TV manijak Šta je sve otkriveno u Malči U javnosti se uveliko govori o projektu Amber alert, a sada sam potpuno siguran da bi u ovakvim prilikama on bio od velike koristi

piše: Dragan Ilić

Kraj protekle i početak ove godine obeležila je otmica devojčice iz okoline Niša. Napadač je višestruki počinilac krivičnog dela Ninoslav Jovanović, koji je dva puta osuđivan za silovanje. Na sreću devojčice, tokom dvonedeljne potrage, on je u jednom trenutku morao da je ostavi u napuštenoj kući. Mediji su detaljno pratili policijsku akciju, koja se, srećom, završila bez smrtnog ishoda, a Jovanović se nalazi u zatvoru.

Sada, kada je potraga završena, moguće je napraviti analizu svih aspekata medijske scene u Srbiji, koje je otkrio ovaj slučaj.

Za početak, pitanje imena. Višestruki silovatelj Ninoslav Jovanović je veoma brzo u medijima dobio nadimak "Malčanski berberin", jer je imao običaj da šiša svoje žrtve. Upotreba ovog nadimka imala je u medijima, po mom mišljenju, suprotan efekat. Obraćajući se zločincu na ovakav način, vi ga u javnosti činite prihvatljivim. Ne zaboravite: nadimke, čak i pogrdne, još kao deca dajemo onima sa kojima imamo određeni emocionalni odnos. U konkretnom slučaju, eufemizam "berberin" stoji umesto strašne osobine "silovatelj". Zato bih dva puta razmislio pre nego što bih tepao nekom psihopati u medijima.

Drugi aspekt o kojem mediji od početka nisu vodili ni malo računa jeste identitet svih žrtava. Pisalo se imenom i prezimenom o prethodnim (tada) devojčicama, a danas ženama, od kojih neke možda imaju porodice i sopstvenu decu. Identitet poslednje žrtve takođe je bio izvor konfuzije na početku istrage. Naime, Monika Karimanović je romskog porekla, pa je prvih dana to možda izazvalo određene predrasude. Nigde nije bilo rečeno eksplicitno, ali su roditelji neprekidno uveravali javnost, a verujem i policiju, da je njihova devojčica zaista pošla u školu kada je oteta i da nije nigde "pobegla". Dakle, bilo je potrebno uveriti javnost da je porodica funkcionalna i da je dete odgovorno. Stekao sam utisak da je u tom uveravanju prošlo dragoceno vreme, koje je krucijalno kada se traga za otetom decom.

Pošto se, na sreću, policijska akcija završila spasavanjem deteta i hapšenjem nasilnika, čini mi se da nisu postavljena neka pitanja koja bi bila logična u ovom slučaju. Prvo se tiče kašnjenja početka potrage. U javnosti se uveliko govori o projektu Amber alert, a sada sam potpuno siguran da bi u ovakvim prilikama on bio od velike koristi. Policija je znala da je iz zatvora pušten višestruki silovatelj i otmičar Ninoslav Jovanović i tek posle nekoliko dana nestanak devojčice je povezan sa njegovim nestankom. Rezultat je široka potraga koja se organizuje treći put za istim čovekom. Ukoliko je tačan podatak da u celoj Srbiji postoji oko 300 registrovanih pedofila, zašto je nerealno očekivati da neko u policiji prati njihovo ponašanje i kada budu pušteni iz zatvora? Trista nanogica je neuporedivo jeftinije od tri policijske potere u kojoj je na kraju učestvovalo gotovo 800 ljudi. Registar sam po sebi ne znači ništa, bio on javni ili tajni, neuporedivo je važnije da nadležni organi prate ponašanje ovih ljudi.

Dugotrajna policijska akcija je otkrila još jednu činjenicu o kojoj se ne govori. U pustim selima na jugoistoku Srbije jedan kriminalac je uspeo da se krije od policije više od dve nedelje, a najveći deo vremena sa sobom je vodio dvanaestogodišnju devojčicu. Šta bi se desilo da je u pitanju obučena teroristička grupa? Prednost koju je imao Ninoslav jeste poznavanje terena, on je bežao od jedne puste kuće, štale ili zemunice do druge. Policija je danima pretraživala teren, ali su ključne informacije za otkrivanje i hvatanje ipak dali građani koji su ga viđali, pokušavali da ga sami uhvate i zatim javljali policiji informacije. Više vredi jedna lokalna policijska patrola koja poznaje seljake i teren bolje od svih dronova, termokamera, pasa i helikoptera. Što se policija više hvalila savremenom tehnikom, to je nemoćnije delovala u javnosti.

Ceo događaj je pokazao jeziv stepen senzacionalističkog izveštavanja, zaključno sa snimcima iz bolnice gde je dovedena Monika. Ne samo da je otkriven identitet žrtve, već se ne vodi računa ni o njenom oporavku i budućnosti. Objavljuju se, naročito u tabloidima, detalji istrage i izjave okrivljenog sa gnusnim detaljima. Ovo opet pokazuje ovdašnju praksu da informacije iz policije i tužilaštva "cure", ili još preciznije, prodaju se medijima.

Međutim, ovo je redak slučaj izuzetnog odijuma javnosti prema izveštajima tabloida, koji je pokrenuo reakciju Saveta za štampu, a zatim i nadležnog ministarstva pa su podnete krivične prijave. Paradoksalno, ti isti tabloidi su iz budžetskih fondova dobijali milionsku pomoć za finansiranje različitih medijskih projekata.

Ova pitanja bez odgovora dovode nas do onog koje u sebi objedinjuje sva prethodna: da li je sve ovo moralo da se desi?