Intervju – Luka Racić i Zoran Zarubica, Buč Kesidi:
Sve što ne postoji, napravićemo sami sebi

"Ako se već bavimo time, mora da bude bolje nego da nas boli uvo. Osetim ponekad da postoji filozofija, kao, ako se NE baviš nečim – tipa sviranje, pevanje, oblačenje, kretanje na sceni – onda će biti najautentičnije... kao da trud umanjuje originalnost – potpuna besmislica"

Buč Kesidi su bend koji je za kratko vreme skrenuo na sebe najviše pažnje unutar celog rok andergraunda u našoj zemlji, namećući se kao velika nada srpske muzičke scene svojim upravo objavljenim albumom Euforija, kao i sa dva brzopotezno rasprodata koncerta u povelikoj sali Amerikana Doma omladine Beograda, 21. i 22. decembra 2019. Ovakvu vrstu generacijske euforije odavno zaista nismo videli, te su se na pomenutim nastupima u publici našle grupice oduševljenih devojaka sjajnih očiju pored grupica mladih intelektualaca u trendi outfitu. Rečju, glamurozna atmosfera koja podseća na početke nekih od najuzbudljivijih nekadašnjih gradskih karijera.

Mada pripadaju naraštaju koji je nedavno predstavljen na novoj kompilaciji Hali Gali, sa sastavima kao što su Vizelj, Šajzerbiterlemon, Johanbrauer, Sitzpinker i drugi, stasalim nakon klupskih uspeha onih bendova koji su nekad činili "novu srpsku scenu", poput grupe Repetitor – Buč Kesidi razlikuju se po istančanom pop nervu, izbegavanju suvišnog rokerskog heroizma i želji da se ostavi trag pre svega sadržajnim, melodičnim pesmama koje prenose emociju kroz vreme. Luka Racić i Zoran Zarubica tako pevaju o stvarnim iskustvima pripadnika/ca svog pokolenja, sa stihovima nalik kratkim filmovima izuzetnog kolorita i spotovima nadahnutim elektrikom jedne naročite senzualnosti novog doba. Oni su istovremeno i važan signal istinski inteligentnog života u gravitacionom polju kvalitetne alternative, koja kao da se neprestano boji da pređe donji prag uspeha i popularnosti u velikom svetu, van skučenih granica.

"VREME": Da objasnimo odmah na početku – ko je Buč Kesidi od vas dvojice? Ili je to ono kao kada nekoliko njih u kvizovima kažu, jedan za drugim: "Ja sam Buč Kesidi!", tajanstvena ličnost takoreći?

LUKA RACIĆ: Buč Kesidi se zove bend, a taj bend činimo nas dvojica. Buč Kesidi je takođe istorijska ličnost, čovek koji je pljačkao vozove na Divljem zapadu, sa kojim doduše mi nemamo nikakve veze... osim što mi je to pradeda.

Dobro, kakve veze zapravo vesterni imaju sa elektro-popom? Ili vas dvojica možda ipak drugačije nazivate muziku koju stvarate? Koliko su žanrovi danas uopšte bitni?

LUKA: Vesterni su istovremeno kul, a i brzi i puni akcije. Vrlo je konkretno šta su okviri vesterna, a opet kroz tu prizmu epohe i žanra mogu da pričaju najrazličitije stvari, i da budu naivni ili cinični ili eksperimentalni u odnosu na svoj žanr. To nam je strava i možda sličnu stvar radimo sa svojom muzikom i njenim žanrom.

ZORAN ZARUBICA: Mnogi muzičari kod nas misle da je žanr nešto što ograničava. Mislim da nisu u pravu, forma drži stvar pod kontrolom, pomaže da te usmeri, ali i daje slobodu da eksperimentišeš u njenim okvirima. Eksperimentišemo sa elektronskim elementima kroz rok muziku i trudimo se da nam muzika bude pevljiva, da vučemo na pop.

Bio to indi-pop ili indi-rok ili šta god: kako ste uspeli da u inače odličnoj generaciji novih bendova baš vi napravite pesmu, i to ne samo jednu, ono, dakle, što najteže polazi za rukom savremenim muzičarima i na svetskom planu? Ko vam je bio uzor-učitelj za pravljenje, kako bi se reklo, zapamtljivih numera?

LUKA: Posvetili smo vreme i pažnju svakoj pesmi. Postavili smo sebi vrlo visoke kriterijume: da tekst ima značenje i priču, ali da ne bude banalan; da bude iskren u smislu da nema šmiranja i opštih mesta; da muzika i tekst zajedno prenesu što konkretniju atmosferu i emociju; da muzika bude zapamtljiva i zabavna za slušanje, a uz to produkcijski aktuelna u odnosu na stvari koje se dešavaju na svetskom nivou. I naravno da nije baš lako, te da – od pesme do pesme – zavisi koliko treba truda i rada, ali prosto ne bismo objavili pesmu koja ne ispunjava svaki od ovih kriterijuma. Producent Milan Bjelica nam je za svaku stvar koju smo radili za ovaj album u nekom trenutku rekao sledeće: "Zamislite da je ovo jedina pesma koju imate i da njom sad treba da predstavite bend. Da li je ovo dovoljno?"

ZORAN: Milan Bjelica je dosta uticao na naš način pravljenja pesama, on nas je naučio da budemo jasni i precizni u tome šta hoćemo da kažemo publici, i biramo elemente kojima ćemo da se izrazimo.

Kako ste došli do zdravog, ali revolucionarnog zaključka da pesme koje pravite moraju govoriti o realnim situacijama i imati tekstove koji mogu da se citiraju u običnom razgovoru, kao nekadašnje klasične rok numere? Rečju, kako ste rešili da pokušate da pravite hitove, i šta su uopšte hitovi danas?

LUKA: Shvatili smo valjda da je svaka pesma koja se nama dopada i kojoj se divimo upravo takva. I onda smo bili u fazonu: pa zašto bismo pravili išta manje od toga. Meni su hitovi danas isto što su i oduvek bili, nešto što ti uđe u glavu i ne možeš da ga izbaciš, pevušiš ga dok šetaš ulicom, dok kuvaš ručak, ili kao što kažete, u svakodnevnom govoru ti padne na pamet stih iz pesme.

ZORAN: Trudili smo se da približimo ljudima ono što osećamo, na način na koji se nije pričalo dugo – moguće da smo zbog toga napravili takav utisak.

Je li onaj, sad već čuveni refren: "Nisi tako smela" iz pesme Đuskanje ne pomaže poučne prirode? Razmatrate li tekstove kao uspostavljanje jedne generacijske moralne vertikale?

LUKA: Nije ideja da bude poučan i mislim da nije naša uloga kao rok benda da postavljamo moralna načela. Samo smo hteli da ispričamo nešto autentično, imali smo priču i konkretne događaje, i onda smo probali i da proniknemo u motive i misli aktera. Ne bi bila dobra pesma u kojoj pevamo o nečemu sa čime ne saosećamo. Čak, generalno posmatrano – mislim da ne treba ni praviti umetnost o nečemu na šta gledaš samo spolja.

ZORAN: Nema moralisanja, nego samo hvatamo trenutke koji nose neku emociju, koji nešto znače i teraju te da ih sagledaš iz različitih uglova.

S obzirom da dolazite iz Pančeva – da li postoji pančevačka scena? I da li vam ovaj mali odmak od Beograda olakšava da ga sagledate realnije u njegovoj tako čestoj isfoliranosti?

LUKA: Ne volim taj koncept scene, zato što se previše koristi i svi sad hoće da naprave neku scenu ili budu deo neke. Mislim da je to klasifikovanje na scene i žanrove zapravo posao za nekog muzičkog kritičara-analitičara koji će se time baviti za 10 ili 20 godina, jer će tek iz te tačke u vremenu biti jasno ko je šta počeo, ko je predvodnik, ko je s kim radio i slično. A bavljenje time sada je gubljenje vremena i mlaćenje prazne slame.

ZORAN: Pančevo ima mnoge talentovane muzičare kao i svaki drugi grad, šteta je što se najveći fokus baca na beogradske bendove. Većina je okupljena oko studija Krokodil, tu su Ljubičice i Ivica…

Koji je prvi album kog ste kupili i zašto? U kom ste zvuku proboravili svoje detinjstvo, koje se prve popularne muzike sećate u svojoj blizini? Šta je sve došlo kasnije?

LUKA: Uf, neki od prvih albuma/CD-ova koje je moj ćale kupovao i puštao nam u krug dok smo bili klinci su: The Strokes – Is This It, Red Hot Chili Peppers – Californication i By the Way, The Flaming Lips – Yoshimi Battles the Pink Robots, Feist – Let It Die, The Hives – The Black and White Album, Hot Hot Heat – Make Up the Breakdown, The Killers – Hot Fuss ... to su neki koji mi sada padaju na pamet iz onog baš najranijeg perioda, dok još dok nisam ni znao šta slušam, već se samo vrtelo u pozadini.

ZORAN: Počeo sam prvim albumima Led Zeppelina, The Doors, grupe Queen i ostalih klasičnih rok bendova i ta faza je trajala prilično dugo, dok nisam upoznao Luku koji mi je pokazao nove indie bendove.

Nedavno ste rasprodali dve krcate Amerikane u Domu omladine – to teško uspeva i mnogo renomiranijim bendovima danas. Kakav je osećaj?

LUKA i ZORAN: Divan.

Bendovi ovih dana kod nas uobičajeno izlaze na scenu u skoro pa "kućnoj" odeći, ali kod vas dvojice prisutan je jedan specijalan stav u vezi sa garderobom – koliko ta posebno izabrana odežda gura vašu scensku personu ka pravom formatu superzvezda?

LUKA: Ako se već bavimo time, mora da bude bolje nego da nas boli uvo. Osetim ponekad da postoji filozofija, kao, ako se NE baviš nečim – tipa sviranje, pevanje, oblačenje, kretanje na sceni – onda će biti najautentičnije... kao da trud umanjuje originalnost – potpuna besmislica. Što si više stvari svestan, to si nekako bolji, ne može besvest da ti pomogne. Na kostimu smo radili sa Sunom Kažić, ona je velika zvezda kostimografije i sada već zvanična stilistkinja benda – lično se pobrinula da izgledamo najstrava moguće.

Kako ono što ste izabrali da studirate korespondira sa vašom muzikom i radom u bendu? Pomaže li ili ume baš da zakomplikuje?

LUKA: Iako na papiru to zvuči kao čudan izbor, meni je iskustvo sa Elektrotehničkog fakulteta (ETF) pomoglo dosta, na možda suptilnije načine, ali sigurno jeste: da nađem uvek volju da isteram nešto do kraja, bio to težak ispit tada, ili završavanje albuma i spremanje velikog koncerta sada. I nakon nekog vremena rada "u struci" uspevam da shvatim koliko treba da se trudim i budem zahvalan što mogu da se bavim muzikom, jer je to na neki način neuporedivo lakši posao u kome se mnogo više pronalazim. I naravno, Kafe aparat.

ZORAN: Završavam pozorišnu režiju i to znanje pomaže dosta oko organizacije benda, ali i konkretizacije u idejama u samom procesu pravljenja pesama – u tom smislu, Osnovni problemi režije Huga Klajna i te kako pomažu i u muzici.

Sa kojim od svojih omiljenih bendova se najradije identifikujete u mašti? Kakav zvuk biste želeli da ostvarite i zaokružite u budućnosti?

LUKA: Arctic Monkeys su mi dobar primer jer su oni uspešno menjali žanr od albuma do albuma, verovatno u skladu sa tim šta im je u kom trenutku bilo najinspirativnije. To bih voleo da možemo da radimo, da eksperimentišemo sa muzikom i prilagođavamo je pričama koje imamo od izdanja do izdanja.

ZORAN: Volimo da pratimo faze bendova kroz njihovo sazrevanje. Zato gotivimo Monkeyse. Bilo bi više kul da smo The Strokes, ali nema veze...

Ključno pitanje: može li se živeti od rokenrola u zemlji Srbiji? Ko ili šta finansijski ugnjetava bendove i kompletnu kvalitetnu scenu ovde, a ona i te kako postoji?

LUKA: Bendovi dosta sami sebe potkopavaju niskim ambicijama i niskim standardima. Dizajniraju svoj nastup, zvuk, izgled i planove u odnosu na koncerte za 50-100 ljudi, umesto da planiraju za 1.000 ili 10.000. Naravno, počinje se od nule i treba proći razne šupe, ali mislim da svi treba uvek da imaju na umu da im je zapravo cilj nešto mnogo veće i bolje. Postoji veliki broj klubova koji važe za kultne, a u kojima ja mislim da ne bi trebalo da svira nijedan bend koji drži do sebe i koji nije tek počeo. Dobro, negde se i vlasnici klubova bore sa lokalnim problemima i hteli bi da to bude bolje, ali to je njihov problem, bendovi moraju da drže do sebe. Pored toga, načini na koji Sokoj radi su u najmanju ruku netransparentni i zakomplikovani, a neko bi čak rekao da je to tako i namerno.

ZORAN: Plan je da održavamo kvalitet i time dižemo svoju cenu. Mislim da možemo da živimo od ovoga, za to je potrebno vreme. I dve Arene umesto Amerikane.

Kakvo je vaše mišljenje o stanju muzike u Srbiji – šire, ali i uže? Šta sve nedostaje da bismo i ovde imali pravo muzičko tržište? Kako se vi nosite sa uobičajenom problematikom nemanja biznis-infrastrukture koja bi vas podržala?

LUKA: Pravimo je sami, po svojim potrebama. Kapiram da je nama dosta jednostavnije nego nekome ko otvara "ozbiljan" biznis tipa apoteka, građevina, šta znam, tako da trenutno idemo sa stavom: sve što ne postoji, napravićemo sami sebi. Žolt Kovač je imao jednu baš strava izložbu, koja je neko vreme bila i u Pančevu, sa gomilom malih i velikih apstraktnih slika, i svaka je na sebi imala po rečenicu, skoro kao stih, koji nekako asocijativno ide uz tu sliku. Jedna od njih, koliko se sećam najveća, imala je gomilu malih šarenih oblika i natpis: "Država neće rešiti naše probleme." To mi je, evo, ostalo u sećanju i koristi mi i dalje kao podsetnik. Ulažemo u ljude koji dobro rade i hoće da rade sa nama, gradimo sopstvenu mrežu i ne očekujemo da će nam pomoći nikakve spoljne institucije. Dobro je dok država ne krene da nas sabotira.

ZORAN: Treba aktivirati stručne ljude koji poznaju region i tržište. Bendovi i muzičari, sa druge strane, moraju da nauče svoja prava, nauče da prijavljuju svoje pesme i obaveste se kako stvari funkcionišu u uređenijim zemljama i na njihovim tržištima, npr. američkim ili evropskim.

Da li je za savremeni srpski bend jedini put da se probije negde u inostranstvu, makar u regionu? Kakvi su vaši planovi ili želje u tom pogledu?

LUKA: U regionu sigurno, ja na ex-Yu region gledam kao na jedinstveno tržište, pre svega zato što koristimo isti jezik. Na tržištu širem od toga već mislim da dominira engleski jezik i nemamo pretenzije da se uklapamo u to, u smislu da pišemo pesme na engleskom, niti da pokušavamo da proguramo pesme na srpskohrvatskom ljudima koji ga ne razumeju. Zasad.

ZORAN: Regionalni bend treba prvo da osvoji region, mi smo trenutno fokusirani na to.

Kome se najviše radujete na sceni od koleginica i kolega starije i mlađe generacije? Postoji li neki naš sastav koji je presudno uticao na vaš stav kao benda?

LUKA: Jarboli, verovatno najviše od domaćih bendova – kad smo ih otkrili, bili smo u fazonu: "Aha, oni rade to što smo oduvek hteli da čujemo kod modernog domaćeg benda", stvarno su pesnici i autentični za ovo podneblje. Zapravo mi se dopada i ona njihova kovanica "istočnoevropski rokenrol", to je isto žanr u koji bih voleo da nas svrstam. Sa njima i Eva Braun, Veliki prezir, sve to što je cvetalo tokom 2000-ih dok sam bio klinac i vrteli se Radio i TV B92. Jako volimo i šlagere, Đorđa Marjanovića i slično – to je vreme kada smo stvarno trčali da budemo rame uz rame sa svetom i iznedrilo je mnogo odličnih pesama. I ono što su radili Idoli, recimo, na svom prvom albumu, vraćanje tog šlagerskog sentimenta kroz moderno trolovanje i nju vejv – to mi je na počecima našeg benda bila velika inspiracija, a njihov prvi album ostaje i dalje nešto čemu treba ozbiljno parirati jednog dana. Od mlađih, poštujem sve klince koji komuniciraju sa mladom publikom. Iako su to uglavnom sada treperi i nije nešto što bih ja slušao, i dalje je to ono što je cilj popularne muzike i poštujem takav uspeh. Mladima ovde treba neko ko će ih inspirisati da žive i stvaraju ovde, a ne samo da preživljavaju i nastave lanac kukanja.

ZORAN: Pored Jarbola, bend Ti mi je najviše skrenuo pažnju, pogotovu kada smo ih Luka i ja čuli uživo. Estetika, pesme, zvuk, sve je strava kod njih. Oni su duo takođe, bili su nam referenca u nekom smislu kada smo ostali Luka i ja sami, posle odlaska trećeg člana – u tom periodu su nam dosta značili.

Za šta smatrate da vaša generacija opravdano može da krivi one prethodne? U pogledu stanja muzičkog života, ali i generalno?

ZORAN: To što nisu napravili ništa na šta možemo da se ugledamo.

LUKA: Kao da nije uloženo dovoljno energije da se napravi bar neki dobar sistem koji će trajati i do danas. Kao da i dalje sve izmišljamo u hodu. Kao da ništa nije stvoreno da traje.

A šta zamerate svojoj generaciji?

LUKA: Ovo gde smo – tako nam je ostavljeno; mislim na Srbiju, ali i na svet. Tek dolazi vreme kada će moja generacija moći da pruži bolji primer i izgradi nešto. Nadam se samo da ima ambicije i volje da to i uradi.

ZORAN: Nemam zamerki, mislim da sve ide kako treba.

Konačno, zašto "nema ljubavi u klubu"?

LUKA: Za ljubav verovatno važi da što je više juriš – to brže nestaje. Kada bude nestala tolika namera da se u klubu desi ljubav, i ljudi budu samo uživali tamo, onda će ona možda i krenuti da se vraća. E, a sad da bi uživali u klubovima, kapiram da moraju i da počnu da puštaju bolju muziku. I možda malo da je stišaju. Previše se tu sporednih stvari agresivno potencira, mora malo više smooth i polako.

ZORAN: Ako forsiraš da ti se dese – stvari neće biti iskrene. Strpi se i sačekaj trenutak, desiće se.

Zorica Kojić i Dragan Ambrozić