Prvi prevod:
Slike iz ličnog života

Žorž Fedo, kralj vodvilja, konačno među Srbima i u pisanoj formi, nakon što su 45 godina na pozorišnoj sceni gledali njegovu Bubu u uhu

Ako ništa drugo, nedavno objavljena knjiga Komedije u jednom činu Žorža Fedoa naučila nas je da se njegovo prezime izgovara Fedo, a ne Fejdo kako je prihvaćeno u našoj pozorišnoj i novinskoj praksi – ko ne veruje, neka proveri u Pravopisu Matice srpske iz 2013. godine, preporučuje profesor Sava Anđelković, priređivač ove knjige i prevodilac u njoj objavljenih jednočinki.

Žorž Fedo je na našim pozorišnim scenama rado gledan i poznat pisac – njegova Buba u uhu u režiji Ljubiše Ristića igrana je 45 godina u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a nekoliko godina unazad jedna od najgledanijih predstava te iste scene je Hotel "Slobodan promet". Do 2018. godine bilo je sedamdesetak postavki Fedoovih tekstova. Pa ipak, pre Komedija u jednom činu (Neopress, Beograd) prevodi Fedoovih tekstova u štampanom obliku na srpskom jeziku nisu postojali. Sava Anđelković za "Vreme" navodi da su za potrebe izvođenja Fedoovih komedija u pozorištima postojali prevodi Dragoslava Andrića, Danila Kiša, Vladete Dragutinovića, i da je 1990. godine povodom premijere Velike auto trke Jugoslovensko dramsko pozorište u svojoj biblioteci "Ars dramatica" objavilo prevod Miodraga Karaulca, ali Fedoove knjige na srpskom nije bilo sve do sad.

VLADAR BULEVARSKOG POZORIŠTA

Verovatno da se baš zbog toga, kaže Sava Anđelković, odlučio za zbirku jednočinki – kako bi u jednoj knjizi objavio što više Fedoovih tekstova i kako bi ti tekstovi, hronološki poređani, predstavili različite faze njegovog stvaralaštva. "Fedo je zaista zaslužio tretman klasika, kako je davno mislio veliki Žan-Luj Baro. Postao je miljenik glumaca i publike već od svojih prvih uspeha. Neki njegovi komadi su na stalnom repertoaru prestižne Francuske komedije, igran je u engleskom Narodnom pozorištu, izvođen je u raznim velikim pozorištima, ali je Fedo pre svega suvereni vladar repertoara bulevarskih pozorišta."

Opšte je mišljenje da su Fedoovi tekstovi više za prikazivanje nego za čitanje, i više za gledanje nego za izučavanje. Stoga je bilo vrlo malo teoretičara koji su se njime bavili. "Jedno vreme, bio je više zastupljen u američkim univerzitetskim krugovima nego u francuskim, što dokazuju doktorske teze na tamošnjim univerzitetima. Ovi potonji su tek krajem prošlog veka počeli da se više interesuju za njega, a tek početkom ovog veka postao je deo srednjoškolskog obrazovanja. Danas se u pozorištima u Parizu može videti desetak Fedoovih komada, a u knjižarama pored skupih kritičkih izdanja, postoje jeftine knjižice koje se dobro prodaju", objašnjava Sava Anđelković.

TRINAEST JE SREĆAN BROJ

Žorž Fedo (1862–1921) je tipičan predstavnik bulevarske dramaturgije. Bio je uspešan reditelj svojih i tuđih komada, povremeno glumac i slikar, kolekcionar impresionističkih slika, pasionirani kockar, ljubitelj noćnih provoda, lepih žena i još mnogo toga. Najuspešniji je bio u teatru. On je izveo vodvilj iz stanja zamrlosti kad je kao žanr istrošen, doveo ga do perfekcije i time mu omogućio novu mladost. Anđelković naglašava da je Fedo bio samouk, "usavršavao se čitanjem pozorišnih komada i slušanjem ljudi od pera koji su dolazili u očev dom, druženjem sa glumcima. Njegov otac Ernest bio je pisac, a majka Leokardi mlada lepotica jevrejsko-poljskog porekla oko koje su se širile glasine da je Žoržov pravi otac niko drugi do Napoleon III. Posle smrti Žoržovog oca ona se brzo preudala za Anrija Fukjea, koji je, izgleda, bio nešto više od njihovog dugogodišnjeg kućnog prijatelja."

Komediografski opus je počeo u devetnaestoj jednočinkom Kroz prozor čiji je muški lik, objašnjava Anđelković, vrlo mek i trpi uticaj svoje (odsutne) žene, tip kakvog će kasnije razviti u likovima Pinglea iz Hotela "Slobodan promet" i dovesti do savršenstva u liku Tudoa u komediji Leoni je požurila. Ohrabren pohvalama kritičara, nakon prvih jednočinki, Fedo piše komediju u tri čina Krojač za dame, koja će potvrditi njegov talenat. Narednih pet tekstova nisu se dopali ni kritici ni publici.

Sa dvadeset i šest godina Fedo još nije žurio da se liši momačke slobode u kojoj je bespoštedno uživao. Jedna od najlepših žena Pariza, Mari-An Karolis-Diran, kći slikara, očekivala je da će je Fedo zaprositi. Kako se to nije dogodilo, ona ga je, protiv svih pravila tadašnjeg vremena, naterala da je zaprosi. Posle neuspeha u pozorištu, verovatno mu je bila potrebna neka krupna promena, a smatrao je i da treba da unese malo reda u svoj razuzdani život. Tadašnji mediji su, navodi Anđelković, zabeležili da je devetnaestogodišnja Mari-An sa šarmom i gracioznošću nosila savršeno iskrojenu satensku haljinu i da je sa Fedoom, jednim od najelegantnijih pariskih kavaljera, činila vrlo lep par. Na crkvenom venčanju je bila Fedoova majka, još uvek zavodljiva u haljini boje duvana, njegova sestra Valentin, porodica, rođaci i prijatelji Mari-An, kao i Dima sin, Emil Zola, ljudi iz izdavaštva, pozorišta i izvesni političari.

Njegov komad Idem u lov, inače trinaesti, imao je veliki uspeh kao i naredni: Dama iz Maksima, Iz ruke u ruku, Buba u uhu, Pozabavi se Amelijom i jednočinka Ortans je rekla: "Zabole me baš!". Teme za pisanje je nalazio, kaže Sava Anđelković, u sopstvenom životu. "Pažljivo je osluškivao kafanske razgovore i umetao ih bez korekcija u svoje dramske dijaloge. Realnosti iz njegovog bračnog života bile su mu najplodnija inspiracija, dok mu je Mari-An poslužila kao prototip za više ženskih likova. Naime, kada se bračni par Fedo suočio sa novčanim problemima, zbog neumerenog trošenja na žensku garderobu, a najviše zbog Žoržove strasti za kockanjem, dolazilo je do bračnih svađa u kojima je Mari-An briljirala svojim oštrim jezikom. Brojne selidbe unutar istog kvarta kod Jelisejskih polja, četvoro dece, smanjenje broja raspoloživih soba, prodaja nameštaja, kao i Fedove ljubavnice, sve je to podizalo bračne tenzije. Fedo odlučuje da napusti dom i ode sa jednom torbicom u hotel "Terminus", koji je ranije posećivao sa ljubavnicama. S vremenom će preneti u hotel i gomile knjige, kao i nekoliko slika. Deca su ga redovno posećivala, kao i on njih.

Razvod braka biva ozvaničen i to krivicom Fedoa, koji na sudu nije izneo saznanje da je i njegova žena imala jednog mladog ljubavnika. Deca su dodeljena majci i on je morao da plaća alimentaciju. Međutim, bračni život je i dalje bio izvor Fedoovog pisanja. U komadima Klistiramo bebu, Ma, ne šetaj se tako gola, Leoni je požurila ili Slatki bolovi postoji mnogo autobiografskih elementa u kojima je, uz obilje humora, prikazana degradacija bračnih odnosa uzrokovana svakodnevnim svađama. Glavni lik na kraju komada njegove poslednje jednočinke napušta porodično gnezdo, koje mu je zbog žene postalo košmar, baš kao i njegovom autoru, kome se bračna farsa sa pozorišne scene već duže vreme uselila u scene realnog života."

SVEMU JE KRIVO SLOVO J

Poslednjih godina šeste decenije Fedoovog života počinju prvi ozbiljni simptomi bolesti. Njegov sin Žak kaže da je bio vrlo konfuzan i da je jedva uspevao da izgovori neke reči. Problemi sa vidom i glavoboljom su se povećavali, "ali izgleda i sa umom jer je tvrdio kako mu je majka priznala da mu je Napoleon Treći otac. Pustio je bradu i doterao brkove kako bi izgledao kao njegov ‘otac’. Sličnost je bila zaista frapantna. Sin Žak je tražio pomoć od više lekara, ali bez rezultata. Tek je vrlo uspešni neurolog doktor Sikar ustanovio treći stadijum sifilisa koji mu je napao mozak. Predložio je sanatorijum u Rijej-Malmezonu u kojem je radio, i na insistiranje sina, Fedo je pristao. Sa sobom je poneo rukopise na kojima je radio. Posle nekog vremena nije prepoznavao ni sina, ni doktora. Pao je u komu iz koje se nije probudio. Ispratili su ga brojni prijatelji, ljubitelji njegovog dela, njegova deca, kao i polusestra sa majkom, koja je tada imala osamdeset godina."

Knjiga Komedije u jednom činu objavljena je krajem prošle godine iako je Sava Anđelković svoj deo posla završio godinu i po pre toga. Aleksandar Pejčić, urednik knjige, objašnjava da "niko nije bio zainteresovan da pomogne ovo izdanje. Francuski kulturni centar na svom konkursu pomaže izdanja francuskih pisaca, ali samo prevode dela onih pisaca čija autorska prava nisu istekla, pa izdavač mora najpre da ih otkupi od francuskog izdavača da bi mogao da konkuriše za dodelu sredstava. I pored dobre volje, Francuski kulturni centar nije mogao da nam pomogne. Na konkursu koji je raspisala Skupština grada Beograda nismo dobili sredstva. Jedan kolega je šaljivo prokomentarisao da smo odbijeni jer smo prijavili Fedoa, a ne FeJdoa. Moguće."

Sonja Ćirić