Žrtve torture:
Dvadeset maraka za gospodina Palmu

U Srbiji su žrtve torture skoro potpuno nevidljive. Državi je nelagodno da se bavi njima jer po definiciji torture nju sprovode službenici državnih organa i institucija. S druge strane, učesnike ratova ni država ni javnost ne pitaju ni gde su, ni šta rade, ni kako se osećaju. Pored dva ratna veterana, svoja traumatična iskustva iznose jedan korisnik psihijatrijskih usluga i jedan migrant iz Avganistana u dokumentarnom filmu Podsećanje

...i dole)

"Kad se uđe na vrata, s moje lijeve strane bio je Palma, gospodin Palma", započinje svedočenje o torturi koju je u Erdutu preživeo Rajko Bjedov, prisilno mobilisan u leto 1995. i nastavlja: "A sa druge, desne strane bio je pokojni Branislav Pelević. Ja sam otišao kod Palme, imao sam lančić, narukvicu i imao sam 20 maraka, onda su bile marke. To mi je uzeo i rekao kao da će da vrati, ali nebitno... Nikad to nije vraćeno."

Ovo je samo deo poniženja koje je Bjedov doživeo u erdutskoj bazi najpoznatijeg srpskog paravojnog komandanta Željka Ražnatovića Arkana. Ni danas nije poznat tačan broj ljudi koji su bukvalno lovljeni po ulicama, stanovima i kafanama Republike Srbije i nasilno odvođeni u Erdut u istočnoj Slavoniji na "obuku". Obuku koja je podrazumevala pljačku, batine, maltretiranja i uništavanje svakog dostojanstva u živom biću. Film Podsećanje nastao je u produkciji Međunarodne mreže pomoći (eng. International Aid Network) – IAN i u njemu, uz Bjedova, govore i korisnik psihijatrijskih usluga Dragan Jugović, osnivač i predsednik udruženja "Duša", zatim Vinko Lale, predsednik Udruženja logoraša Bratunac i Mohamad Hazeni, izbeglica iz Avganistana. Jugović kazuje da je u Klinici za psihijatrijske bolesti "Laza Lazarević" bivao nepotrebno vezivan, zatim i sediran, da toaleti nemaju vrata, zbog čega se osećao poniženim. Vinko Lale je prošao skoro jednoipogodišnju golgotu u logoru Silos u Hadžićima kod Sarajeva gde je zajedno sa nekoliko stotina uhapšenih bio izgladnjavan, prebijan, živeo u nehumanim uslovima tokom rata u Bosni i Hercegovini 1992–1995. Hazeni je mladić od 18 godina, u Srbiji je već tri godine, više od 30 puta je pokušao da pređe hrvatsku ili mađarsku granicu na putu ka zapadnoj Evropi. Svaki put je bio uhapšen, zastrašivan, tučen i vraćen u Srbiju.

SLUŽBENO LICE TORTURE

Dokumentarni film Podsećanje snimljen je u produkciji srpskog ogranka IAN u okviru kojeg od 2000. deluje Centar za rehabilitaciju žrtava torture (CRTV) i on čini jedini takav centar u Srbiji. Do danas je više od 10.000 žrtava torture koristilo neku od usluga CRTV. U poslednjih petnaestak godina sve više se podiže svest o fenomenu porodičnog nasilja, posebno nad ženama i decom. Sve veći broj institucija i nevladinih organizacija pruža pomoć ženama žrtvama nasilja, a na pitanje zašto se samo jedna organizacija bavi žrtvama torture izvršna direktorka IAN-a Biljana Petrović kaže: "Porodično nasilje i tortura u svojoj fenomenologiji imaju sličnosti, ali i jednu bitnu razliku. Torturu sprovodi ili vrši službeno lice (ili neko u njegovo ime ili uz njegovo pristajanje), sa određenom namerom (na primer tortura se dešava u zatvoru ili pritvoru, zatim u policijskom pritvoru, ili u vojci, u ratu u ratnim logorima, ali i u institucijama zatvorenog tipa kao što su psihijatrijske bolnice ili ustanove za smeštaj osoba sa mentalnim smetnjama), kada govorimo o nečovečnom i ponižavajućem postupanju. A porodično nasilje vrši bliska osoba iz porodice; prema statistici to su najčešće muškarci koji nasilje sprovode nad ženama i decom u svojoj porodici. Nasilnici zloupotrebljavaju ljubav i poverenje koje u njih imaju njihove partnerke. Torturu vrše službena lica koja zloupotrebljavaju moć koju im uloga službenog lica dodeljuje, i zloupotrebljavaju poverenje države da će odgovorno vršiti svoju dužnost. Čini se da ima više organizacija koje se bave zaštitom žena i dece žrtava porodičnog nasilja, što je možda i opravdano zbog zastrašujuće statistike zastupljenosti rodno zasnovanog nasilja i femicida u Srbiji. S druge strane postoje i brojne nevladine organizacije u Srbiji koje pružaju pomoć žrtvama torture, ali najčešće pružaju pravnu pomoć i zastupanje žrtava pred sudom. IAN se trudi da kroz svoje projekte razvije i održi sveobuhvatnu podršku kroz psihološku, medicinsku, psihijatrijsku i pravnu pomoć za žrtve torture."

U jednom razgovoru pokojni profesor Laslo Švirtlih, fizijatar i naučnik, objašnjavao je kako se u posleratnoj Jugoslaviji veoma brzo javila potreba da se formiraju medicinske ustanove za lečenje preživelih ranjenika iz Drugog svetskog rata. Tako je već do 1950. osnovan Zavod za rehabilitaciju u Sokobanjskoj ulici u Beogradu, koji danas nosi ime svog osnivača dr Miroslava Zotovića. U Mađarskoj slična klinika osnovana je tek 20 godina kasnije. "Kao i u svakoj zemlji koja je izgubila rat", zaključio je profesor Švirtlih.

Kako je Srbija izgubila sve ratove u kojima je učestvovala devedesetih, odsustvo pomoći veteranima koji pate od posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) nimalo ne čudi.

"Devedesetih godina, u okviru Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, osnovana je ‘Klinika za stres’ koja je opstala nekoliko godina i bavila se ratnom traumom", kaže Biljana Petrović i pojašnjava: "A od tada, iako naša organizacija svedoči o potrebama, nije uspostavljen niti jedan sličan državni centar za rehabilitaciju žrtava torture ili centar za tretman osoba sa post-ratnim tegobama. Osobe sa posttraumatskim stresnim poremećajem pomoć mogu dobiti u svim ustanovama za psihijatrijske poremećaje ili institucijama za mentalno zdravlje. Međutim, mi smatramo da, ako centar nije specijalizovan i prilagođen tegobama naših klijenata, može se desiti da suština poremećaja PTSP-a bude zanemarena. Takav centar, sa specijalizovanim servisom i rehabilitacijom žrtava torture, postoji u okviru naše organizacije IAN od 2000. godine, a nastao je isključivo od podrške donatora. Zahvalni smo donatorima kakva je EU, na razumevanju da podrže opstanak ovakvog centra ovoliko dugo, međutim, to ne isključuje potrebe i obavezu države da i sama osnuje specijalizovani centar za podršku osoba koje su preživele torturu u ratu ili u miru i pate od posttraumtaskog stresnog poremećaja."

BEZNADEŽNO BEZNAĐE

U filmu Podsećanje četvorica različitih muškaraca, po godinama, obrazovanju, kulturi i veri, jasno i glasno, bez ikakve sramote govore o torturi koju su prošli u toliko različitim uslovima. Na svačijem se licu, koliko god njihova mimika bila svedena, vidi i oseća patnja kroz koju su prošli. Rajko, prisilno mobilisani, priča polako, pomalo zamuckuje i zastaje, bori se sa osećanjima kada kaže: "To je sve Crveni krst znao. Oni su cinkarili ljude, to znam, sigurno. Ko se god upisao u Crveni krst, on je prijavljen policiji koja je hapsila. Tako da sam siguran da to nije Arkan sam radio i njegovi vojnici. To je bila državna politika." Draganu potpuno verujete kad priča kako je jedan njegov poznanik tokom tri meseca boravka u Klinici "Laza Lazarević" svakodnevno po tri puta dobijao injekcije bensedina u debelo meso "dok mu guza nije bila kao lubenica." Vinko priča tečno, seća se mnogih detalja, povremeno stane, pritisne čelo prstima, oči mu zasuze kad priča kako je u krvavoj ćeliji čekao da dobije teške batine: "A onda se nešto prelomilo u tom čovjeku koji je tukao. To je bio stražar Emir Oputa, da ne bude izmišljena faca. Komšija tu, blizu kuće, 500 metara. Nudi me cigaretom, zapali mi i kaže: ‘Danas imaš sreće, umorio sam se.’" Iako ima samo 18 godina, trogodišnje bekstvo (koje još uvek traje) od ratnih sukoba u Avganistanu učinilo je da Mohamad deluje ozbiljnije i zrelije od mnogih evropskih tridesetogodišnjaka: "Kada smo stigli u Srbiju, bio je jedan jako težak period. Period kada smo duševno, mentalno, kao muškarci, bili potpuno loše. Nismo imali nikakve nade, beznadežno beznađe."

"Na primeru osoba koje govore u filmu Podsećanje vidimo da se tortura može desiti u različitim okolnostima i da može imati različite nivoe posledica na fizičko i psihičko zdravlje i socijalno funkcionisanje", objašnjava Biljana Petrović i dodaje: "Naravno da na intezitet i trajanje tegoba PTSP-a utiče intezitet i trajanje traume, ali i ličnost žrtve, njene godine u trenutku doživljene traume, zdravstveno stanje, ali i briga koju dobije nakon preživljene torture. Postoje žrtve koje godinama nakon preživljene traume nisu dobile nikakvu profesionalnu pomoć, a bila im je neophodna. Kao posledica, njihovo mentalno i fizičko zdravlje narušeno je više od zdravlja onoga ko je tu pomoć dobio odmah, na vreme i koja je bila kontinuirana. U filmu možemo da vidimo kako tegobe mogu da se pojačavaju s vremenom, da traju dugo i da opstaju i deset ili petnaest godina nakon samog događaja, zato podsećamo da se o ovim ljudima mora brinuti kontinuirano i dugoročno. Zajedničko za sve učesnike filma koji imaju različita iskustva torture je poniženje, bespomoćnost i dehumanizacija, jer svi imaju doživljaj da su tretirani kao da nisu ljudi, kao da su životinje."

MANGUPI

"Isti ljudi koji su sada na vlasti su to radili, tako da bi bio red da budu malo mangupi pa da se izvine onima kojima su to radili", zaključuje Rajko Bjedov u filmu ujedno objašnjavajući ko je sprovodio torturu kad je bio odveden u Erdut u leto 1995. Biljana Petrović Rajkovu ozlojeđenost objašnjava rečima da su "preživeli učesnici ratova devedesetih zaboravljeni, zanemareni, čak često i nepriznati kao ratnici. Dobar primer nepriznavanja su prisilno mobilisane izbeglice, ali i građani Srbije, kojima se naša država nikada nije bavila. Mnogi od njih nisu dobili nikakvu reparaciju niti kompenzaciju za pretrpljene patnje, a bili su hapšeni i odvođeni od strane policije Republike Srbije i veliki broj njih je odvođen u paravojne srpske kampove, kao što je bio Erdut, kojim je komandovao Željko Ražnatović Arkan."

Možda bi i Dragan Marković Palma, lider Jedinstvene Srbije, mogao da ispadne mangup, pa da pogleda po Jagodini i rodnom Končarevu po ormanima, škrinjama, tavanima, trapovima, plastovima sena, skrivenim odajama, kod raznih prijatelja, rodbine ili kumova, pod jastuk ili u slamaricu gde su taj lančić, ta narukvica i tih 20 maraka što ih je tog leta pre 25 godina uzeo od Rajka Bjedova. I da mu ih vrati. Ne treba izvinjenje.

Radoslav Ćebić