Intervju – Mario Reljanović, naučni saradnik Instituta za uporedno pravo:
Priprema za privatizaciju zdravstva

Izvoz medicinara ide na štetu zdravstvenog sistema u Srbiji i svih građana, kaže Mario Reljanović, naučni saradnik beogradskog Instituta za uporedno pravo

"VREME": Projekat "Triple Win" se predstavlja kao dobitak za tri strane. Šta dobija Srbija?

MARIO RELJANOVIĆ: Srbija, čini mi se, direktno ne dobija ništa. Mogu dobiti pojedinci koji po olakšanim uslovima mogu da se zaposle u Nemačkoj, ali mi kao građani ne dobijamo ništa. Jako je indikativno da se država Srbija odriče visoko kvalifikovane i specijalizovane radne snage u koju je dosta uloženo. Odriče se na vrlo volšeban i lak način, eventualno pod pretpostavkom smanjenja nezaposlenosti ili nešto slično, ali direktna korist za Srbiju kao državu i za građane Srbije tu ne postoji.

Ima li izvoz nezaposlenosti logike?

Stopa nezaposlenosti, onako kako se promoviše u medijima, uglavnom ne odgovara realnoj stopi, tako da se može reći da je nezaposlenost još uvek vrlo visoka u Srbiji. Tako da izvoz nezaposlenosti ima logike. Međutim, nema za one kadrove koji su kod nas deficitarni, a čini mi se da celokupan pravni ambijent koji se stvara zabranom zapošljavanja i pogoršanjem uslova rada medicinskih radnika zapravo pogoduje politici izvoza radnika, a na štetu onih koji bi trebalo da budu korisnici medicinskih usluga u Srbiji.

Koje su posledice ako se taj trend nastavi?

Kratkoročne posledice zabrane zapošljavanja već vidimo. Imamo jako mali broj lekara, naročito u određenim specijalizacijama, smanjuje se broj tehničara, medicinskih sestara... Dugoročno, čini mi se da pravnom regulacijom javnoprivatnog partnerstva, zatim regulacijom radnog položaja zakonom o zaposlenima u javnim službama, koji obuhvata i medicinske radnike, kao i novim zakonom o zdravstvenoj zaštiti, možda se čak priprema jedna vrsta privatizacije dela zdravstvenog sistema. To znači da će građani Srbije za visoku cenu – pošto i zaposleni i penzioneri plaćaju prilično visoke doprinose za zdravstveno osiguranje – dobijati možda osnovne zdravstvene usluge, a da će ostatak zdravstvenih usluga biti rezervisan samo za one koji to mogu da priušte.

S druge strane, sigurno dobijaju agencije koje se bave posredovanjem pri odlasku u Nemačku.

Sasvim izvesno je da je ta biznis ideja uspešna za sada. Imao sam prilike da vidim ugovore (koje građani potpisuju sa tim agencijama) i postoje dve vrste: jedna su ugovori očigledno prevarnog tipa u kojima postoje skriveni troškovi za lice koje odlazi u inostranstvo i ugovoreni vrlo nepovoljni uslovi rada, znači 10 do 12 radnih časova dnevno, sedam dana u nedelji. To su uslovi koji ne samo da nisu u skladu sa zakonodavstvom u Srbiji, nego nisu i ne mogu biti u skladu sa zakonodavstvom u Nemačkoj.

Druga vrsta su ugovori koje nude očigledno malo profesionalnije agencije koje imaju razrađene sisteme slanja u inostranstvo. Ti ugovori po pravilu ne sadrže takve vrste odredbi, ali kod njih je komplikovano i potencijalno sporno ograničavanje lica da koristi usluge samo jedne agencije i takozvane ugovorne kazne u slučaju da lice odustane od celog postupka.

Imamo i primere ljudi koji ne znaju ni šta su potpisali, pa kažu samo da su potpisali nešto na nemačkom. Postoji li obaveza da im neko osigura da znaju šta potpisuju?

Poslovno sposobno lice može da potpiše šta god smatra da je u redu da potpiše. U tom smislu, ne možemo da kažemo da je neko protiv svoje volje, odnosno pod prinudom, potpisao. Međutim, vrlo često se iza takvih ugovora koje stranka ne razume kriju prevarni motivi, odnosno dovođenje u zabludu da su uslovi propisani ugovorom drugačiji od onoga što se zapravo potpiše. Tu postoji veliki rizik. Naravno, osnovni savet pravnika je da ne potpisujete nikada nešto što ne razumete i da tražite prevod. Čak i kada je ugovor na srpskom, da tražite savet pravnika koji će vam reći kakve su posledice toga što potpisujete.

Je li to onda neka vrsta modernog robovlasništva?

Ako se ispune uslovi koji su realni i ugovoreni sa nekom ozbiljnom agencijom i poslodavcem, za te ljude koji odu u Nemačku ili neku drugu zemlju to podrazumeva daleko bolje uslove rada, dostojanstven rad, naravno nakon što prođu kroz sve procedure, koje su vrlo komplikovane. Za sve ostale to znači dovođenje praktično u položaj žrtve trgovine ljudima. Kao i u drugim primerima koje smo imali, ako završite bez putne isprave u stranoj zemlji gde morate da odrađujete ugovor po uslovima koje niste prihvatili, to već može da se kvalifikuje kao krivično delo trgovine ljudima.