Nuspojave Mehuri i rezervati S Kesićevim odlaskom/proterivanjem s nacionalne frekvencije, brisani prostor između Jednih i Drugih ostaje praktično nenaseljen, postaje minirana ničija zemlja po kojoj je veoma opasno vrzmati se

piše: Teofil Pančić

Teško je reći kada je ono što se zvalo B92 po prvi put umrlo na naše oči – možda s prvim kadrom Velikog brata? Ili još ranije? – pa zatim ustalo, otreslo prašinu sa kolena praveći se da mu nije ništa. Od tada je umiralo u relativno pravilnim razmacima, pa se pridizalo, svaki put sve mrtvije, da nastavi sa sve mučnijim avetanjenm, sve dok uistinu nije umrlo, onako "fizički", kroz nestanak radija i totalnu transformaciju televizije. Što ga nije sprečilo da i dalje periodično doumire, poslednji put valjda kad je i televizija promenila ime u O2. Sa te televizije, pod ovim ili onim imenom, odavno je još nestao Utisak nedelje, a sada mu se u nestajanju (ili u "selidbi duša") pridružio i famozni satirički šou "24 minuta" sa Zoranom Kesićem: poslednji put ste ga na toj frekvenciji gledali u novogodišnjoj noći, a od februara ga možete potražiti na televiziji Nova S – ako vam to dozvoli vaš kablovski provajder.

S (realno – neminovnim; dugo se i izdržalo, s obe strane) odlaskom "Kesića" s bljutavog posthumnog avatara B92 nestalo je i poslednje što je – više u "duhovnom" nego u personalnom smislu – povezivalo Ovo sa Onim; sada je Ovo ostalo najzad sasvim samo, to jest, u potpunosti oslobođeno "zatečenih stanara", prepušteno vegetiranju u svom prirodom okruženju. A Kesić? Pa, i njegovo je novo okruženje prirodno, ali samo u onom smislu u kojem se funkcioniše u vanrednim okolnostima i u bazično nedemokratskim režimima: to je neka vrsta zbega. U to su se silom prilika pretvorili N1 i Nova S – koji, jelte, dele vlasnika, ako nisam nešto pogrešno razumeo – kada je televizijski medij u pitanju, baš kao što su to poglavito "Danas", "Vreme" i NIN među štampanim medijima.

Da li ovaj tobože "normalan tržišni transfer" – koji dubinski niti je normalan, niti tržišan, niti je transfer – označava neko značajno pomeranje na medijskoj sceni, vredno notiranja u kolumni koja nastoji da registruje i analizira upravo ovakva društveno-kulturno-medijska pomeranja i trendove? Hm, možda bi najtačnije bilo reći da označava takoreći kraj neke vrste tranzicionog perioda – ne baš "niotkuda u nikuda" kao kod Peljevina, nego iz perioda nesavršenog, ali jasno prisutnog i delatnog medijskog pluralizma "po horizontali", u stanje medijskog monopola jedne političko-ekonomske klike koji je "razvodnjen" jedino postojanjem nekolikih "neosvojivih galskih sela", čije Asterikse i Obelikse možda zaista ne možete ni uplašiti ni kupiti, ali koji takođe iz svog medijskog sela ne mogu ni da privire napolje. Što između ostalog znači i to da je ozbiljnije širenje njihovog uticaja blisko nemogućoj misiji.

S Kesićevim odlaskom/proterivanjem s nacionalne frekvencije u čudesni svet kablovske televizije (i prigodnih provajderskih više političkih nego tržišnih ratova, koji će se kanda tek rasplamsati) i u nekovrsni rezervat "drugačijih glasova" (onih koji u našeg Hazjajina izazivaju srčane tegobe), brisani prostor između Jednih i Drugih ostaje praktično nenaseljen, postaje minirana ničija zemlja po kojoj je veoma opasno vrzmati se: ne znaš odakle će doleteti metak, ali možeš biti siguran da će da doleti. Nekome kome je sasvim prijatno i udobno unutar mehura u koji se smestio, i gde do njega dopiru samo sadržaji koje načelno odobrava, može se učiniti da to baš i nije neka tragedija, to jest da je sve ipak OK sve dok svako ima svoj mali svet (s tim da jedni, zna se koji, imaju mnoooogo veći svet na raspolaganju, i to o našem zajedničkom trošku...) u koji se može povući u egzil pred neprihvatljivim delom stvarnosti. Ali to je kratkovida računica: svaki monopol, po naravi stvari, teži neograničenom širenju i likvidaciji (ili inkorporiranju) svake, makar i bezopasne konkurencije. Čak i ako mu to nije u malo bolje promišljenom interesu, to mu je u prirodi, kao škorpiji da ubode žabu koja je prevozi na drugu obalu.

Svetislav Basara je, u samozadatoj misiji borbe protiv manihejstva, stvorio – ili će pre biti: prepoznao, formulisao, definisao – dva ideološki oštro suprotstavljena, ali ponekad mentalitetski žalosno srodna ovdašnja čaršijska entiteta koje je nazvao Euromahala i Kitaj Gorod. Jasno vam je, zar ne, koji je koji? Pa ipak, duboka raseklina koju je posred društva posejao tzv. aktuelni režim gotovo da je ravnodušna prema ovoj podeli. Dobro, jasno je da je procentualno osetno više Euromahalista srcem i razumom na antiprotivnoj strani, a Kitajgorođana na vladajućoj, ali prelaženja te linije u svim pravcima dovoljno su brojna i upečatljiva da ne predstavljaju tek bizarne izuzetke, nego su strukturno utkana u poredak stvari pod našim parčencetom neba. Što samo podvlači koliko je nemoguće preceniti banalnost i prostaštvo kriterijuma za razdvajanje, odnosno za pripadnost ili "legitimnom" medijsko-političkom nebu, ili malom, mada žilavom rezervatu "neprilagođenih" koji opstaje unutar onog galskog seoceta, ili nekoliko njih.

Kako god bilo, naštelujmo novu frekvenciju za "24 minuta" ili se oslonimo na Jutjub, i uživajmo u "našem" delu medijskog mehura... Doduše, i "Utisak" i "24 minuta" obavljaju za mnoge, tako i za mene, i nekovrsnu špijunsku misiju u čudesni svet Onih Tamo: samo na tim mestima još imam stomak da ih vidim i čujem neposredovano u svoj njihovoj raskoši. U to ime vas pozdravljam: Uo! Ćueđen đan minijen š!