Naknadni stav:
Odakle će da iskoči zec

Pre 50 godina, na tadašnji Dan Republike 29. novembar, premijerno je prikazana Bitka na Neretvi, film u kome neki vide veličanje kulta ličnosti vladara, a neki vreme kada suma koja se izdvajala za kulturu nije počinjala nulom

Kao što je svakom celovitom čoveku poznato, a kako je to preciznim rečima uobličio Žak Prever, rat je velika svinjarija. No, postoje ljudi koji veruju da druge istorije i nema osim istorije ratova. Retki su, a i sumnjivi, oni koji poput čuvene replike iz filma Vima Vendersa Nebo nad Berlinom (uz scenarističku pomoć kontroverznog Handkea) smatraju da nema veće istorije od istorije muškarca i žene.

No, i u priči o ratovima i u našim ličnim pričama o partnerskim odnosima, gde je u oba slučaja, navodno, sve dozvoljeno, a zbog čega do svinjarija i dolazi, ne leži zec samo u radnji koja se vršila i izvršila u prošlosti, nego zečevi iskaču i iz načina kako o toj radnji pripovedamo i kakav stav prema njoj zauzimamo naknadno. Kakav je stav imala Jugoslavija 1969. o zbiru odlučujućih bitaka Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije, a koje se zajednički zovu Bitka na Neretvi ili bitka za ranjenike? Kakav stav mi danas zauzimamo prema istoimenom filmu u kojem je taj stav iznesen?

HONORARI I JEDNA SMRT

Na Dan Republike, koja se tada zvala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, 29. novembra 1969. u novootvorenoj velelepnoj dvorani "Skenderija" u Sarajevu bila je upriličena premijera najskupljeg i na izvestan način najznačajnijeg filma tog vremena i te zemlje. Premijeri je prisustvovao drug Stari, koji je veoma voleo film – za razliku od svih drugova i gospode mladih koji su posle druga Starog došli na vlast i kod nas, a i u ostalim krnjecima raspadnute države druga Starog.

Na premijeri je, kažu, bilo velelepno. Pored maršala Tita i vrha države, Džemala Bijedića i republičkog vrha BiH, reditelja Veljka Bulajića i ostalih iz autorske ekipe filma, bile su tu razne svetske i domaće filmske zvezde koje se u filmu pojavljuju. Od stranih ličnosti tek da spomenemo neke: Orson Vels, Jul Briner, Franko Nero, Hardi Kriger, Sergej Bondarčuk, Silva Koščina, Kurt Jirgens, Oleg Vidov i Entoni Doson, a kao gosti koji u filmu nisu glumili, još i Sofija Loren i Omar Šarif! Od domaćih glumaca bili su tu Ljubiša Samardžić i Velimir Bata Živojinović, za koje legenda kaže da su tada zaradili najbasnoslovnije honorare koji su na ovim prostorima filmskim glumcima ikada isplaćeni; bili su tu i Boris Dvornik, Kole Angelovski i Petar Kralj, za koje legenda kaže da nisu dobili ni cvonjka jer su tog trenutka bili na odsluženju vojnog roka u JNA, te im je glumljenje u filmu bilo vojna obaveza kao i desetini hiljada neplaćenih vojnika-statista. Među normalno angažovane i plaćene spadaju pak Milena Dravić, Pavle Vuisić, Lojze Rozman, Stole Aranđelović, Miha Baloh, Faruk Begoli, Milena Dapčević, Dragomir Felba, Fabijan Šovagović, Špela Rozin, Abdurahman Šalja, Radko Polič, Branislav Ciga Jerinić i mnogi drugi.

Verovatno je većina njih, kao i autori i ekipa, bila na premijeri, a samo za jednu osobu koja je u filmu učestvovala sa sigurnošću znamo da nije: bosanski snimatelj Đorđe Jolić poginuo je februara 1968. tokom snimanja Bitke na Neretvi. Smrt je bila apsurdna i jeziva. Naime, tokom scena bombardovanja umesto bombi iz aviona su bacane betonske table koje kad padnu podignu toliko zemlje i prašine da se prizor vizuelno ne razlikuje od eksplozija pravih bombi. Jolić je bio u bunkeru i snimao scenu kroz prozorčić, a da bi bolje video, isturio je objektiv kamere malo van prozorčića. Kolika je bila verovatnoća da će rikošetirani deo betona pogoditi baš objektiv i da će Jolić poginuti tako što će mu kamera kroz čije tražilo je tog trenutka gledao otkinuti pola glave? No, eto, u stvarnom životu su neverovatne stvari moguće, dok su u filmu često nemoguće stvari verovatne.

Kako ovo filmsko pravilo stoji kad se primeni na Bulajićevu Bitku na Neretvi? Stoji neverovatno za naše današnje pojmove. Bitka na Neretvi je, čini se, zapravo grandiozni filmski spektakl o građanskom ratu koji je potom nazvan Socijalistička revolucija, a u kojoj je pobedio drug Tito.

Film na spektakularan način pokazuje kako je to izvedeno, dakako iz vizure pobednika. Veoma je zanimljivo kako se u filmu predstavlja vrhuška nemačkih nacističkih negativaca i njihovih nepouzdanih osovinskih partnera, italijanskih fašista, vrhuška četničkih negativaca i zločini pripadnika ustaških jedinica, svi oni vešto smešteni s jedne strane, dok s druge strane postoje samo obični ljudi i niži zapovedni kadar, svi od krvi i mesa, sa svojim ljudskim pričama, emocijama, duhovitošću i tragizmom.

OFICIR RIVA I PIKASO

Međutim, kao naročito zanimljiva figura pojavljuje se italijanski dezerter, oficir Riva (Franko Nero) koji u odsudnom trenutku prelazi na stranu partizana. Njegova replika u kojoj ubeđuje partizane da će na njihovoj strani ratovati protiv Nemaca, ali ne može da puca na svoje Italijane, i da su on i partizani isti jer ne ostavljaju ranjenike, iskusnom gledaocu može da zaliči na repliku koju je cenzura izmenila. Šta bi bilo logično da zaista izgovara oficir Riva? Pa, da je on koji neće da puca na Italijane isti kao partizanski i četnički ratnici koji nisu hteli da pucaju jedni na druge jer su se lično poznavali, a neki su među protivnicima imali i bliske rođake. Neki od istorijskih izvora kažu da je španski borac i general-pukovnik JNA Peko Dapčević naredio da se zarobljeni četnici oslobode, održavši im samo vakelu jer se nalaze u pogrešnoj vojsci.

No, ostavimo istoriju istoričarima, a mi se vratimo filmu i obeležavanju punih pedeset godina od njegovog nastanka. Tim povodom Kulturni centar Beograda u saradnji sa Jugoslovenskom kinotekom, Filmskim novostima i Filmskim centrom Sarajeva, organizovao je izložbu koju je priredila snimateljka i fotografkinja Maja Medić. Izložbu pod nazivom "Put do slobode mora biti čist" otvorenu 20. novembra u foajeu bioskopa Kulturnog centra Beograda čine fotografije iz filma i u vezi sa filmom, a posetioci će moći da je vide do februara 2020.

Gotovo svake godine kandidati za upis na Fakultet dramskih umetnosti u svom testu opšte kulture dobijaju trik-pitanje: "Za koji je ovdašnji film Pablo Pikaso dizajnirao plakat koristeći svoju Otmicu Sabinjanki?" Od ove godine, ko čita novine, neće moći to da ne zna jer su sve novine, u vezi sa pedesetogodišnjicom Bitke na Neretvi, objavile o čemu je reč. Naime, snimanje grandioznog spektakla, i pored podrške samog Tita, odlagano je nekoliko godina, prvo zbog zemljotresa u Skoplju 1963, a zatim zbog privrednih reformi 1964. Reditelj Veljko Bulajić, čekajući veliki film, snimio je dokumentarac o zemljotresu u Skoplju i za njega dobio nagradu na festivalu u Monte Karlu. Predsednik žirija, čuveni francuski scenarista Marsel Ašar, tokom festivala bio je smešten kod Pikasa, pa je domaćinu pokazao Bulajićev film i tako se naš reditelj upoznao sa velikim slikarem koji mu je zatim, za potrebe distribucije na engleskom, napravio plakat i nije ga naplatio tj. zatražio je samo par flaša jugoslovenskog vina.

A kakve su bile potrebe za engleskom distribucijom? Fenomenalne: u Jugoslaviji je film u bioskopima gledalo četiri miliona ljudi, a u svetu 350 miliona. Uz to, film je 1970. bio jedan od pet nominovanih za Oskara za film van engleskog govornog područja. Oskara u toj kategoriji te je godine dobio Kosta Gavras za politički triler Z, priču koja se odvija za vreme grčke vojne hunte, sa Ivom Montanom i Žan-Lujem Trentinjanom u glavnim ulogama. Ostala tri nominovana bili su takođe politički i ideološki titrajući švedski Adalen 31 Boa Viderberga i Braća Karamazovi Kirila Lavrova i Ivana Pirijeva, ali i remek-delo Eriha Romera Moja noć kod Mod (takođe s Trentinjanom). Referentnog okvira radi, Oskara za glavnu mušku ulogu te godine dobio je Džon Vejn za film Čovek zvani hrabrost, a Oskara za režiju Džon Šlezindžer za Ponoćnog kauboja.

Najzad, samo još nešto za sve one koji se groze i Tita i njegove vladavine, te smatraju da je Bitka na Neretvi samo još jedna pričica koju u diktaturi s kultom ličnosti aktuelna vlast i državni reditelj pričaju narodu stvarajući kolektivno sećanje na ono što se nije dogodilo i trošeći novac za kulturu: te godine u Jugoslaviji snimljen je još 31 film! Neki od njih bili su i te kako korozivni po kult ličnosti, diktaturu, aktuelnu vlast: Zaseda Živojina Pavlovića, Rani radovi Želimira Žilnika, Horoskop Bore Draškovića, Vrane Ljubiše Kozomare i Gordana Mihića, Događaj Vatroslava Mimice, Nedelja Lordana Zafranovića, Slučajni život Ante Peterlića... Da, tada bog jeste prvo sebi bradu stvarao, ali je nije stvarao samo sebi! E, da, još da dodam – suma koja se izdvajala za kulturu nije počinjala nulom.

Vladislava Vojnović