Teorija:
Kritika je sloboda (i obrnuto)

Predrag Krstić: O čemu govorimo kada govorimo o kritici; Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, 2019.

Reč kritika vodi poreklo od starogrčke imenice crisis, kriza. U medicinskom žargonu kriza označava trenutak kada bolest kreće jednim od dva moguća pravca – ka smrti obolelog ili ka njegovom izlečenju, te je kriza utoliko – kako su je stari Grci razumeli – trenutak odluke. Kriza zahteva razrešenje. Zbog toga Grci nisu mogli da zamisle da kriza traje. Za takav preokret – naime, da kriza bude permanentna – bilo je potrebno moderno doba, a naročito su bili potrebni Francuzi koji su u 17. veku i smislili reč critique, kritika. Posle toga više ništa nije bilo isto. U prvom izdanju Kritike čistog uma iz 1781. godine Imanuel Kant piše: "Naše je doba istinsko doba kritike kojoj sve mora da se podvrgne. Religija na osnovu svoje svetosti i zakonodavstvo na osnovu svoga veličanstva obično žele da je izbegnu. Ali oni tada na sebe navlače opravdanu sumnju i ne mogu da računaju na iskreno poštovanje koje um poklanja samo onome što je moglo da izdrži njegovo slobodno i javno ispitivanje". Ako reč "um" iz prethodne rečenice zamenimo rečju "čovek", što je, za ovu priliku, sasvim dopustivo, Kantova se ideja može prevesti na sledeći način: kada čovek sopstveni život preuzme u svoje ruke, kada mu više nisu potrebni ni bog ni veliki vođa da bi mu rekli šta treba da radi i govori, kada, dakle, čovek izađe iz "samoskrivljene nezrelosti" (opet Kantova formulacija), tada se otvara prostor slobode. Ali sloboda je zeznuta stvar jer ona se neprestano mora braniti i iznova osvajati, a najbolje sredstvo i odbrane i ponovnog osvajanja onog već osvojenog jeste kritika. Kada se, pak, stvar postavi na ovakav način, onda smo u stanju da usložnimo pojam kritike: kritika ne znači samo da se u pitanje dovodi ono što se kritikuje, već se, u istom gestu, dovodi u pitanje i sam kritičar. Šta sad pa to znači? Ako kritikujem neko umetničko delo, u istom se gestu izlažem mogućnosti da i mene, kao kritičara, neko kritikuje, to jest dovede u pitanje. Jer – pogledajmo ponovo šta piše Kant – kritika je stvar slobodnog javnog prostora. U slobodnom javnom prostoru deluješ samo ako si u stanju da samoga sebe izvrgneš kritici, dakle, da se izložiš slobodi drugih. Kritika je odbrana slobode, a sloboda je uslov mogućnosti kritike, te se kritika i sloboda odnose jedno prema drugom kao dva ulančana beočuga: izmakne li se bilo koji od njih, onaj drugi pada. Slučaj Srbije to pokazuje jasno da jasnije ne može biti.

Prethodni pasus je najsažetiji mogući opis nove knjige Predraga Krstića kojeg, očigledno, u njegovom spisateljskom nadahnuću ništa ne može da zaustavi, pa čak ni to što piše i deluje u filozofskoj pustari u koju se srpska filozofska scena pretvorila. (Zašto je tako, zašto je srpska filozofija – uz tek po koji usamljeni očajnički glas – otišla dođavola, na ovom se mestu ne može odgovoriti, ali da li iko može da se seti kada je poslednji put pročitao kritiku neke filozofske knjige, ili kada se, poslednji put, na ovom jeziku odigrala kvalitetna filozofska rasprava? Zavladao je filozofski muk.) Iz knjige u knjigu, prelazeći iz jedne perspektive u drugu, a da sve vreme i u svakoj svojoj filozofskoj inkarnaciji ostane prepoznatljiv autor, Krstić gotovo opsesivno varira motive doba prosvećenosti, ostajući, na taj način – barem kada je o filozofiji reč – najupečatljiviji zagovornik moderne ideje slobode i ideala prosvećenosti. U vremenu kada su – i to ne samo u Srbiji kao avangardi gluposti – uzdrmani temelji prosvetiteljstva, pa deca, zbog gluposti roditelja koji odbijaju da ih vakcinišu, počinju da umiru od srednjovekovnih bolesti, kada se množe imbecili koji dovode u pitanje da je zemlja okrugla, a zavere bujaju kao pečurke posle kvalitetne kiše, kada srpski srednji vek, o kojem jedva da imamo po koji pouzdan dokument, u udžbenicima istorije zauzima najveći prostor, dok se prosvetitelj Dositej Obradović pominje usput, kada sumanuta ekipa na vlasti menja jednu stranicu srednjovekovnog spisa za gomilu sjajnih slika velikog ruskog majstora (jer ekipa još nije stigla do ere prosvećenosti), Krstićeva nepopustljivost i, što je od neprocenjivog značaja, njegova filozofska razigranost, zaista služe kao neka vrsta svetiljke, kao ona svetlost uma od koje je i sačinjena reč prosvećenost.

Krstić analizira kako delotvornost istorijskih oblika kritike, tako i njenu pojmovnu nosivost. Bez obzira što ćemo još kod starih Grka pronaći ono što bi nam, iz današnje perspektive, zaličilo na kritiku – Sokrat, recimo, "kritikuje" filozofe koji su pisali pre njega, Aristotel "kritikuje" Platona – Krstić pokazuje da je kritika fenomen modernog doba i to upravo zato što je moderno doba izumelo subjekta, dakle, nosioca kritike. Bilo bi komplikovano upuštati se u izvođenje ove ideje, ali za ovu je priliku važno primetiti da ako subjekt, dakle čovek, preuzima sudbinu u sopstvene ruke (otima je iz božjih ruku), ako je čovek taj koji vlada sopstvenim svetom, onda je upravo on, čovek, biće koje proizvodi krizu. Starim je Grcima tako štogod bilo nezamislivo, jer kriza se, naprosto, događa, a kada se dogodi, onda se razrešava. Moderni čovek, međutim, bivajući odgovoran za slobodu, postaje odgovoran i za neslobodu, te, samim tim, i za krizu. On je taj koji proizvodi krizu. On je taj koji krizu čini trajnom. Moderni čovek, filozofski rečeno, dinamizuje stvarnost umesto da pasivno čeka ishod svađe bogova.

Predrag Krstić, žanrovski gledano, nije politički filozof, ali ako se bavimo idejama prosvetiteljstva, onda ne možemo ne biti političkim filozofom jer upravo prosvećenost do krajnjih granica, u svom republikansko-liberalnom obliku, širi obim slobode. Zbog toga je i ideja kritike u svojim bitnim odrednicama politička ideja – ponovimo još jednom: kritika je moguća samo u slobodnom javnom prostoru, dakle političkom (u totalitarnim režimima kao nepolitičkim kritika nije bila moguća) – a institucionalizacija kritike možda i njen najviši politički oblik. Šta to znači? Da se vlast može izložiti kritici bez pogubnih posledica po kritičara. Institucija opozicije, kao legalne i legitimizovane kritike vlasti, govori nam da je slobodna ljudska zajednica moguća samo ako postoji prostor slobodne kritike. Upravo je to jedna od pouka ove dragocene Krstićeve knjige.

Ivan Milenković