Pravda vrti gde burgija neće

piše: Zoran Stanojević

Postoji ta teza da se tehnologija toliko brzo razvija da mi, ovako analogni, nismo u stanju da je ispratimo ni u jednom aspektu. Posebno je komično ili tragično kada se dođe do zakona i pravosuđa koje ne razume promene, pa stoga često predstavlja prepreku razvoju.

Dva skorija primera pokazuju nešto sasvim suprotno. Kada pravosuđe zna šta mu je posao i razume se u čuvanje društvenih vrednosti uz pomoć zakona, nikakva napredna tehnologija mu ne smeta.

Reč je o zabrani Ubera u Nemačkoj i o potpuno drugačijoj presudi za Airbnb u Evropskom sudu, iako je zahtev tužilaca bio isti – da se ovi servisi lažno predstavljaju kao tehnološke inovacije dok vrlo svesno gaze u tanjir onima koji rade pošteno i po važećem zakonu zemalja u kojima im se sudi.

Airbnb je u više EU zemalja optužen da izbegava zakon koji reguliše obaveze svih koji rade sa nekretninama, a Francuska je imala najjači slučaj koji je i iznesen pred Evropski sud.

Ukratko i uprošćeno, u Francuskoj su doneli Hugeov zakon koji definiše obaveze svake kompanije koja se bavi prometom nekretnina, što uključuje i izdavanje, a za kršenje tog zakona se krivično odgovara. Nešto slično postoji i u Luksemburgu, a suština je u poreskim i računovodstvenim obavezama kompanija, koje Airbnb izbegava, što ga čini nelojalnom konkurencijom.

Međutim, sud je te argumente odbacio utvrdivši da je Airbnb ipak samo tehnička podloga za dogovor između stanodavca i zakupca, skoro kao mobilni telefon. Suština je da Airbnb omogućuje konkurenciju na sopstvenom sajtu i ne obavezuje nijednu stranu ni na koji način, to jest ne stvara nikakvu ekskluzivnost niti određuje cenu usluge. Samo uzima svoj procenat ako bude dogovora.

U Nemačkoj je sud doneo potpuno drugačiju presudu protiv kompanije Uber utvrdivši da ona nije nikakva tehnološka platforma već ozbiljna konkurencija legalnim taksistima. Sličnu presudu pre četiri godine Uber je zaobišao tako što je svoj posao u Nemačkoj ograničio samo na vozače koji imaju dozvolu da se bave prevozom, umesto na bilo koga ko ima automobil i dobru volju da zaradi neki evro.

Sada je sud utvrdio da Uber radi upravo ono što ne bi smeo, ugovara posao između dve konkretne osobe i određuje cenu tog posla, što u Nemačkoj sme da radi samo licencirana kompanija.

Jedno od rešenja za Uber, koji ne odustaje od Nemačke, jeste da aplikacija pronađe vozača (zvanično registrovanog), ali da onda traži odobrenje za vožnju od njegovog dispečera. Taj proces ne sme biti automatizovan, vožnju mora da odobri živ čovek, kaže propis.

Uberovci su saopštili da će poštovati propise, ali i da će uložiti žalbu. Dok žalbeni rokovi teku, radiće kao i do sada. Tako da za Uber analogna pravda ima i svojih lepih prednosti.