Nuspojave Pazi šta bacaš na ventilator Pratili smo u živom prenosu preko "društvenih mreža" to narastanje lavine besa jednog neobičnog zbira inokosnih osujećenosti kombinovanog s prstohvatom diletantskog političarenja

piše: Teofil Pančić

Znam da "svi" sada očekuju od mene da se u pisanoj formi blagoizvolim očitovati o onome, ali meni je onoga već uveliko preko glave, a i nisam rad da udovoljavam prohtevima radoznale svetine. Ma hajde, Pančiću, ne budi nakraj srca, daj nam bar nešto?! Ionako ti niko ne bi poverovao da te je ove i ovakve nedelje bilo šta drugo stvarno preokupiralo... Pa dobro, ali evo kako ćemo: strogo fenomenološki. Dakle, svi grafički detalji na stranu, svi ti vokalni solisti mizerije, sav uzbihozoreni talog čaršije i turšije, svaki nadobudni Lažni Dimitrije s kreštavim rodoljubnim falsetom – sve to niz mutno Dunavo. Nego da se skoncentrišemo na stanovite "promene paradigme".

Bio sam član famoznog NIN-ovog žirija za roman pre skoro dve decenije, od 1999. do 2001. Političke i društvene prilike i tada behu usrane (pa malo bolje), književna čaršija, verujte, ništa bolja nego sada, mediji da te bog sačuva, a i ljudske naravi generalno nisu se mogle od tada promeniti ni na bolje ni na gore: to se ni kroz milenijume ne menja bitno. Pa ipak, danas mi se čini da je tadašnje žiriranje u odnosu na današnje bilo banja, i to najmanje ima veze s količinom paraknjiževnog šodera koja se od tada uvišestručila. Lako je podnositi loše i teške knjige: teško je podneti loše i šuplje ljude. Čekaj, ne reče li malopre da se ljudi nisu promenili? Tačno. Ali, promenilo se nešto drugo: način na koji ljudi emituju sebe i percipiraju druge. Tada nije bilo "društvenih mreža", danas jedva da ima ičega osim njih.

Šta to konkretno menja u ovom slučaju? Pa, recimo da žiriranje za jedinu tzv. široj javnosti važnu književnu nagradu pretvara u neku vrstu nevoljkog učestvovanja u rijaliti šou(u). Šta god da uradite, šta god da neko pomisli da ćete uraditi ili biste mogli da učinite, šta god da ste već uradili ili se nekome čini da ste uradili jer to tako izgleda iz njegovog mrtvog ugla, razmatra se i tumači in real time, sa apsolutnim samopouzdanjem onoga-koji-tajnu-zna, s ležernim spokojstvom u odnošenju prema istini i laži kakvo već nadilazi i čuvenu Frankfurtovu definiciju bulšita kao nečega goreg i pokvarenijeg, jer moralno nihilističnijeg, od pukog laganja. A sve to u vašem virtuelnom prisustvu, za koje niko ne haje, jer ionako više nikoga nije ničega sramota.

Evo nekih od ospoljenja ove vesele kakofonije – vesele pod uslovom da se ne tiče ni vas ni bilo koga koga poznajete. Žiri objavi širi izbor od tridesetak knjiga: aha, vidi koliko tu ima Lagune, opet će Laguna da dobije Nagradu, svi im se klanjaju, svi su kupljeni, niko im ništa ne sme! Onda se, sužavanjem izbora, Laguna svede na dve, pa na nijednu knjigu; prethodni mudraci zaćute dok se resetuju na neku novu skomračnu pizdariju, a jave se – mada mnogo malobrojniji – čestitari i svečari: bravo, najzad je neko Monopolistima stao za vrat! Nakon zasipanja ekskrementima tapšanje po ramenu izgleda kao ogroman napredak, ali nije, naprotiv, zato što je bazirano na podjednako nakaradnoj premisi, samo obrnutog predznaka. Premisa je da ti, u svojstvu "žiriste", imaš nekakav odnos prema Laguni ili bilo kojem drugom izdavaču, a nemaš ga i ne smeš da ga imaš.

Ili, recimo, objavite uži izbor od deset romana. Zdesna odmah uskliknu bez ljubavi: ah, genocid nad identitetom, samo jedna knjiga je odštampata ćirilicom srbskom našom milom! Pa šta da im mi radimo, je’l da ih preštampavamo vama za ljubav? S leva, pak, dopre cilik: uh, mizoginija i falocentrizam – samo jedna žena! Okej, rodice, šta predlažete: da uvedemo kvote? Ili je bolje da nam odmah dostavite spisak budućih laureatkinja po kojem ćemo postupati, da se ne mučimo bzvze? Pardone mua, ovako smo diskutovali i ovako smo glasali, treba li naknadno da revidiramo spiskove ne bismo li nekako zadovoljili brojne, a suprotstavljene čaršijske i turšijske interese i prohteve?

I sve to pre nego što smo uopšte i zagazili u "visoku politiku", u stare omraze i (bes)principijelne podele na Ovu i Onu Srbiju, u nezamislivo enormne sujete neprispodobivo maleckih ljudi, u namigujuće burazerizme i sestrizme koji se olujno namrače kad ne dobiju ono što misle da im pripada, u mahniti egzibicionizam razmaženih prinčeva samoljubne ispraznosti etc. etc.

I to smo pratili u živom prenosu preko "društvenih mreža", to narastanje lavine besa jednog neobičnog zbira inokosnih osujećenosti, kombinovanog s prstohvatom diletantskog političarenja (plus u svakoj bruci neizbežni mista Kusta, gratis, na račun kuće). A onda je najzad nastupio i taj Dan Pred Dodelu, govno je teatralno hitnuto na ventilator i dogodilo se ono što se u takvim prilikama događa; doduše, aljkavi strelac nije imao baš idealnu procenu tajminga pa je gađao baš u onoj fazi kad se rotirajući ventilator okretao k njemu: ups, shit happens! Tebra, hoćeš maramicu? Imaš ovde nešto, čekaj, zavuklo se...

A sve je zapravo, naposletku, strašno banalno, jednostavno, bazično. Imate petoro ljudi, po svemu veoma različitih – uključujući, da, i "političke poglede" – koji su čitali knjige, razgovarali o njima i vrednovali ih, jer to žiriji, eto, inače rade. Rezultati njihovog napora podložni su neslaganju i kritici, to se podrazumeva. Šta god o njima i njihovom obavljenom poslu kažete, povoljno ili ne, načelno je tačno, osim kad vam reči i misli i sredstva dolaze od onog ventilatora. Milka, hajde ‘vamo, deca se opet igrala pa uneredila sve oko sebe, i sad treba da se čisti! A oni sigurno neće da počiste za sobom, nisu ni devedesetih, kad se baš krvavo sralo, pa neće ni sada, kad se ležerno seru kvake.