Čašćenje po novosadski – Očevi slobode:
Jedan Zilion = deset miliona

Kako je filmski projekat Ristovskog, Bajića i Vitezovića dobio pedeset puta više gradskog novca od svih drugih

Krajem prošle nedelje, pre odlaska na čari produženog vikenda, ekipa filma Očevi slobode završavala je snimanje u Novom Sadu. Na keju kraj Dunava okupila se ekipa na čelu sa rediteljem Darkom Bajićem, ali i direktorom Zillion filma, firme koja realizuje ovo ostvarenje, Lazarom Ristovskim. U njihovom društvu našao se i gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević, koji im je potpisom na rešenje o dodeli sredstava za sufinansiranje projekata iz oblasti filmske industrije obezbedio 10 miliona dinara iz gradske kase, čime je podržao film koji će pratiti priču Svetozara Miletića i borbu Srba za prisajedinjenje sa Srbijom.

Film rađen po scenariju Milovana Vitezovića trebalo bi da bude premijerno prikazan u maju 2020. u Novom Sadu, a kako aktuelna vlast voli da pridaje značaj simbolici, ne bi čudilo da se za datum odabere 3. maj, na 172. godišnjicu Majske skupštine. I možda u maju naredne godine sa velikog platna Ljubomir Bandović s dugom bradom, kao Svetozar Miletić, uzvikne ono čuveno: "Mi smo Srbi, ali i građani."

EKRANIZOVAN: Svetozar Miletić

Gotovo vek i po nakon Miletićevog srp­sko-građanskog koncepta, nekoliko filmskih stvaralaca u Novom Sadu nije imalo mnogo vajde od toga što su građani, a ni eventualna "srpskost" nije mogla mnogo da im pomogne. Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada po prvi put je raspisala konkurs za sufinansiranje filmova, na kojem je dodelila ukupno 15 miliona dinara. Od ovog iznosa, 12,25 miliona dinara bilo je namenjeno za sufinansiranje privatnih preduzeća i tu je ubedljivo najviše novca odnelo preduzeće kojim rukovodi Lazar Ristovski – čak 10 miliona. Komisija, uz razumevanje Miloša Vučevića, odlučila je da preostalih 2,25 miliona nameni za 11 projekata. Svi osim Očeva su "nagrađeni" sa po, uglavnom, 200.000 dinara.

Iako filmski stvaraoci u Novom Sadu pozdravljaju inicijativu da zaseban konkurs bude namenjen samo za filmsku umetnost, utisak im je ipak da je na kraju sve ispalo traljavo, jer je jedan projekat nagrađen sa 50 puta više sredstava u odnosu na svaki drugi ponaosob. Uz to, najviše novca otišlo je preduzeću Ristovskog, a njegova "ljubav" sa naprednjačkom vlašću nije tajna.

Na zvaničnoj stranici Gradske uprave za kulturu nema obrazloženja čime se komisija rukovodila prilikom dodeljivanja novca projektima. Međutim, predsednik komisije Đorđe Kaćanski objasnio je za portal 021.rs da su Očevi dobili podršku jer je u pitanju priča koja do sada nije bila tema domaće kinematografije, a ekipa koja ga realizuje je kompetentna i eminentna. Na njegovom tragu je i izjava gradonačelnika Novog Sada, koji je prilikom posete filmskom setu, uz prethodnu najavu samo za probrane medije, izjavio kako "ne može da zamisli bolju reklamu za naš grad od ovakvog filma". Iako će tu "reklamu" Novosađani platiti 10 miliona, Vučević veruje da ćemo "konačno imati ekranizovanog Svetozara Miletića, ali je suština da kroz ekranizaciju doživimo kako je to Novi Sad živeo u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka, i kako su se naši preci borili i političkim životom i radom za slobodu, za prisajedinjenje, za ispunjenje vekovnog sna i suštine osnivanja Vojvodine".

Novosadski reditelj Miloš Pušić, koji je za svoj film Heroji radničke klase dobio 200.000 dinara, koje ne želi da prihvati, kaže za "Vreme" da bi sa tim novcem mogao da plati dan i po korišćenja dobre kamere. Za njega je suštinsko pitanje ovog konkursa to kako je komisija vrednovala sve ostale projekte, jer je u slučaju Očeva vrednovanje jasno.

"Kako mogu jednako da se vrednuju dokumentarni i igrani film srednjeg metra sa dugometražnim igranim i dokumentarnim filmom, odnosno različite filmske kategorije, koje su različitih organizacionih i produkcionih potreba? Druga stvar je u tome da, ako već mogu da se daju izjave medijima o konkursu, zašto ne može da se napiše i objavi obrazloženje tamo gde mu je i mesto? Mislim da se postavlja ozbiljno pitanje, da li je komisija čitala ijedan drugi projekat, pa da zbog toga još uvek ne znamo po kojim kriterijumima su ih ocenjivali", kaže Pušić.

Film Očevi slobode već je naišao na podršku institucija, donatora, lokalnih samouprava. Na sajtu Košutnjak filma navode se Pokrajinski sekretarijat za kulturu, Filmski centar Srbije, Pokrajinska vlada i Odbor za obeležavanje prisajedinjenja Vojvodine, a tu su još i Ministarstvo kulture, kao i, prema navodima medija, više od 30 lokalnih samouprava u Vojvodini. Biće zanimljivo videti da li će Očevi biti svesrdno nagrađeni i na konkursu za filmsku umetnost koji je raspisao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, preko kojeg se raspodeljuje 40 miliona dinara, pogotovo zato što je, po rečima Ristovskog, predsednik Pokrajinske vlade Igor Mirović bio jedan od inicijatora ideje za snimanje filma.

Međutim, nisu Očevi izuzetak kada je u pitanju državna podrška koju dobijaju određeni filmovi. Na novom talasu nacionalne renesanse u domaćoj kinematografiji, filmovi koji igraju na kartu istorije koja prikazuje borbu srpskog naroda za slobodu ili pak njegove muke, mogu da računaju na podršku naprednjačke vlasti i institucija. Tako je bilo i u slučaju filma Kralj Petar Prvi Lazara Ristovskog, koji je dobio podršku u tolikoj meri da se novac iz budžeta izdvajao za karte i pre nego što je film bio snimljen. Svakako, Ristovski može da računa na podršku sve dok je ona dvosmerna, odnosno dok i on podržava aktuelnu vlast i predsednika Aleksandra Vučića. Naprednjačka podrška možda je i na tragu one komunističke, koja je sredstva davala filmovima o partizanskim herojima. Sumirao je to u jednu rečenicu Veljko Bulajić, reditelj Bitke na Neretvi, jednog od najskupljih filmova jugoslovenske kinematografije, koji je rekao da "svaka država, svaka vlast forsira svoje teme, tako je bilo i prije, tako će to uvijek biti, svaka vlast će forsirati sebe".

"Ne vidim baš neku analogiju između finansiranja filmova u Jugoslaviji i ovakvih primera. Iz jugoslovenske kinematografije izašli su neki važni filmovi. Jesu postojali dvorski reditelji, ali nisu se ponižavali ostali, kao u slučaju ovog konkursa", zaključuje Pušić.

Ipak, kritike koje su se pojavile Ristovski tumači kao neshvatanje suštine. Kako je rekao, "uvek postoje oni koji ne shvataju suštinu potrebe snimanja istorijskih filmova". Disonantni glasovi koji već sada mogu da se čuju, samo su deo našeg folklora, kaže proslavljeni glumac, što ga ne tangira mnogo. "Onaj koji ne shvata važnost ovog trenutka, kada snimamo film o Svetozaru Miletiću, on ne poštuje ni sam sebe, i to je ono što mene stvarno čudi", kazao je Ristovski prilikom boravka u Novom Sadu.

Bilo u pitanju "nerazumevanje suštine" ili ne, i Ristovski i Bajić mogli bi da priznaju da je situacija u kojoj jedno ostvarenje na konkursu dobija 50 puta više sredstava od svih ostalih učesnika, u najmanju ruku zanimljiva, ali i problematična. U Upravnom odboru Asocijacije Nezavisne kulturne scene Srbije poručuju za "Vreme" da se u ovom slučaju radi o zloupotrebi konkursa u korist jednog projekta, iz čega proizlazi čitav sled neregularnosti koje se tiču transparentnosti u radu – od izbora i sastava komisije pa do konačnih rezultata sa obrazloženjem. Ipak, u situaciji kada su ukupni budžeti mizerni, a institucije partijski plen, ne čudi ih slučaj da jedan film dobija 50 puta više sredstava od drugih, smatraju u Asocijaciji.

"Ovakva preraspodela je poprimila jedan oblik kontinuiteta kada je Novi Sad u pitanju, jer dok su budžet i konkurs za savremeno stvaralaštvo u Novom Sadu bili objedinjeni kroz samo jedan poziv, postojao je dug niz godina primer ‘privilegovanih’ preraspodela sa više od 50 puta većim iznosima, a primer je Exit festival. Sada se na posebnim konkursima samo multiplikovao model redistribucije ovakvom praksom, koja nikada nije sankcionisana", ukazuju u NKSS, dodajući da ovakva praksa guši razvoj lokalne produkcije.

Ova Asocijacija trenutno sprovodi i kampanju "1%" kojom se zalažu da minimum jedan odsto iz republičkog budžeta bude namenjen za kulturu, ali istovremeno i da se uvede transparentnost prilikom raspodele novca građana. Kako navode, Novi Sad je grad koji trenutno izdvaja najviše za kulturu – gotovo sedam odsto od ukupnog budžeta, ali ipak ovaj grad postaje paradigmatičan primer zamiranja scene i sve manjeg ulaganja u stvaralaštvo u trenutku kada statistički sve raste, jer sedam odsto nije malo, te je nagradno pitanje: gde taj novac završi?

U trenutku kada je ekipa Očeva slobode snimala kadrove u blizini Vladičanskog dvora u centru Novog Sada, na samo nekoliko desetina metara udaljenosti, završen je mural koji je prikazuje istorijske ličnosti. Na muralu nazvanom Srpska Atina osvanuli su Miletić, Đura Jakšić, Marija Trandafil... I tu negde dolazimo do toga da, izgleda, istoriju Srbije prate brljotine i u sadašnjosti. Jer, kao što će uz Očeve slobode ostati to da su bili favorizovani u odnosu na druge, narušavajući upravo ravnopravnost za koju se zalagao Miletić, tako će i uz Srpsku Atinu ostati da svojim bojama, i simbolično i bukvalno, prekriva Jedinu istinu, mural francuskog umetnika Remeda, koji je svojim delom govorio o odnosu čoveka i velikih sila.

I kad već Srpska Atina skriva jedinu istinu, ostaje nam da se nadamo da će Očevi svojom slikom reći istinu, te da neće biti nacionalistička romantizovana reklama jednog grada ili ideje, koja je trenutno na ceni. Ali, strepnja nam je dublja od nade…

Zoran Strika