U mom domu postoji prolećno i jesenje veliko spremanje. Krajem aprila i krajem oktobra. I jedno i drugo spremanje potpuno je isto, samo je briga oko cveća različita. U proleće, cveće se iznosi, a u jesen unosi. U mom domu postoji i malo spremanje. Svakodnevno. Ne samo "tamo gde popa ide peške".

Jesen je. Blagodarno miholje leto šapuće mi da je vreme da se razmašem i krenem, kao prava reduša, dobro znanim putevima. Nikada nisam posebno oduševljena, ali ni ljuta, niko me ne tera, veliko spremanje je usađeno, a što se mora...

Prvo u dvorištu, sa prozorskog simsa, a ima ih dva, skinem sve saksije sa cvećem, pa im pričam, mazim ih dok ih tuširam blagim mlazom iz tuša na dvorišnoj česmi, skidam im uvele latice, orezujem poneke suvišne grančice, onda im, kao miholje leto meni, šapnem da ne brinu, da ću sigurno doći po njih i da neće ozepsti.

Dok se oko trideset saksija sunča, brišem ta dva trokrilna prozora, sa duplim oknima, na starinski način, zgužvanim listovima dnevnih novina. Prvo vlažnim, pa suvim. Odavno znam da je to najbolji i najbrži način, jer isprobala sam sve moguće hemikalije koje su tobož brže i temeljnije.

I ispunjavam obećanje. U sobni sims, ispred prozora koji se cakle, moj odraz je u njima, raspoređujem okupano cveće. Kaktus, muškatla, sansaverija, muškatla, devojačka sreća, sansaverija, muškatla, drvo novca, kaktus, muškatla, drvo života... Starinske muškatle cvetaju i zimi, drva i kaktusi jednom godišnje, devojačka sreća kad joj srce zalupa, a sansaverije kada se najmanje nadaš.

Unosim ih u jednu sobu, pa u drugu, pa sebi šapnem: "Još samo da počistim dvorište i dosta je za danas. Sutra ću da osvojim jednu sobu, prekosutra drugu, pa kuhinju, pa predsoblje, na kraju kupatilo, špajz sam spremila kad se odmrzavao zamrzivač..."

Pa se lecnem i smrznem. U ocov! A "smederevac"? Sigurna u kraj sezone loženja, kao i svi u mom okruženju, očistila sam ga krajem aprila, a maj se posprdno zakikotao, zazimio – i opet se ložilo. Bogme, neću sutra sobu osvajati, već plotne, ložište, šubere i sulundare – cev od pet delova, koja se iznosi i čisti napolju, bodljikavom odžačarskom četkom, a niko od komšija ne hvata se za dugme (dobro je što me mama i tata nisu naučili i kako se odžak čisti).

Sedam dana istezala sam i noge i ruke, a to znači i celo telo, dok sam skidala zavese; razgibavala struk, kičmu, ramena, vrat i glavu dok sam kružila rukama, savijenim u laktovima, da što bolje obrišem i uglancam prozore; penjala se na lestve da operem i uglancam i one ispod same tavanice, a kada sam već na lestvama, obrisala sam i lustere, krovove svih ormara, visećeg nameštaja, polica; bilo je i mnogo čučnjeva i hodanja u čučnju, kada sam prala patose, jer nemam običaj da se naginjem ili da klečim; tepihe sam odavno izbacila, a raširila krparice, koje se peru u mašini, pa mi ne treba paročistač, a ni zoger, jer posle njega sve ostane muzgavo; ne koristim ni usisivač, jer dok ga ja donesem, sastavim, posle rastavim, odnesem – metla, uz novo razgibavanje, sve obavi (skroz sam zaostala).

Bilo je i stajanja u mestu, ali mnogo, mnogo više hodanja, od vrata do vrata, a ima ih sedam, od okna do okna na njima, a ima ih sedamnaest, od prostorije do prostorije, i po prostorijama, a ima ih šest...Svaki mišić, svaki živac, svaka kost, u svemu su učestvovali. I u aerobiku kod brisanja prašine sa stvari, pranju stvari na stvarima i pranju svih mogućih ukrasa. I u ribanju pločica u kuhinji, i u ribanju celog kupatila, i u menjanju miljea (svi su mi darovani: heklani, vezeni, štrikani, šlingovani), jer onda i svi ukrasi koje stavljam na njih posebno blesnu. I veš mašina je neumorno radila, ali veš nije prostirala, a kamoli peglala, već sam se opet ja razgibavala, a ni od električnog šporeta i sudopera nisam bežala.

Kad imaš sedamdeset godina, veliko spremanje izgleda tako (kad sam imala trideset, izgledalo je isto tako, ali je bilo sto puta brže).

I kada je cela kuća zamirisala na lavandu i smilje, sa opranih i okačenih zavesa, raširenih miljea (nekoliko puta u životu skroz sam ih sklanjala, pa vraćala, jer sve mi je, bez njih, vrištalo na golotinju), zadovoljno sam, istuširana, ušuškana u ogrtač, namazanih noktiju i na rukama i na nogama – sela u svoj kutak, uzela novine i zapalila cigaru. Da mirisom i ukusom duvana ponos i zadovoljstvo zbog završenog ogromnog posla i lepog doma – pojačam.

A u novinama kao da su zbog mene pisali i odlučili da me, mislila sam, pohvale – lekcija od stručnjaka. U vežbe potrebne za zdravlje i kondiciju spremanje kuće uopšte se ne računa. Ni poslovi po kuhinji, ni usisavanje, ni peglanje, ni... – jer cilj tih poslova nije jačanje tela.

Eh! Svoj cilj ja sam postigla.

Zdenka Feđver