Prevodi:
Kako čitati Euripida ako ne govorite starogrčki

Vest da su komedije Žorža Fejdoa tek nedavno prvi put štampane na srpskom jeziku, o čemu smo pisali u prošlom broju, opravdano je istaknuta. Naime, spisak važnih knjiga koje je nemoguće čitati na savremenom srpskom jeziku zapanjujuće je dugačak. Tekst koji sledi ilustruje tu činjenicu

Možda će nekome biti čudno, ali mi, koji u zemlji imamo tri državna i nekoliko privatnih dramskih fakulteta, dvadeset sedam profesionalnih pozorišta i mnogo više amaterskih i nezavisnih trupa, pozorišnu tradiciju dugu gotovo dva veka, stotine izdavačkih kuća, hiljade kompetentnih prevodilaca, potencijalno književno tržište od petnaestak miliona ljudi u našem regionu, ipak nemamo prevode Eshila, Sofokla, Euripida, Aristofana, Šekspira, Rasina ili Molijera mlađe od pola veka. Naravno, ponešto od toga je prevođeno, katkad i objavljeno i kasnije, ali sistematično pripremljenih, prevedenih i teatrološki obrađenih izdanja celine opusa ovih i mnogih drugih monumentalnih dramskih pisaca mi nemamo u nekim slučajevima ni gotovo punih sto godina.

Nažalost, ne govorimo svi starogrčki, latinski, jezik francuskih klasičara ili elizabetanaca, pa čak i naš jezik na koji su ova dela prevođena pre toliko decenija nije nam potpuno blizak. I nije u pitanju samo pomalo arhaičan jezik tih starih prevoda, već i činjenica da se mnoga značenja i kontekst tih drama moraju nanovo približavati savremenoj publici. Zaista je zaprepašćujuća činjenica da zbog odsustva savremenih prevoda mi, većina nas svakako, u stvari nikada nismo u punoj meri uživali u jeziku, značenju i lepoti ovih vrhunskih dometa ljudskog duha. Izdavači će vam reći da se drame slabo prodaju, naučne institucije i fakulteti da za takva izdanja nema novca, prevodioci da je za kvalitetan prevod jedne tragedije potrebno godinu dana i da to niko ne želi da finansira, država naravno reaguje samo ako neko veoma glasno viče ispod njenih prozora, pa joj to remeti miran san, a često čak ni tada.

JOŠ UVEK AKTUELNI MIŠA ĐURIĆ

Takođe je gotovo groteskan podatak da od ukupno trideset i tri sačuvane antičke tragedije i satirske igre na današnji dan, A.D. 2020. u Srbiji, u geografskom središtu Evrope, imamo prevedene na naš jezik svega dvadeset tri. Trećinu antičkih tragedija možemo čitati samo na stranim jezicima. Nikola T. Đurić je između dva rata preveo Hekubu a njegov sin, legendarni profesor Miloš N. Đurić, još dvanaest tragedija. Poslednjih godina su Aleksandar Gatalica, Gordan Maričić, Lucija Carević i Gaga Rosić preveli još deset. Milošu Đuriću smo se, trebalo bi to naglasiti, za četrdeset pet godina akademske karijere i nešto oko 400 objavljenih radova iz oblasti helenizma, dostojno odužili dodeljujući mu ulicu, doduše neveliku, neki bi rekli sokak, u elitnom beogradskom naselju Ćalije, i to pod onako lepim, familijarnim imenom – Ulica Čika Miše Đurića, pošto je poznato da je najveći doprinos profesora Đurića taj što je bio simpatičan čovek, pa su ga svi zvali Čika Mišom. Studenti i svi ostali koji iz nekog razloga baš moraju, ostalih deset tragedija mogu čitati u vratolomnom prevodu na hrvatski Kolomana Raca, koji se u purističkoj nakani da u svojim prevodima po svaku cenu sačuva metriku stiha na starogrčkom, prilično grubo poneo prema svom, hrvatskom jeziku, pa tako njegov Agamemnon, očigledno gromkim glasom, progovara:

"Pa sviđa l’ ti se, – ono brže skidaj tko

Sad crevlje – roblje, što ga noga gazi vijek!

Pa sazima dok bagrenijem stupam ja,

Ne ošinula mene zavist iz oka!"

Srećom po, pre svega, studente Fakulteta dramskih umetnosti, ovi prevodi u izdanju Dosijea iz Beograda, bili su praćeni spasonosnim iscrpnim objašnjenjima na kraju svakog komada.

U odnosu na Grke i druge elizabetanace – Bena Džonsona, Kristofera Marloua, Tomasa Kida, Frensisa Bomonta i ostale, od kojih je prevedeno tek ponešto – situacija je za nijansu bolja kada je reč o Šekspiru. Na srpskom jeziku ipak postoji ceo njegov opus. Doduše, ne u novim izdanjima, a neki od prevoda potiču još iz devetnaestog veka i za njih možemo zahvaliti velikom eruditi i pesniku Lazi Kostiću. Oni istina nisu od prevelike koristi onima koji bi danas poželeli da ih postave na scenu, ali ih makar imamo. Biće vam jasnije o čemu pričamo ako uporedimo Lazin prevod jednog odlomka sa početka Hamleta:

"Marcelo: ...Za to ga pozvah, s nama zajedno

Da probdi voljan ovu tamnu noć;

Pa, dođe l’ opet ona pojava,

Naš prizna vid i njoj progovori.

Horacije: Šuć-muć! Pojaviti se neće."

...sa prevodom iste scene Aleksandra Saše Petrovića, sedamdesetak godina kasnije:

"Marcelo: ...Zato sam ga i pozvao da sa nama

Stražari noćas, pa ako prikaza ona

Ponovo dođe, da potvrdi što videsmo

I da joj se obrati.

Horacije: De,de, neće se to

Pojaviti, ne."

Ne kažemo, u određenoj rediteljskoj koncepciji mogući su i šuć-muć i ono čuveno "Trt-mrt, život ili smrt", ali nismo sigurni kako bi na tako nešto reagovala današnja čitalačka i pozorišna publika.

PRIMERI DOBRE PRAKSE

Mnogi se sećaju uzbuđenja kada je sredinom devedesetih beogradskom čaršijom prostrujala vest da će "Službeni list" objaviti Šekspirova sabrana dela u jednoj knjizi i razočaranja kada smo shvatili da su u tom izdanju, osim četiri nešto novija i zaista sjajna prevoda Aleksandra Saše Petrovića, svi ostali stari i već objavljivani Svetislava Stefanovića, Velimira Živojinovića Masuke, Branimira Živojinovića, Živojina Simića i Sime Pandurovića.

A sve to izgleda i prilično podnošljivo u poređenju sa činjenicom da za ogroman korpus dramske literature ne da nemamo nove, već nemamo nikakve prevode. Srednjovekovnu dramu poznajemo samo fragmentarno i to isključivo zahvaljujući ličnim naporima profesora Dragana Klaića, isto je i sa renesansnom komedijom, francuskim vodviljom, nemačkim kabareom sa početka dvadesetog veka, pomenutim elizabetanskim piscima, posebno komediografima, španskim zlatnim vekom, romantičarima devetnaestog veka, a o bogatstvu savremene dramaturgije da ne govorimo.

Izuzetak koji svakako valja pomenuti jesu dragoceni prevodi savremene dramaturgije Nemačke, Rusije, Britanije, Francuske, Sjedinjenih Država i Kanade, u izdanju Zepter book worlda. U sličnom tonu bilo bi dobro pohvaliti i napore koje preduzima Jugoslovensko dramsko pozorište da u okviru svoje edicije "Ars dramatica nova" nastavi svetle tradicije "Ars dramatike" još sa kraja sedamdesetih godina prošlog veka, kada su povodom premijera štampane lepo opremljene knjižice sa tekstom drame, veoma često u novim prevodima, s beleškama autora i fotografijama sa predstave. Nakon pauze posle požara 1997, Jugoslovensko dramsko je 2003. nastavilo sa ovakvom praksom, pa je, između ostalog, u saradnji sa Francuskim kulturnim centrom, u okviru projekta "Transkript", objavljeno pet drama savremenih francuskih pisaca.

Nisu nama ovi prevodi dramske literature potrebni zbog nekih prašnjavih arhiva i malobrojnih profesionalaca iz ove oblasti. Tiraži starih izdanja dramskih dela od pet i deset hiljada kopija govore nam da bi te knjige čitala i široka publika kada bi joj bile dostupne. Jer ne zavaravajmo se, u toku je borba između smisla i besmisla, razuma i raznih ludosti, a nećemo preterati ako kažemo i između civilizacije i novih oblika divljaštva. Moramo umetnost i kulturu učiniti dostupnima, jer one to nisu, ma kako to čudno zvučalo u vremenu u kome plivamo i davimo se u okeanu informacija. One su tu negde, ali zatrpane brdima privlačnih, lakosvarljivih i opasno površnih sadržaja, toksičnim otpadom naše civilizacije. Pitanje je kako ih izvući na površinu.

I tu se vraćamo na početak naše tugovanke o prevodima dramske literature. Niko razuman neće poverovati da ova država ne može da plati dvanaestak plata grupi prevodilaca za dela od kapitalnog značaja za ovo društvo, a može desetine hiljada plata ljudima koji na posao uopšte ne odlaze. Teško je istom tom razumnom i da poveruje da neki altruisti poput Milene Trobozić Garfild već godinama o svom trošku i svome espapu prevode najveće brodvejske i svetske hitove, a da baš niko od izdavača ne želi da zgrabi to suvo zlato koje mu se na tanjiru nudi. Moramo se malo pogledati i u ogledalo i zapitati se zašto više nas iz sveta pozorišta i literature ne postupa slično i ne prevodi samoinicijativno dela prema sopstvenim afinitetima i mogućnostima, kada znamo da je odvajkada tako našto smatrano obavezom kulturne elite i gotovo pitanjem lepog vaspitanja. I kao što smo to već videli u nizu slučajeva, tako se ponovo i na ovom primeru belodano pokazuje da ova zemlja nema problem sa nedostatkom novca, već pre svega sa konfuznim prioritetima, lenjošću i odsustvom samopoštovanja.

Nebojša Broćić