobrom, ako bog dao." Beograd, žena, 70 godina: "To samo Bog zna!"
Istraživački tim NSPM
|