Volim Dorćol kad pada kiša. Volim da stavim slušalice u uši i šljapkam u gumenjacima dok mi se jakna ne natopi do kože. Volim da pretrčavam ispred vozača koji kasno noću nagaze papučicu za gas kao da im je poslednje, dok voda pršti dvadeset metara ukrug. Radnici u tri ujutro unose džakove s brašnom u zadnji deo najtužnije pekare u kraju, u prizemlju oronule zgrade na kojoj piše "1946". Volim mural u Dubrovačkoj sa ono dvoje što se ljube, a iznad glava im natpis na ruskom "Пора в отпуск" (Vreme je za godišnji) i da maštam o odmorima: Maroku, Tunisu, Izraelu, Libanu, Meksiku, Boliviji, Argentini, Aljasci. Volim dugo da biram koje čizme na štiklu mi je manje žao da upropastim gacajući po barama dok me momak ni kriv ni dužan čeka u ulazu. Volim da razmaknem zavese kad padne magla i da se pravim da stanujem u oblakoderu u nekoj zemlji s one strane Atlantika. Kiša je zavesa iza koje su dozvoljena maštanja.

U sivoljubičasti sumrak izlazim na praznu ulicu i navlačim kapuljaču. Kad sipi hodam bez kišobrana, od pljuska se sklanjam u ulaze zgrada. Mislim da je romantika šetnje po kiši precenjena, ali ne radi se o tome. Kiša u bučni Beograd donosi onu tišinu koja mi nedostaje: ubija pešačku gužvu, primorava automobilske sirene da vodeći vokal predaju vetru, tera ugostitelje da zarobe preglasnu muziku unutar četiri zida svojih kafića. Po kiši, koja redukuje Beograd na najzaluđenije da na njoj budu, uz nekolicinu primoranih da po njoj pređu put od tačke A do B, mirisi se intenziviraju, grozni vazduh koji dišemo se pročišćava do donekle podnošljivog. Kiša je vreme kada priroda gura nogu u betonska vrata i zato izlazim napolje i idem joj u susret.

Volim Dorćol i kad nema kiše. Volim porodicu kunića koja iz svog dvorišta izlazi da doručkuje na travnjaku ispred kafane u Cara Uroša, zajedno sa kokoškama. Volim labudove na Dunavskom keju kad se domunđavaju u grupama i neugledne patkice koje razmisle dvaput pre nego što priđu da im maznu hranu. Volim psa koji sa svojim vlasnikom "prodaje cveće" na ćošku Strahinjića Bana i Kralja Petra, i žao mi je svih drugih pasa na beogradskim ulicama koje je urbani život naučio da ne ližu ruke strancima.

A onda, kad se napolju namurli do oluje, trčim kući da skupim veš koji se suši na entom spratu, zatvaram sve i opet sklanjam zavesu da gledam kako seva nad Kalemegdanom, trudeći se da uzvratim dežurnim komšijama sa terase preko puta barem jednako radoznalim pogledom koji oni upućuju meni kad god se zavesa pomakne.

Volim Dorćol u svako doba: policajce koji posle prve jutarnje lenjo izlaze iz "Romanse" i onda neočekivano gipko i mačije uskaču u službeni auto, svoju frizerku koja puši na stepeništu ispred salona; zaraslu, blatnjavu prugu kojom ne prolazi voz, službenice GSP-a koje ujutro umorno idu na posao i vozače koji se još umornije na taj isti posao vuku, a noću sve raspevano i pijano što se tetura iz kafana oko Zoo-vrta naniže prema reci, gde znakova života ima i posle 11.

Volim Dorćol išaran i okrnjen, volim glasne klince koji se večito gurkaju na trotoaru i komšije koji na ulazu u zgradu iz plastičnih čaša navrću alkohol kupljen na trafici, volim ničije pse koji stražare pred tim zgradama; volim čak i zapišane unutrašnje ulaze zgrada i prolaze između garaža, slomljenje saksije i rasprsnute pločice na trgićima usred blokova; volim što imamo toliko parking prostora da jedan od tih parkinga može komotno da se koristi za vatanje; a najviše volim kišu kad sve živo rastera i opere, umiri i razredi dan, natera nas nazad u naše mišje rupe i lavlje jazbine; kad se ljudi povuku, a kraj prodiše sličnim čeličnim sivilom kao u filmovima Zvjaginceva – samo lakšim, bezazlenijim, pitomijim, domaćim.

Jovana Georgievski