Provetravanje Štulić od đ do dž (i obratno) Ogromna većina o njemu izrečenoga ne ostavlja sumnje da se Štulića shvata pre svega kao idola. Ako su takve predstave, kako se tim povodom sam izrazio, skorup od lažnih stvari, koje su doslovce mit, ne utažuje li se takvom papazjanijom glad njenih propagatora za izvesnim duhovnim namirnicama

piše: Tomislav Brlek

Mada verovatno iz sasma prozaičnog razloga što je proglašenje dobitnika Nobelove nagrade za književnost datumski preblizu otvaranju Beogradskog sajma knjiga, tek najveća zvezda dotične manifestacije, mereno barem isto tako suvoparnim kriterijumom predstavljenih naslova, nije bio Peter Handke, nego Branimir Štulić. Znače li čak četiri knjige o liku (više) i delu (manje) potonjega i neku supstancijalnu razliku naspram medijske halabuke i popratne frtutme oko prvog – ostaje, međutim, da se vidi. Koliko god da se već po izboru žanra – a, razume se, i po autorskim rukopisima – prilično razlikuju, reklo bi se, naime, kako se među rečenim publikacijama ipak dade uočiti najmanji zajednički imenilac.

Budući da donosi slike sa – svakim je danom sve izvesnije – poslednjih Štulićevih nastupa, foto-monografija Branimir Štulić Džoni Kamenka Pajića bi i da jeste samo dokument vremena (kao što nije) zasluživala ponovljeno izdanje, sve i kad ne bi bila znatno proširena i bitno zanimljivije konceptualizovana u odnosu na prethodno, uostalom odavno iscrpeno. Pisana iz pozicije obožavaoca, nepretenciozna hronologija Gospodar samoće u vremeplovu jedne zemlje Mladena Maksimovića, sa svoje strane, uprkos ponekom pogrešnom datumu, nudi dosad najsuvisliji pregled opštih mesta konteksta Štulićeve karijere. Onome pak što je sam predmet pisanja imao potrebu da kaže o najprisutnijem naslovu u medijima – Između krajnosti Ivana Ivačkovića – i najblagonakloniji čitalac teško da će bogzna šta imati da doda. Kako domet tu iznesenih spoznaja dostojno ilustruje tvrdnja da je Đoni hrvatska varijanta pisanja Štulićevog nadimka, dočim je srpska Džoni, ta se pisanija opasno približila tituli najzaludnije knjige o domaćem rokenrolu, koju je inače suvereno držala Magi: kao da je bila nekad Dušana Vesića, sa sve drogom, tajnim službama i prizivanjem duhova. U vodiču kroz bespuća surevnjivog sozercanja – a nipošto, kako podnaslov tvrdi, kroz albume Azre & Džonija Štulića – toga, doduše, nema, ali možda se nađe u naredne tri (3) knjige koje Ivačković obećaje da nam sleduju.

Kao daleko najambiciozniji prilog širem sagledavanju značaja Štulićevoga rada, prerađena doktorska disertacija Rok pesnik Branimir Džoni Štulić sa prilozima za teoriju rokenrola Zlatomira Gajića zaslužuje ozbiljno kritičko čitanje, kakvom ovde nije mesto. Dok su primedbe da fotografija na omotu poslednjeg albuma Azre ne prikazuje hapšenje Gavrila Principa nego Ferdinanda Bera (Behr), ili da se Leiner izgovara Lajner a Sacher Zaher, naprosto cepidlačenje, to što je u knjizi posvećenoj afirmisanju poetske vrednosti Štulićevoga opusa ubedljivo najvredniji (ali, nažalost, mali) deo analiza njegove muzike, ipak je paradoksalno. U tom pogledu Gajić zaslužuje svaku pohvalu za odvažnost da se suprotstavi duboko ukorenjenim predubeđenjima, argumentovano pobijajući široko prihvaćene teze o inferiornosti sviračkog umeća Azre i odsustva veštine komponovanja njenog vođe.

Nego, prava se mera rezistentnosti Štulićevog dela ispoljava u tome da su sudovi o njemu uglavnom citati ili parafraza reči njegovih pesama, za što najsvežiju potvrdu pruža uvod u intervju netom objavljen u NIN-u. U tom je razgovoru dotaknuto i s tim usko vezano ključno pitanje: kako to da neko ko je svoje delovanje – i na bini i van nje – direktno usmerio protiv idolopoklonstva uporno biva promovisan u idola. Jer, pristupalo mu se iz dokumentarističkog ili recepcijskog rakursa, u tračerskoj ili analitičkoj perspektivi, sa stavom udivljenja ili razočaranja, ogromna većina o njemu izrečenoga ne ostavlja sumnje da se Štulića shvata pre svega kao idola. Ako su takve predstave, kako se tim povodom sam izrazio, skorup od lažnih stvari, koje su doslovce mit, ne utažuje li se takvom papazjanijom glad njenih propagatora za izvesnim duhovnim namirnicama?

U svojoj eponimnoj studiji, Aleksandar Žikić piše da je idolatrija jedna od najvećih i najgorih obmana koje postoje, ali je sjajna kao hrana za proprium (ego). Postojeći jedino kao pojave, likovi i slike u mašti svojih poklonika, idoli su trik svesti kome ljudi pribegavaju da bi izbegli odgovornost za sopstvene živote, koristeći pritom druge ljude kao reprezente određenih korespondentnih osobina propriuma samog idolopoklonika – pa je otuda obožavanje idola prevashodno izražavanje samoljublja. Kao jedno od neosporno prvih imena ovdašnje rok-kritike, sam je Žikić svojim pisanjem nepobitno dokazao ne samo da u odnosu spram rokenrola idolatrija ne mora da bude uslovni refleks, nego da je, naprotiv, smetnja da ga se stvarno razume.

Još je pre trideset godina Dragan Ambrozić s punim pravom ukazao da je Azra bila sve ono što yu-rock do tada nije bio jer je sažela na jednom mestu sve što on nije imao i nije proživeo ranije od svih mogućih mitoloških rok sastojaka, pri čemu je Štulić, postupajući obrnuto od Bregovića, koji je poseljačio rokenrol, unosio rokenrol u seljaštvo. Sledstveno tome, davni zagrebački grafit "Đoni je bog" valja razumeti ne kao lokalnu varijantu mantre "Clapton is God", nego kao sažimanje onoga u što je modifikovana u mnogo komplikovanijem iskazu "Bowie iz Ziggy, Ziggy is God". Nije, naposletku, bez razloga recenzent obe Štulićeve knjige pesama bio David Albahari, koji podseća da je u nekoj knjizi zapisano da je "ja" najbolja maska.