Baština i politika:
Ostaje li Beograd bez svog nasleđa

Tamo gde je nekad bila Đumrukana, prvo zdanje u Beogradu podignuto u potpunosti u savremenom evropskom stilu, bivša carinarnica i bivše pozorište, zidaće se zgrada Ansambla "Kolo"

Početkom novembra u medijima se pojavila vest da će Ansambl narodnih pesama i igara Srbije "Kolo" dobiti novu zgradu. To moderno zdanje, kako je javljeno, nalaziće se u Karađorđevoj 13, imaće 13.000 kvadratnih metara, transparentne fasade, dvoranu za 800 ljudi, veliki foaje sa muzejom, nekoliko prostranih terasa sa kojih će se uživati u pogledu na Savu. Ako se ovome još doda da "Kolo", koje je svojim radom od osnivanja 1948. godine preraslo u jednu od naših važnih institucija kulture, i danas radi u privremenim prostorijama, teško je ne pohvaliti ovakav potez naše vlade, koja će ovaj poduhvat finansirati iz svojih sredstava.

Među nama verovatno nema nikoga ko se neće složiti da Ansambl "Kolo" zaslužuje modernu zgradu prilagođenu njegovim potrebama, a Beograd i Srbija još jedno lepo arhitektonsko zdanje koje će nam služiti na ponos. Međutim, u celoj priči postoji jedan veliki problem – mesto na kojem će se graditi.

CARINARNICA I POZORIŠTE

Naime, pažljivijim čitaocima i gledaocima verovatno nije promaklo da je u vestima o budućoj zgradi na nekoliko mesta spomenuta "bivša Đumrukana". Đumrukana (od turskog đumruk što znači carina, dakle, carinarnica) podignuta je 1834. godine po nalogu kneza Miloša. Velika jednospratnica sa pročeljem od čak osamnaest prozora bila je prvo zdanje u Beogradu koje je podignuto u potpunosti u savremenom evropskom stilu. Njene prostrane arkade u prizemlju, odmereni ritam prozorskih otvora, kao i središnji timpanon iznad terase od kovanog gvožđa bili su novo, evropsko lice autonomne Kneževine, prelomni momenat u arhitektonskoj istoriji Beograda od kojeg nije više bilo povratka na stari način zidanja. Njen graditelj bio je Hadži Nikola Živković, prvi neimar Miloševog doba, a projektant verovatno Franc Janke, rodom Slovak a tada "pravitelstveni indžinir". Za Beograd tog doba bila je to ogromna kuća pa je osim kao carinarnica služila i za mnoge druge potrebe. Godine 1837. u njoj su Jovan Hadžić i Vasa Lazarević napisali prvi Građanski zakonik za Kneževinu Srbiju. Četiri godine kasnije, 1841, u njoj je organizovan "Teatar na Đumruku", prvo javno pozorište u Kneževini (za razliku od prethodnih "dvorskih" predstava u Kragujevcu), a pokretači su bili "ljubitelji hudožestva" Atanasije Nikolić i Jovan Sterija Popović, čiji je veći broj komada ovde izveden. Novi teatar porodio je i prvu glumačku trupu Srbije koju su sačinjavali uglavnom Novosađani, članovi Letećeg diletantskog pozorišta koje je prispelo ovde sa dvogodišnjeg gostovanja u Zagrebu, ali i prve pozorišne kritike. Teatar je poživeo do avgusta 1842, kada je zatvoren zbog Vučićeve bune i obaranja Obrenovića. Iako je potrajao tek nekoliko meseci, ovaj pozorišni poduhvat ostavio je trajnu uspomenu u kulturnoj istoriji Beograda, ali i šire jer je tada to bilo jedino pozorište kod Srba i Hrvata. Nešto kasnije u Đumrukani su radili konzulat Habzburške carevine i njegova pošta. Nažalost, do kraja 19. veka i masovnije pojave fotografije zgrada je već izgubila mnoge svoje detalje, pa na većini slika ostavlja mnogo skromniji utisak no što ga je prvobitno imala.

Đumrukana je srušena 1944. godine u jednom od američkih bombardovanja Beograda kojima su cilj bili Glavna železnička stanica i mostovi. Ruševine su raščišćene naredne godine da bi se na njenom mestu do naših dana smenjivali neugledni privremeni objekti, barake i skladišta koji su ovom kraju Beograda davali rugoban izgled koji bi zaprepastio ljude iz doba "Teatra na Đumruku".

...i iz prve polovine XX veka...

NAJSLIKANIJI DEO GRADA

Tokom 75 godina nepostojanja ove građevine periodično su se javljali predlozi za njenu obnovu. Kao i u drugim sličnim slučajevima koji su nam svima poznati (dovoljno je spomenuti Narodni muzej u Beogradu), vlastima ovim ili onim uvek je nešto drugo bilo preče od kulture i baštine. Ako je jasno zašto se obnova starih zdanja nije sasvim uklapala u viziju bespogovornog progresa socijalističkog društva, kao ni da do obnove nije bilo lako doći burnih devedesetih, ostaje skoro pa nepojmljivo kako do toga, i pored nekoliko najava, nije došlo u prethodnih 19 godina. Stvari postaju nešto jasnije ako znamo da se građevine iz prošlih vekova koje su u našoj državi obnovljene iz temelja mogu nabrojati na prste obe ruke (ovde, naravno, ne računamo crkve, sa njima je upravo izgradnja iz temelja pravilo). Uprkos svemu, do pre dvadeset dana postojala je nada da Đumrukana nije zaboravljena i da će neko nekad naći volje i sredstava da je vrati Beogradu. Izgledalo je čak da će taj spasitelj biti niko drugi do zamenik gradonačelnika Goran Vesić, koji je 13. septembra ove godine (pre svega dva meseca!) svoju redovnu kolumnu u "Politici" naslovio "Obnova Karađorđeve vraća i Đumrukanu". Podsetivši čitaoce na istorijat ovog zdanja, napis je zaključio rečima: "Tako se planski menja Beograd, koji postaje grad za ljude i koji se seća svoje prošlosti." Postavlja se pitanje da li je moguće da je drugi (a mnogi će reći i prvi) čovek grada bio neobavešten o tome šta se radi i planira u Karađorđevoj ulici ili je u pitanju nešto drugo?

Zbog mesta na kojem se nalazila, pitanje Đumrukane nije samo pitanje jedne građevine ili jedne ulice. U njenom slučaju to je pitanje jedne od najvažnijih vizura Beograda. Đumrukana je gledala na reku Savu a takođe se nalazila odmah ispod Saborne crkve i kupole patrijaršijske kapele Svetog Simeona Mirotočivog. Zbog toga je ovaj deo grada, pa s njime i Đumrukana, bio motiv koji su zabeležili nebrojeni profesionalni fotografi, ali i obični posetioci Beograda. Kako nekad tako i sada. Slobodno se može reći da je to jedna od pet lokacija kojima se slikom najčešće predstavlja naš glavni grad. Takođe, uz Beogradsku tvrđavu ovo je "najklasičniji" lik Beograda, jer su Saborna crkva i Đumrukana bile dve građevine koje su tokom 19. veka dočekivale sve goste srpske prestonice koji su, sve do izgradnje železnice 1883, u njega mogli doći jedino brodom u pristanište tik ispred Đumruka.

GDE JE STRUKA

Tu nije kraj razlozima zašto nam nova zgrada Ansambla "Kolo" smeta. Ona bi, naime, trebalo da smeta i Zavodu za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda jer prostor Karađorđeve ulice od njenog početka do Brankovog mosta čini deo prostorno kulturno-istorijske celine Kosančićev venac. Pošto, barem za sada, nismo čuli proteste iz Zavoda, nameću se tri moguća zaključka: (1) Zavod je dao dozvolu za izgradnju, (2) Zavod dozvolu nije izdao, ali su se gradske vlasti oglušile o mišljenje institucije koja bi pre svih trebalo da se bavi ovom lokacijom, ili (3) Zavod nije niko ni pitao. Sva tri slučaja su jednako tragična.

Poslednji veliki razlog za negodovanje bio bi izostanak učešća kako struke tako i javnosti u planiranju budućeg izgleda ovog važnog mesta. Ako pretpostavimo da je zamenik gradonačelnika zatečen time što neće biti obnove Đumrukane, može se samo zamisliti koliko je iznenađena stručna javnost, da ne govorimo o ljudima koji u okolini žive ili rade (mada je ovo, kao što smo videli, pitanje svakog stanovnika ovog grada). Nije bilo nikakve diskusije o tome da li Beograd na ovom mestu želi novo i najveće ili želi staro i nešto manje ili pak nešto treće. U septembru je bilo jedno a onda je preko noći postalo nešto drugo. I gotova priča.

Nadajmo se, ipak, da priča nije gotova. Iz svega rečenog jasno je da je Đumrukana ne samo jedna od najvažnijih zgrada Beograda 19. veka, već i da se nalazi u njegovom najužem centru, njegovom najstarijem jezgru koje je zaštićeno zbog svojih kulturnih i istorijskih vrednosti. Ako nismo spremni da sačuvamo takvo zdanje na takvom mestu, koji ćemo to istorijski objekat u Beogradu zaštititi, koji ćemo obnoviti?

Pisac ovih redova neće vam kriti da je kao istoričar i ljubitelj starog Beograda u ovoj stvari pristrasan i da smatra kako bi staru zgradu Đumrukane trebalo obnoviti što približnije njenom nekadašnjem izgledu. Obnovljena zgrada pokrivala bi samo jednu trećinu svoje parcele što bi sa prostorom njoj susedne, na kojoj su sada (takođe provizorne) prostorije Fakulteta primenjenih umetnosti, ostavljalo više no dovoljno prostora za novu zgradu "Kola". Sasvim je jasno da će u raspravi o ovoj lokaciji biti i drugačijih mišljenja, ali pre no što uđemo u raspravu moramo imati i neka objektivna saznanja.

Čini se da većina Beograđana nema takva saznanja, to jest da nije upoznata sa prošlošću ovog mesta, niti s mogućnošću da umesto potpuno nove dobiju staru zgradu sa puno istorije. Kada bismo čuli mišljenja arhitekata, urbanista i ljudi koji se bave zaštitom i obnovom spomenika kulture, imali bismo mogućnosti da raspravljamo o ovom važnom mestu. Verujem i da bismo se brzo složili oko najvažnijeg, a to je da ne želimo da dopustimo da tuđe rušenje kroji našu budućnost i sećanje, te da postoji puno mesta za novo a da staro može stajati samo na svom. Takođe, držim da ne bi trebalo previše ubeđivanja da se saglasimo da je čar mesta kao što je Beograd, koji postoji već 1900 godina, u dobrom odnosu novog i starog, a da u njegovom jezgru taj odnos mora biti u korist starog. Lišivši ga istorijskih zdanja, u opasnosti smo da ovaj grad pretvorimo u mesto kakvo možete naći bilo gde na svetu, bezličan grad bez sećanja, bez korena. Na kraju krajeva, reći ću da je izgradnja bilo čega na ovakvom mestu bez velike i što sveobuhvatnije rasprave klasičan primer lova u mutnom.

Vladimir Dulović, istoričar

Pogled na Savu kroz staklo ... I SUTRA: Prvonagrađeni arhitektonski rad Da li je nova zgrada "Kola" morala da bude baš na Kosančićevom vencu, na mestu Đumrukane Od 17 radova prispelih na konkurs za novu zgradu Ansambla narodnih igara i pesama Srbije "Kolo" u Beogradu, žiri je izabrao projekat "Venac baštine" beogradskog biroa Zabriskie. Konkurs obuhvata Karađorđevu 13, gde se nekad nalazila Đumrukana. Cilj projekta je, piše u obrazloženju autora, "uklapanje objekata u kontekst grada, pa je objekat koncipiran kao nastavak javnog prostora Kosančićevog venca" pa je "poveznica sa objektom Đumrukane napravljena na simboličkom nivou". Osim rešenja za zgradu "Kola", nagrađeni projekat je dao i integrisano rešenje za susednu parcelu čiji program nije bio definisan raspisom konkursa, pa je na susednoj parceli osmišljen Centar za istraživanje i promociju kulturne baštine Republike Srbije. Beograđani ne znaju za Đumrukanu čak i kad prolaze pored njenog mesta zato što ničim nije obeleženo, a i zato što je prekriveno privremenim objektima. Mesto važnog objekta kulture u Karađorđevoj ulici u pozadini pristaništa, doživljava se kao nevažna stvar. Arhitekta Bojan Kovačević, predsednik Akademije arhitekture Srbije, kaže da je "Beograd kao grad, kao gradsko tkivo, kao mreža ulica, u velikoj meri više mreža Mesta nego mreža Zdanja koja su povesno značajna, od veoma drevnih vremena do danas. Kada pogledate superponiranost lejera, kako se to kompjuterskim pojmovnikom zove, beogradske adrese su bogate dubinom više nego jednoznačnom savremenošću. Tako je i sa lokacijom Đumrukane. Grad kao Beograd, naslojavan i naslojavan, je varijanta onoga što sam u jednom svom napisu nazvao višestrukim originalom – koliko god da to u prvom trenutku zvuči oksimoronski." Poslednjih decenija su se povremeno čuli predlozi i ideje da se Đumrukana rekonstruiše, najnovija takva najava je stigla od Gorana Vesića, potpredsednika grada. Bojan Kovačević smatra da "sa takvim opcijama treba biti veoma oprezan. Naime, laičkoj javnosti deluje da je rekonstrukcija moguća samo ako imamo određeni broj fotografija izgleda građevine i želju da je ponovo vidimo kao realitet. Međutim, čak i posedovanje originalnih projekata ne znači da je kuća tako i realizovana, uvek se makar u nečemu odmah odstupi, ili se naknadno prepravi. Ali kod Đumrukane nije sasvim jasno ni koji bismo njen izgled želeli da reinkarniramo. Carinski kao prvobitnu namenu, nadam se – ne, imali smo dovoljno srpsku granicu na Savi. Pozorišni? Resantimane generalno smatram opasnim u strategiji (pre)uređenja grada." Arhitekta Kovačević podržava nameru da "Kolo", koje od osnivanja nema svoju zgradu, dobije svoj prostor. Da li je morao to da bude baš Kosančićev venac? "Da je ansambl ‘Kolo’ vrlo profesionalna i za srpsku kulturu i baštinu izuzetno bitna skupina, institucija odavno, dodatno je naglašeno u ovom dobu kada identiteti izranjaju bitni u vreme globalizma. Naravno, nijedna od te dve stvarne ili navodne krajnosti ne sme prevagnuti do isključivosti. Potreba za boljim uslovima rada ansambla ‘Kolo’ je jedna tema, a potpuno druga da li njegova zgrada mora da bude baš na mestu Đumrukane. Uopšte ne vidim neophodnost te veze, ko god da ju je isposlovao, a odavno sam čuo da je inicijator toga gospodin Nikola Selaković." Činjenicu da je o radovima na konkursu odlučivao žiri od samo pet članova, i da je prvonagrađeni rad izabran većinom glasova, po arhitekti Kovačeviću znači da "o budućem izgledu prestonice mogu da presude tri glasa. Plus što u malobrojnim žirijima otpadne poneko mesto i na, bez uvrede, funkcionere-laike pa tek onda shvatite da Odluka, sa velikim o, može da bude stvar i samo dvoje ljudi. Uostalom, samo se podsetimo kakvu havariju Evropi je učinio britanski referendum sa matematičkom postavkom 50 posto izašlih plus jedan glas. To se tako ne treba raditi, izvinjavam se, ni u Londonu ni u Beogradu." Arhitekta Kovačević podseća da je sedište Ansambla "Kolo" u zgradi koja se nekada zvala NU "Braća Stamenković", pa odnedavno Centar za kulturu "Vlada Divljan", i da ju je projektovao arhitekta Bogdan Ignjatović. "Konkurs za novu zgradu Ansambla ‘Kolo’, sa raznoraznim programskim elementima, doneo je, kroz prvoplasirani rad ali čini mi se i kroz još neke, arhitekturu sa ogromnim staklenim površinama na pročelju Karađorđeve. Nisam siguran da je to prihvatljivo, jer taj potez oko Saborne crkve i niz padinu ka Savi je esencijalni znak srpskog Beograda još od polovine 19. veka. Podsetio bih i da je sama Beton hala, a odlagano je čekanjem na ukidanje pruge koja kroz nju prolazi, bila odavno razmatrana za uklanjanje pa je sad postala, možemo misliti, veoma značajna za Beograd. Ne znam taksativno pa ne mogu da svedočim, ali znam da je Zavod za zaštitu spomenika grada Beograda dao svoje uslove za ovaj konkurs, a ako sam dobro obavešten, rezultati su prilično promašili njihove uslove. Doduše, ako može Beograd na vodi da zazida vidljivost celog istorijskog Beograda desne obale Save sa njene leve obale, nije nelogično što će ka Savi moći da se gleda samo iz zgrade ‘Kola’." Sonja Ćirić