Film – Netfliksovih novijih pet:
Dobre vesti iz rovovske borbe

Moraće, kanda, da prođe još koje filmsko leto da se Netfliksovi filmovi u potpunosti izjednače sa studijskim naslovima koji prate staru i opšteprihvaćenu mustru distribucije i ponajpre idu put bioskopa u što je moguće širem zamahu

Sudeći po krajnjem bilansu nagrada na dodeli ovogodišnjeg Zlatnog globusa, Netfliksu je i dalje prilično teško da se probije u prvi plan u odnosu na filmove koji su izvorno rađeni za i dalje prestižnije-poželjniji prikazivački okvir – onaj bioskopski. I ne mari što je Netfliks u slučajevima udarnih originalnih filmskih naslova tokom prethodne jeseni i na samom početku ove zime odradio ono nužno i pravilima propisano, te su njihovi najviđeniji naslovi imali neophodnu minimalnu redovnu bioskopsku distribuciju. Moraće, kanda, da prođe još koje filmsko leto da se Netfliksovi filmovi, a u filmove ovaj producent i emiter ulaže sve više i sve promišljenije, u potpunosti izjednače sa studijskim naslovima koji prate staru i opšteprihvaćenu mustru distribucije i ponajpre idu put bioskopa u što je moguće širem zamahu. Srećom po gledaoce, korisnike i sve ostale filmofile, Netfliks, sva je prilika, nema nameru da staje i predahnjuje, te je prvih dana i zvanično obznanjeno da će, uz sigurno znatno proširenje te liste u bliskoj budućnosti, ova kuća samo tokom 2020. godine prikazati najmanje 21 premijeran film većeg i ambicioznijeg kalibra, a da su pitanju nova filmska ostvarenja takvih rediteljsko-autorskih imena kao što su: Dejvid Finčer, Ron Hauard, Piter Berg, Spajk Li, Čarli Kaufman, Rajan Marfi, Ben Vitli...

Sve ovo deluje kao jasno obećanje još jedne berićetne filmske godine kada je u pitanju produkcija Netfliksovih originalnih filmova (Netflix Original Movies), ali i kao sasvim opravdan povod da se osvrnemo na ono što su nam filmovi iz njihovih kreativnih radionica ponudili upravo u periodu koji je prethodio pominjanoj poplavi nominacija za esnafske i druge nagrade. Najviše pažnje je svakako i nekako sasvim prirodno privukao Irac (The Irishman) velikog Martina Skorsezea. Osim pomena njegovog časnog i osvedočeno pouzdanog imena, ovaj film je dosta lako plasirati i "prodati" kao gledalačku suštu potrebu, budući da glumačku podelu predvode Robert de Niro, Al Paćino i Džo Peši. Već taj podatak je jasno ukazivao na šta se može i šta treba očekivati od ovog Skorsezeovog filma, i on je upravo to i isporučio – ambiciozan i razbokoren spektakl na gangsterske teme. Imajući to u vidu, kao i Skorsezeov minuli rad, nikoga ne bi trebalo da iznenadi što, podno svih svojih upadljivih i neospornih kinestetičkih kvaliteta, Skorsezeov Irac ostavlja utisak i zbira opštih mesta iz fundusa motiva, tema, zahvata i pristupa kada se u fokusu filma nađe gangsterski svet. Irac jeste upravo to – zanimljiv i vešto upakovan zbir opštih mesta, pri čemu i nadahnuća i izvorišta za ta i takva opšta mesta ipak i dalje deluju upečatljivije i efektnije i na današnja reprizna gledanja (u pitanju su Dobri momci i Kazino). Što, naravno, nikako ne znači da je Irac izlišan ili nezanimljiv film. Jer ovo je film sasvim na svom mestu, gotovo pa konceptualno drastično žanrovski dosledan film velikog i značajnog autora, uz to skrojen po pretpostavljenim potrebama potencijalne publike, koja u velikoj meri brojčano nadilazi posetioce koji bi ovako nešto gledali u bioskopima. Jedina zaista upitna stavka u Ircu je odluka da se lica (samo lica!) starijih glumaca podmlađuju na ovaj način, pri čemu domaćinski budžet ovog ostvarenja nekim čudom nije doveo do ubedljivih rezultata upravo u tom, tako lako uočljivom aspektu filma. Šteta.

Marriage Story

Nešto posve drugačije, a opet u potpunom, pa i savršenom saglasju sa rediteljivim ranijim delima i davnih dana još oblikovanom i predočenom poetikom, ponudio je Noa Baumbah, nenametljivi a postojani guru blago komičnih arthaus drama iz domena američkog nezavisnog (indi) filma današnjice. U slučaju njegove Priče o braku (Marriage Story), Baumbah se zaputio ka poslednjim godinama ponajpre u svetu književnosti veoma probitačne i zastupljene autofikcije – naime, on u ovom svom film fikcionalizuje i predočava priču o kraju sopstvenog braka sa dobro znanom ikonom nezavisnog filma, gumicom Dženifer Džejson Li. Nju u Priči o braku tumači sve samopouzdanija Skarlet Johanson, još jedno veliko glumačko ime koje u filmovima poput ovog traži samopoštovanje nakon sve dužeg i dužeg kuluka u superherojskim bezumnostima, a Baumbaha neizbežni Adam Drajver. Baumbah se ovde, osim u svoje pripovedačko i rediteljsko iskustvo, te prilično osoben autorski izraz unutar soja filmova kome takođe nisu strana opšta mesta i autoreciklaža, najviše pouzdavao upravo u glumačka izvođenja, i to sa punim pravom. Priča o braku jeste melanholična melodrama na bračne teme, ali jeste i glumački film, a, pritom, i emotivno upečatljiv. Naravno, uz dužno poštovanje srodnim pretečama kao što je bilo remek-delo Roberta Bentona Kramer protiv Kramera. Baumbah se, srećom, ne upušta u nadgornjavanja sa prethodnicima, nego stvara ličan film koji se fino uklapa u njegov rediteljski opus, pružajući jasan i rečit uvid u današnje mogućnosti američkog nezavisnog filma, evo sada i u potpuno drugačijim prikazivačkim okolnostima.

Dolemite Is My Name

Neporecivu eklektičnost svoje svežije izvorne filmske ponude Netfliks je nedavno dokazao i odličnom komedijom na metatekstualne filmske teme – filmom Dolemite is My Name u režiji Krega Bruera, nepravično skrajnutog a izrazito zanimljivog novijeg američkog filmskog autora (režirao je filmove Hustle & Flow, Black Snake Moan, Footloose...). Dolemite is My Name je, to mora odmah biti naglašeno, i napokon veliki i istinski povratak Edija Marfija zahtevnijim i smislenijim filmova uočljivijih autorskih ambicija i pretenzija. Ovaj film počiva na gotovo pa neverovatnoj priči o zabavnim i često pogibeljnim naporima Rudija Reja Mura da u gerilskim DIY (do-it-yourself) okolnostima napravi film po svojoj meri i po meri svojih zavidnih i narcistoidnih ambicija, a koji bi mogao da parira najtraženijim filmovima iz podžanra crnačkog eksploatacijskog filma tada, sedamdesetih godina prošlog veka. Naravno, ovako sažeta priča umnogome asocira na Bowfinger, sjanu komediju Frenka Oza, u kojoj je, pored Stiva Martina, glumio upravo Edi Marfi; međutim, Dolemite je film zasnovan na istinitim događajima i stvarnim osobama, te je Bruer tu sve iole važno za film u celini podredio moći koju združenim snagama tvore četiri krupna aduta – pojava i ikoničnost Edija Marfija (odličan u nimalo lakoj ulozi), sama faktografija, živopisan prikaz socio-ekonomsko-ideološkog okvira ere koju film oslikava, i podsećanje na uvek prisutan emancipatorski (i autoemancipatorski) potencijal popularne kulture. Unutar filmske petorke o kojoj je u ovom zbirnom prikazu reč, ovo jeste najhrabriji i najpolemičniji film, koji, na sve to, predstavlja jedan od svežijih i odvažnijih pravaca u kome bi mogla da krene zahuktala Netfliksova filmska produkcija.

6 Underground

Okvire filma za plasman putem striming-servisa svakako je prevazišao i hiperakcijaš 6 Underground u režiji Majkla Beja, a po scenariju Pola Vernika i Reta Riza, sa kojima je na filmovima Dedpul, Dedpul 2 i Life već sarađivala glavna zvezda ovog noviteta, na uzorku poslednjih par godina gledano, nepogrešivi Rajan Rejnolds. Bej i ovde gledaocima daruje baš ono što se od njega očekuje – visokooktansku i vratolomnu akciju, u potpunosti zaronjenu u veru u nepremostivu lepotu svekolikog preterivanja, dok Rajan Rejnolds sve to garnira potvrđenim šarmom i primetnom dozom sprdnje i autoironije. Film krasi izvanredan ritam, akcija je istinski spektakularna, globtroterski pristup lokacijama se u potpunosti isplatio, a tu je i rafalna paljba silnih i veoma ilustrativnih pop-kulturnih referenci. Sve i da se našao u redovnoj, tradicionalističkoj i punoj bioskopskoj distribuciji, 6 Underground bi štrčao kao primer učinkovitog, šarmantnog i sasvim uspelog filma profilisanog u pravcu neumerene akcije tokom puna dva sata.

The Two Popes

Peti film u ovom nizu je takođe efektna drama Dvojica papa (The Two Popes); ovu priču o nenadanom a ubrzo i bliskom prijateljstvu odlazećeg i budućeg pape, Benedikta i Franje, režirao je brazilski i internacionalni reditelj Fernando Meireles, ranije zapažen po remek-delu Cidade de Deus / Božiji grad, ali i po vrsnoj adaptaciji LeKareove proze, filmu Brižni baštovan iz 2005. godine. Ovaj njegov novi film možda ne nudi inicijalnu privlačnost koja je lako uočljiva u slučaju preostala četiri filma iz ovog prikaza, ali Meirelesu se ovde ima čestitati na podosta toga važnog. Na prvom mestu, uspeo je da stvori upečatljivu studiju dva karaktera iz naoko sličnih, a zapravo sasvim oprečnih društvenih konteksta. Osim toga, za rukom mu je pošlo i da razigra polaznu statičnost i očigledno teatarsko poreklo teksta, te i ovaj njegov film pruža dovoljno uzbuđenja na nivou priče i načina na koje je ona preneta u filmski jezik. Dvojica papa zapravo nudi živost koja svakako retko kome brzo pada na pamet kada je reč o ovako izrazito dijaloški ustrojenom filmu; upravo nasuprot očekivanjima, ovaj film krasi polet, a primetna je i upečatljivo oslikana toplina u prikazu tog tihog, isprva sporovoznog a ubrzo i posve vibrantnog odnosa dva vrhovna duhovnika katoličkog sveta. I, naravno, reditelju svaka čast što se izborio sa u ovakvim ili sličnim slučajevima uvek prisutnom opasnošću od glumačkog posezanja za megaacting pristupom – čak i Antoni Hopkins, poslednjih godina izrazito sklon tom obično veoma iritantnom i bučnom pristupu filmskoj glumi, zauzdan je i odmeren, pa još i fino usklađen sa diskretnijom glumačkom pojavom ovde jednako dobrog Džonatana Prajsa.

Zoran Janković