Intervju – Stefano Boeri, arhitekta:
Kuće prilagođene zelenilu

"Pošumljavanje gradova je u ovom trenutku najekonomičniji, a potom i najefikasniji metod, koji može da ublaži klimatske promene. A ono što je najvažnije, to je inkluzivna aktivnost zahvaljujući kojoj se menja svest društva"

Za "Vreme" iz Italije

Poslednjih dana crveni alarm upozorava Srbiju da diše zagađen vazduh. Ministar Zlatibor Lončar kaže da će sve biti bolje kad prestanu da se uvoze stara vozila, i podseća da je to problem mnogih zemalja na svetu. Na samitu Ujedinjenih nacija o klimi, koji se održao krajem septembra u Njujorku, imali su drugačiji predlog.

Italijanski arhitekta, urbanista i vizionar Stefano Boeri predstavio je"Great Green Wall of Cities", projekat pošumljavanja urbanih površina u okolini i unutar većih gradova počevši od Afrike, putem centralne Azije, krećući se ka evropskom kontinentu (ukupno njih 90), sa idejom da se ukupno posadi 500 hiljada hektara šuma u gradovima, te obnovi novim stablima 300 hiljada hektara prirodnih šuma. Ovaj ambiciozni projekat, poznatiji i kao "Zeleni zid oko planete", trebalo bi da se realizuje do 2030. godine.

ZELENI ZID: Jedan od projekata Stefana Boerija

Stefano Boeri, poznat po svojoj vertikalnoj šumi – zgradi koju je realizovao u Milanu 2014. godine, dva nebodera na čijim terasama i balkonima je zasađeno više od 700 vrsta različitog drveća i 20 hiljada vrsta visećeg bilja, lider je arhitekture u kojoj se drveće i biljke koriste kao materijali za gradnju. Posle Milana, vertikalna šuma našla je svoje mesto u Lozani, Parizu, Ajndhovenu, Kairu, kineskom Nankingu, tajvanskom Tajpeju, kao i u Tirani.

Povodom njegovog najnovijeg i aktuelnog projekta "ForestaMi", ideji da se u Milanu u narednoj deceniji posadi tri miliona stabala kako bi ovaj najzagađeniji italijanski grad prodisao, sreli smo arhitektu Stefana Boerija na konferenciji za novinare održanoj krajem novembra u asocijaciji stranih novinara u Milanu (Stampa Estera di Milano).

"VREME": Kako je nastao projekat "Great Green Wall of Cities" koji ste predstavili na samitu Ujedinjenih nacija?

STEFANO BOERI: Najjednostavniji primer i onaj od koga smo pošli jeste ono što se dešava na granici između Sahare i plodnije regije Sudan. Afrika je 2007. godine lansirala projekat pošumljavanja osam hiljada kilometara dugačke i petnaest kilometara široke teritorije, a kako bi zaustavila deforestizaciju. Etiopija je recimo pre nekoliko meseci posadila ukupno 200 hiljada novih stabala. Ovaj zeleni koridor, koji bismo mogli tako da nazovemo, a koji se pruža afričkom pustinjom, sada je vidljiv iz satelita. Nešto slično radi i Kina, koja je zasadila na stotine hiljada drveća kako bi zaustavila širenje pustinje Gobi. Takođe, Indija ima slične projekte. Projekat koji sam predstavio u Njujorku, podrazumeva zeleni zid oko gradova, i u tom smislu smo mislili da uključimo i afričke i azijske gradove, krećući se ka Evropi.

Najveće svetske metropole su najzagađenija mesta za život jer su najveći proizvođači ugljen-dioksida, ali su i prve žrtve koje najviše osećaju klimatske promene, počevši od poplava, zemljotresa i drugih vremenskih nepogoda – uzmite samo primer Venecije koja je nedavno poplavljena. Danas još uvek ne postoji dovoljno razvijena tehnologija koja bi mogla da apsorbuje ugljen-dioksid u urbanim centrima, i jedino trenutno rešenje jeste zelenilo. Tako da je pošumljavanje gradova u ovom trenutku najekonomičniji, a potom i najefikasniji metod, koji može da ublaži klimatske promene. A ono što je najvažnije, to je inkluzivna aktivnost zahvaljujući kojoj se menja svest društva.

Odakle polazite tokom realizacije jedne zelene zgrade, pametnog grada?

Recimo, kada projektujemo zgrade – vertikalne šume, prvo analiziramo koje su to vrste drveća koje želimo da posadimo, s obzirom da se svaka vrsta drugačije ponaša i prilagođava u različitim klimatskim uslovima i geografskim područjima. Zatim proučavamo njihov rast i razvoj, a tek na kraju počinjemo sa projektovanjem zgrade. Moglo bi se reći da ja i moj studio projektujemo kuće, zgrade i gradove koji se prilagođavaju zelenilu, a ne suprotno.

Koje su konkretne beneficije i efekti šuma o kojima govorite?

Projekat "Urbane šume" ima za cilj pre svega ublažavanja klimatskih promena i oporavljanje planete. Kada su u pitanju gradovi, zelenilo u njima neće doprineti samo poboljšanju kvaliteta vazduha, već će smanjiti i efekat "toplotnih gradskih ostrva", povećati biodiverzitet, te poboljšati kvalitet životnog prostora. U Milanu imamo više od 10 hiljada metara kvadratnih zelenila na dvema zgradama. A zahvaljujući tim biljkama i drveću, stvara se specifična mikroklima koja filtrira prašinu, stvara kiseonik, štedi energiju, te smanjuje gradsku buku. Zapravo, oba ova projekta od vertikalne do urbane šume, imaju za cilj demineralizaciju urbanih površina, tj. pretvaranje betonskih površina u zelene oaze.

Kuda bi se pružao zeleni zid u Evropi?

Zeleni pojas polazi od Španije, a zatim putem Francuske ide ka italijanskom poluostrvu i zemljama Istočne Evrope. U Italiji, ovaj projekat smo nazvali "Park Italije", koji spaja 14 italijanskih gradova i gde bi bilo zasađeno ukupno 22 miliona novih stabala. Od toga, u Milanu će biti posađeno tri miliona drveća, što znači jedno drvo po glavi stanovnika u ovom gradu.

Gradovi poput Beograda ili Sarajeva su se nedavno našli na listi najzagađenijih gradova na svetu. Mislite li da je ovakav projekat moguće replikovati u ovom delu istočne Evrope?

Ako bismo uzeli primer Tirane, onda je moguće. Kao što znate, ovaj grad, kao i mnogi slični gradovi u tom delu Evrope, okarakterisani su kao mineralni gradovi, u kojima dominira neplanska gradnja, te primarni materijali, kao što su beton, čelik i staklo. Sa albanskim premijerom Edijom Ramom, započeli smo projekat pošumljavanja glavnog albanskog grada i njegove okoline. Uz učešće institucija, škola, kao i privatnog sektora, za dve godine je posađeno 300 hiljada stabala, dok je cilj milion. Tako bi ovaj nekada sivi grad danas mogao da postane mesto konekcije za zelene koridore duž Balkana.

Nedavno ste predstavili i projekat "Smart City Forest", novo predgrađe meksičkog grada Kankuna u kojem će nastati potpuno eko-održiva sredina za život. Još jedan izazov za vas ili zaista budućnost gradova?

Novi gradovi će svakako nastajati. Ideja je da od njih napravimo pametne i zdrave prostore za život. Ovo novo predgrađe Kankuna imaće 130 hiljada stanovnika, prostiraće se na 557 hektara površine na kojoj će biti posađeno 7,5 miliona drveća i drugih biljaka koje će biti u stanju da apsorbuju 116 hiljada tona ugljen-dioksida. Takođe, u ovom pametnom gradu biće smešteni institucije, fakulteti i organizacije koje će se baviti ambijentom i budućnošću naše planete. Sličan grad nastaće takođe u gradu Ljudžou u Kini 2020. godine.

Da li je ipak takav jedan grad privilegija samo bogatih, s obzirom da su troškovi gradnje pametnog grada još uvek izuzetno skupi?

Kada smo napravili prvu vertikalnu šumu u Milanu, troškovi su zaista bili visoki, s obzirom da ranije nismo imali iskustva sa sličnim projektima. Na samitu Ujedinjenih nacija takođe smo predstavili projekat vertikalnih šuma, ali koji će biti u formi social housinga, gde su troškovi gradnje manji od 1200 evra po metru kvadratnom. Ovakav stambeni prostor biće dostupan svima, a pre svega mladima za iznajmljivanje. Takav projekat već smo počeli da realizujemo u Ajndhovenu. Kada je reč o pametnim gradovima, oni su za sada u fazi eksperimenta, ali se nadam da će u budućnosti biti dostupni svima za život.

Mislite li zaista da je dovoljno da svaki stanovnik posadi jedno drvo kako bi spasio planetu?

Drvo koje je posađeno i raste samo takođe je i element rizika za teritoriju u kojoj se nalazi. Recimo, Italija ima više od 40 odsto teritorije pod šumama, a još uvek ne postoji određeno ministarstvo koje jasno definiše održavanje takvih površina. Mnoge šume su zapuštene i rastu same. Kada je reč o sadnji drveća u urbanim centrima i projektu koji želimo da realizujemo, osim što moramo da znamo koje drveće sadimo i kako će određene vrste uticati na biodiverzitet, ključni aspekt je održavanje istog i razvijanje svesti svakog pojedinca u odnosu na zelenilo i šta ono zapravo znači za našu planetu.

Tatjana Đorđević Simić