Dan prvi

Zglobovi balerine na ekranu funkcionišu savršeno. Izgleda da ih uopšte ne primećuje. Izvija se i okreće i odbacuje od tla kao da ne zna da ima kolena. Još uvek je nisu izneverila, ta lepa kolena, ili makar tako izgleda odavde, u prijemnom holu novog Kliničkog centra, dok gospođa s druge strane šaltera popunjava moju istoriju bolesti.

- Ime oca? – pita ona ne podižući pogled.

- Miroslav.

Koleginica sa susednog šaltera priča vic i gospođa se lenjo okreće, ne sluša joj se taj vic, previše je hladno i previše je sivo za viceve, ali ipak se okreće, kao po dužnosti. Jer, previše je hladno i previše je sivo da se vicevima ne bi dala šansa.

- Ime oca?

- Ja?

- Ne vi, vaš otac… kako se zove?

- Miroslav. Rekla sam vam malopre.

- Aha… adresa?

- Očeva?

Gospođa prvi put podiže glavu ka meni i pogleda me strogim šalterskim pogledom.

- Ne, devojčice, tvoja adresa. Šta će mi adresa tvog oca?

Diktiram joj adresu, ona brzo ispisuje ostatak slova, uručuje mi papire i šalje me dalje. Treći sprat, ortopedija, liftom pa vrata levo.

Pošto sam se smestila u praznu zeleno-belu bolničku sobu s ogromnim prozorom i dva kreveta, biram krevet pored prozora i sedam na nemarno navučeni zeleni čaršav. U dnu kreveta sklopljen je još jedan takav čaršav, za nijansu drugačije zelene boje. Ulazi sestra da me pita kako se zovem, koje koleno operišem i da li sam alergična na neki lek. Usput je pitam da li možda, eto, kojim slučajem postoji jastuk koji bih mogla da iskoristim. Sestra sklapa uvežbanu grimasu punu razumevanja, posteljina stiže tek sutra, kaže tonom sažaljivim i saučesničkim, premda više sažaljivim nego saučesničkim, jer ona će večeras spavati na nekom jastuku.

Oko deset me posećuje druga sestra, našminkanija i namrštenija nego prva. Zadiže mi nogavicu da vidi da li sam izdepilirala koleno i kaže mi da ne smem da jedem i pijem ništa od jedanaest sati pa sve do operacije. Ali baš ništa, ni vodu. I vrata treba da vam budu otvorena, promumla dok izlazi i ostavlja širom otvorena vrata.

Pred spavanje sedim na krevetu i čitam, skrštenih nogu. Koristim poslednje sate kad još uvek mogu da sedim skrštenih nogu. Oko ponoći progutam pljuvačku i zapitam se da li se ona računa u hranu. Ili vodu.

Dan drugi

Ne sećam se uboda igle u kičmeni stub. Osećam samo prijatnost koja se pojačava, mislim kako je lepo što imam pravo da dremam dok svi ti ljudi nešto rade oko mene, na meni, u meni i zbog mene. Glas hirurga je staložen, pratim ga svojom načetom svešću, govori kao da sprema neko ukusno jelo i nabraja sastojke koje ubacuje. Dodamo malo belog luka, prstohvat soli, ubacimo novi ligament, zakrpimo i gotovo. Moći ćete da probate jelo za tri do šest nedelja, umereno i polako. Poželim da ga zagrlim. Njegov glas se gubi, osećam samo svoju svest, blizu sam joj, bliže nego ikad, ta moja svest odjednom je autonomna, preobražava se i izvitoperava, postaje blagonaklona, šalje mi slike ljudi i peska i merdevina i drveća, sanjam kako mi nešto burgija u kostima, potom shvatam da to neko zaista burgija u mojim kostima i to me nimalo ne brine jer vidim slike peska i merdevina i drveća i kao da sam u njima, plutam, ležim, stenjem, postojim.

Dan treći

Ne znam kad je ovaj dan počeo, znam samo da se smrkava i da strepim od zaspivanja. Sinoć mi nije išlo, ličilo je na nesanicu, ali nije bila nesanica nego samo bol, dosadan i neminovan.

Bol me budi i noćas, tek drugi put. Zahvalna sam mu. Posmatram kako sviće nad bulevarom, bolničkim parkingom i straćarama raznobojnih, skrpljenih krovova. Tako su dobro skrivene, te "jedvakuće", ne možeš ih videti ako nisi ovde gde sam ja.

Nekoliko diklofena kasnije, imam prvu posetu. Maša i Ivan, nasmejani, donose mi punu kesu jabuka, mentol bombone i pletene čarape. Maša pažljivo bira dve najzrelije jabuke, pere ih i stavlja na salvetu, da imam za posle. Ivan mi priča kako je bilo kad je on slomio nogu i njegova priča me uvlači, saosećam i bratimim se s tim prošlim Ivanom koji je prestao i postao ovaj ovde, Ivan koji suvereno stoji pored mog kreveta i premešta se s noge na nogu jer nema gde da sedne.

Dan četvrti

Doktor kaže da imam dobar meniskus. Mlada si, kaže, još se nije istrošio. Osetim se kao mlada balerina koja je izvela prvu piruetu.

Nedostajaće mi pogled s ovog prozora. Svaki put kad bih ugledala čoveka kako baulja bulevarom nakon radnog vremena, pomislila bih kako nema pojma koliko je srećan, taj čovek koji ne misli o svojim zglobovima. Za koji mesec, obećavam sebi, pobedonosno ću proći tim bulevarom, biće proleće, prošetaću svoj novi ligament i svoj mladi zakrpljeni meniskus dok me neko odozgo posmatra, neko ko će čekati, kao ja sad, da ga puste kući s kesom nepojedenih jabuka, mentol bombonama i pletenim čarapama.

Milica Rašić