Reportaža – Nekoliko sati u dalekom Zagrebu:
Ај донт спик кроејшн

Nekoliko neobaveznih sličica iz "adventskog" Zagreba, formiranih u svesti više radoznalog nego zazornog beogradskog putnika-namernika, na kojeg na ulici navališe svi najžilaviji stereotipi koji su u opticaju

Sveukupno ću, ne računajući spavanje, imati nekoliko slobodnih sati u Zagrebu, te zato plan i program svodim na tri zadatka. 1. Kupiti novu knjigu Borisa Dežulovića Summa atheologiae: nekoliko heretičkih rasprava o nemogućnosti Svemogućeg, a na "nagovor" Viktora Ivančića. Škrt je Ivančić kada valja udeliti pohvalu. U tekstu o svom feralovskom saborcu, međutim, rasipnički se poneo prema pridevima, te je potrošio zalihu koja mu, obično, dostaje za nekoliko godina. Ako je već tome tako, mislim dok prolazim Trgom Krešimira Ćosića, biće da je reč o nečemu izuzetnom. 2. Probati barem tri vrste kobasica iz drvenih kućica koje niknu u centru Zagreba kad god se približavaju verski praznici i Nova godina. 3. Otići na piće s Tomislavom Brlekom i posvađati se s njim (nije važno oko čega) jer on ne ume da se posvađa.

ĐURINA ULICA

Jagićevom ulicom prelazim prugu i ulazim u Ulicu Gjure Deželića pitajući se da li je Gjuro, u stvari, Đura (Gjura Jakšić), a onda uočavam neobičnu pojavu: ne boli me vrat. Hodam, dakle, zagrebačkim ulicama već pola sata i osećam kako se opuštam jer ne moram, kao u Beogradu, svu svoju pažnju i energiju da usmeravam ka tlu pokušavajući, vrata svijenog kao flamingo, da eskiviram rupetine po trotoaru, da ne slomim nogu na unakaženim pločnicima, ili, naprosto, propadnem u neku od bezbrojnih jama, da ne ugazim u pseće govno, da se ne obretem u blatu, ne naletim na smrdljivi kontejner za smeće ili na crni džip parkiran gde njemu, džipu to jest, odgovara, nego, eto, naprosto hodam i uživam u fasadama. Uz to, Zagrepčani imaju jednu posve staromodnu osobinu: automobile parkiraju na mestima predviđenim za parking, a ne, onako slobodoumno, gde god im padne na pamet, naročito po nogostupima. Dobro, znali smo to i ranije: Zagreb je konzervativna sredina.

Neužurbano, dakle, hodam Ulicom Gjure Deželića, ljudi gotovo da nema, ulično osvetljenje nije prejako tako da se muška prilika, oslonjena o zgradu na nekih desetak metara od mene, ne razaznaje jasno. Kako mu se približavam (okrenut mi je leđima) shvatam da je u klasičnoj pozi za muvanje riba: ramenom oslonjen o zid, ležerno ukrštenih nogu, natkriljuje devojku ispred sebe i, kao, nešto priča, vrebajući zapravo trenutak da je poljubi. Osim što nije devojka. Dok prolazim kraj njih momci se razdvajaju, a ja se pitam ne proističu li moja izneverena heteroseksualna očekivanja iz dobro kamuflirane homofobije? Uostalom, i to smo znali: Hrvati su pederi.

Ni pedesetak metara kasnije, ispred ulaza u prodavnicu, uočavam tri momka od kojih se onaj s raskošnom čiroki frizurom dernja na sav glas: "Boj se bije bije/ zaaaastava se vije/ zaaaa slobodu Ustaške". "Valjda Hrvatske", kaže drugi. "Isti kurac", odvraća pevač u trenutku kada mu, uprkos pokušaju da ostanem nevidljiv, upadam u vidno polje. Istog časa kreće na mene. Kako li me je prepoznao?, u magnovenju prolazi mojim usplahirenim srpskim mozgom koji, u istom, utvrđuje da je izgubio vezu sa svojim (to jest mojim) srpskim nogama. "Kompa", obraća mi se Čiroki, "može koja kuna?" "Sori", ispaljujem, "aj dont spik kroejšn". "Jebi se, kretenu", kaže mi ljubazno. "Tenkjuuu", odvraćam odvažno, uz najširi osmeh koji sam sposoban da proizvedem. Zašto sam rekao tenkju?, pitam se dok odmičem, opirući se porivu svog vaskolikog srpstva da pojurim iz sve snage. Ali znali smo i da su Hrvati ustaše, ništa novo.

Šta li će još da me snađe?, pitam se dok odmičem Đurinom ulicom. Snalaze me dve upravo predivne mlade žene. U trenutku dok se mimoilazimo, ona leva izgovara ime ženskog polnog organa. Jasno, zvonko. Ne kaže "vagina", nego ono drugo ime koje se ne može izgovoriti u ovako uglednom nedeljniku. Ipak, njeno "č" nije srpski tvrdo, nego meko (kao ono na šta se odnosi), toliko sugestivno da tim imenovanjem postiže jedinstvo reči i stvari, identitet reči i onoga što ta reč označava (filozofi kažu: identitet označitelja i označenog), pa pred mojim očima spontano, nezadrživo, zaigra taj drhturavi deo ženskog tela (dakle: ono označeno). No, ni ovoga puta nismo saznali ništa više od onoga što već znamo: da su Hrvati, naime, pičke. I Hrvatice. I to opake.

KOBASICE I KNJIGE

Ispred Hrvatskog narodnog kazališta kupujem ljutu debrecinku s malo senfa i krećem put Superknjižare. Debrecinka je odlična, ama odveć mala. Ubeđen da ću knjigu naći iz prve zbunjen sam zbunjenošću devojke za pultom koja ne zna da je Dežulović objavio knjigu. Sada uzimam domaću dimljenu kobasicu i nekoliko minuta slušam džez gitaristu ispred kazališta. Prebira po žicama kao da je sam na svetu, kao da ga boli dupe za sve oko sebe. U knjižari Školske knjige takođe ništa ne znaju o knjizi. Nastavljam Masarikovom, prolazim pored nekadašnjeg restorana Korčula (umesto legendarne kafane sada je tamo neki bezoblični prostor u kojem se prži, prodaje i jede meso), susrećem Teslu, ali ni u knjižari Vuković & Runjić nema knjige. Pokušavam neuspeh u pronalaženju neteološke Dežulovićeve rasprave da nadomestim listajući Knausgorova Godišnja doba (cijena sitnica: dvadesetak evrića po komadu), nove prevode Šmitove Političke teologije i njegovog Političkog romantizma (cijena sitnica: 23 evrića po komadu), a novu knjigu Lina Veljaka nežno premećem po rukama, potuljeno se nadajući da ću je dobiti na poklon od autora (dobio sam je, naravno). Pokunjeno izlazim iz knjižare i krećem prema Ljevku, kad u kafeu s desne strane, perifernim vidom, uočim, potpuno prirodno, Viktora Ivančića. "Gde je knjiga?", dreknem s vrata, na šta me Viktor, gotovo se izvinjavajući, obaveštava da je upravo isporučio pet paketa u Ljevak, ali da izvolim požuriti ako kanim doći do primerka, što činim bez oklevanja. "Pozdravi društvo", čujem kako Viktor dobacuje mojim leđima, ali nemam vremena za formalnosti. Tri i po minuta kasnije u posedu sam knjige i odjednom je sve ok, osim što shvatam da ne mogu da ispunim plan od tri kobasice, ali odlučujem da sebe častim krofnicama veličine zalogaja, koje, kad malo bolje pogledam, žvaću svi oko mene. "Dobro veče", kažem slatkoj devojci u drvenoj kućici, "kako se naručuju ove krofnice?", pitam neinteligentno. "Fritule", kaže, "u čašama." Hm... zar fritule nisu školjke?, mislim. "Dobro", kažem, "pola litra fritula." Na pokušaj duhovitosti devojka uzvraća uljudnim poluosmehom, a potom dobijam gomilu krofnica u plastičnoj čaši, prelivenih čokoladom i posutih šećerom u prahu, a pošto vidi s kim ima posla devojka dodaje, za svaki slučaj, da se fritule jedu ovim štapićima. Zahvaljujem i, prirodno, kao i svaki Kinez, uzimam dva štapića, osim što se krofnice, jel, ne hvataju s dva štapića, kao kineska hrana, nego se nabadaju kao ražnjići. Hitro odmičem ne okrećući se.

PELINKOVAC I PIVO

Krećem Ulicom Vlaškom pored sjajnih kafea, u Palmotićevoj skrećem desno do Jurišićeve, ulivam se u Draškovićevu ulicu, a onda Ulicom Ignjata Đorđića krećem prema Zrinjevcu. Zrinjevac šljašti od novogodišnje rasvete. Odvratno. Da ne bude zabune: svaka novogodišnja rasveta je odvratna. Ali u odnosu na beogradsku mahnitost, zrinjevačka rasveta je poput konceptualne umetnosti. Ipak, dva i po minuta je sasvim dovoljno, pa se iskradam u Berisavljevićevu, potom desno Preradovićevom ulicom, svraćam do Multimedijalnog instituta MAMA (nema nikog), ponovo susret s Teslom i eto me u PIF-u gde su, za istim stolom, Tomislav Brlek, Viktor Ivančić i pisac Sven Popović, bivši Brlekov student. Po ostacima sudeći, već je konzumirana sasvim pristojna količina pelinkovca. Ko je Tom Brlek? Sveučilišni profesor, jedan od najzanimljivijih teoretičara književnosti na ovom jeziku i, odskora, kolumnista "Vremena". Uz to drag, uljudan i nepopustljiv čovek. Ipak, ima i on svoje mane. Iz nepoznatih razloga obožava Beograd. (Valja dodati: nije jedini, mada jeste jedan od težih zagrebačkih slučajeva.) Ostaje mi da ga iznerviram pošto mi svojim nekritičkim obožavanjem Beograda i nekritičkom kritikom Zagreba neobično ide na živce. "Vi zagrebački snobovi", krećem oštro, pitajući se zašto onom Čirokiju nisam ovako odbrusio, "uopšte ne primećujete u kakvoj blagodeti živite: trotoari vam služe za hodanje, a nisu, kao u Beogradu, poligon za obuku u preživljavanju u džungli, vozači se zaustavljaju ispred pešačkih prelaza, Zagrepčanke su neodoljive, a na televiziji se pojavljuje trinaest predsedničkih kandidata odjednom, dok se kod nas godinama pojavljuje samo jedan, doduše na trinaest televizija." Ne primećujem, međutim, da sam ih fascinirao. Sven je mlad čovek pa mu je oprošteno što uglavnom govori o Beograđankama. Viktor je Jugosloven i dovoljno zgađen i Hrvatima i Srbima da ga je baš briga gde je gore. Profesor, očekivano, ne popušta, ali pod uticajem pelinkovca, sjajnog društva i Brlekovog potpunog odsustva talenta za svađu, razgovor kreće drugim tokovima. Posle dva sata Viktor i Sven odlaze, a Tom mi predlaže da se dislociramo na novo zborno mesto. Nisam čuven po antropofiliji i druželjubivosti, ali kako odbiti Brleka? Prolazimo Cvetnim trgom, potom Varšavskom pored kina "Europa" (uočavam prodavnicu koja se zove "Cogito" i pitam se šta se u njoj prodaje; misli, možda: da li su friške? od juče? u redu, dvesta grama misli bez kostiju, molit ću lijepo), prelazimo Gundulićevu nedaleko od kazališta "Kerempuh", potom Frankopansku blizu teatra "Gavella", ulazimo u Dalmatinsku ulicu i posle tridesetak metara nailazimo na Backstage koji izgleda upravo tako kako mu i ime kaže. Pun je, međutim, pristojnog i lepog sveta. Uskoro nam se pridružuju Sven i društvo (jedan svetski putnik i jedan režiser) pelinkovac i pivo nemilice teku, razgovor je brz i zanimljiv. Posle ponoći krećem pešice do hotela. Dok bodro koračam kroz blagu decembarsku noć, razmišljam, posve naivno, o tome kako bi na ovim prostorima bilo lako živeti kada bi se o životu pitali (kao što se ne pitaju), ljudi s kojima sam upravo proveo nekoliko kvalitetnih sati.

Ivan Milenković