Obnovljiva energija – Ko će da plati račun:
Čisto, ali skupo

Obnovljivi izvori energije (OIE) su toliko popularni kod tajkuna zato što država garantuje otkup "zelene" ali skupe struje po unapred utvrđenim kvotama i tarifama. Profit je zagarantovan, a poslovni rizik ne postoji. Dovoljno je obezbediti manji deo sredstava za investiciju pošto banke uz ovakve uslove lako obezbeđuju kredite za gradnju OIE

Vetroelektrane su promenile pejzaž u Banatu. Putnici između Pančeva i Vršca su u proteklih godina mogli da prate kako se pojavljuju na desetine, pa i na stotine turbina na vetar. Negde u drugom delu prošle godine turbine su počele da se okreću – na mrežu su puštene vetroelektrane snage preko 300 MW.

Zadovoljstvo da se u Srbiji proizvodi "zelena" energija neko, naravno, mora da plati. Proizvodnja struje iz OIE je skupa i subvencioniše se preko "fid-in" tarifa. Proizvođači struje iz OIE od resornog ministarstva dobijaju status "povlašćenih" i time stiču pravo da im se dvanaest godina struja otkupljuje po ceni koja je dva do tri puta veća od tržišne (za vetroelektrane) i od pet do šest puta za struju dobijenu iz elektrana na biogas.

Kako bi se isplatili podsticaji proizvođačima OIE, pre nekoliko godina uvedena je naknada za OIE u visini 9,3 pare/KWh, koju plaćaju potrošači u Srbiji preko računa za struju. Za prosečno domaćinstvo to iznosi 30-60 dinara (ako se ne greje na struju) mesečno, ali uz akcizu od 7,5 odsto i PDV na kraju to zadovoljstvo košta 40-80 dinara.

RAST PROIZVODNJE IZ OIE

Priča o vetroelektranama imala bi "srećan kraj" – građani (i privreda) bi izdvajanjima simboličnih iznosa doprinosili razvoju OIE i životnoj sredini – da nije u pitanju privid koji vlast stvara prebacivanjem troškova na račun EPS-a. Od naknade za OIE prikuplja se oko 2,7 milijardi dinara godišnje, a samo u 2018. godini proizvođačima je isplaćeno čak 7,4 milijarde dinara. Troškovi otkupa rastu velikom progresijom pošto se novi proizvođači intenzivno priključuju na mrežu: od leta 2019. godine aktivirano je nekoliko velikih vetroelektrana snage 305MW, a do kraja 2020. godine očekuje se aktiviranje vetroelektrana snage 170MW.

Samo za otkup struje proizvedene od energije vetra EPS će uskoro morati da plaća više od 150 miliona evra godišnje. Taj iznos je dramatično veći od podsticaja koji se isplaćuju proizvođačima iz ozloglašenih mini-hidroelektrana koji su nešto više od deset miliona evra.

Iako je i neupućenom posmatraču jasno da se usled naglog rasta proizvodnje struje iz OIE mora proporcionalno povećati i naknada koju plaćaju potrošači, Vlada Srbije je krajem januara odlučila da naknada za OIE ostane na nivou od pre pet godina. Time je država praktično oterala EPS u gubitak po osnovu otkupa OIE od oko 100 miliona evra (gubitak je u razlici između cene koju plaća povlašćenim proizvođačima i cene na regionalnom tržištu).

LAŽNI SOCIJALNI MIR

U poslovnim planovima EPS-a se procenjuje da je neophodno da naknada za OIE bude povećana šest puta, na 55 para/KWh, kako bi se pokrili dosadašnji gubici (samo u 2018. godini EPS je izgubio tri milijarde dinara na otkupu struje iz OIE). Uzimajući u obzir očekivano povećanje proizvodnje iz OIE narednih godina, naknada bi već 2021. godine trebalo da bude 80-90 para/KWh.

Povećanje naknade na održivi nivo uvećalo bi račun za domaćinstva koja se ne greju na struju za 350 do 700 dinara (prosečno domaćinstvo troši 300 do 600 KWh mesečno).

EPS je prošle jeseni doneo odluku o povećanju cena struje (samo za građane) za 3,9 odsto zbog usklađivanje cene struje sa inflacijom pošto struja za domaćinstva nije poskupela nekoliko godina (i inače je daleko ispod evropskih cena). Privredi EPS prodaje struju po tržišnim cenama sličnim onima iz regiona, a pri tome su slobodni da kupe energiju i od privatnih snabdevača. Povećanje naknade za OIE pogodilo bi i privredu i uvećalo bi račune za 5-7 odsto, što bi izazvalo i opšte povećanje cena.

VETROELEKTRANE I MHE

U rukama tri kompanije skoncentrisano je vlasništvo najvećeg broja vetroelektrana. Tačno poreklo kapitala ne može se jednostavno utvrditi iz registra pošto su u pitanju strana pravna lica, ali tu ima i arapskog i izraelskog kapitala. Za vetroelektrane velike snage potreban je i ozbiljan kapital, reda nekoliko stotina miliona evra, dok je neuporedivo manje novca potrebno za minihidroelektrane. Tako su domaći "mali tajkuni", između kojih čitav niz lica bliskih vlasti kao Nikola Petrović, bacili oko na MHE (ali i na elektrane na biomasu i biogas), gde su investicije veličine od nekoliko stotina hiljada do nekoliko miliona evra.

Zašto su OIE toliko "popularni" kod tajkuna? Pre svega, država je politikom fid-in tarifa, kao i ugovorima o otkupu struje, koji daju čitav niz pogodnosti proizvođačima OIE, praktično unapred garantovala veliki profit. Poslovni rizik ne postoji – sva proizvedena struja se mora otkupiti od strane EPS-a po cenama i kvotama koje su unapred utvrđene. Dovoljno je obezbediti manji deo sredstava za investiciju pošto banke uz ovakve uslove lako obezbeđuju kredite za gradnju OIE.

Povraćaj investicije u OIE obično je 3 do 5 godina, a EPS ima obavezu da po "fid-in" tarifama otkupljuje struju čak 12 godina. Posle tog roka struja se plaća po tržišnim cenama. Nije teško zaključiti da je u pitanju fantastičan biznis – investicija se vraća posle nekoliko godina, a sve posle toga je čist profit. Da stvari budu još lepše, vetroelektrane ne zahtevaju praktično nikakvu radnu snagu i troškovi održavanja u životnom veku su simbolični (kao i kod MHE).

NA ŠTETU EPS-a

Poskupljenje struje zbog otkupa "zelenih kilovata" je vlastima nezgodno pre izbora. Međutim, utisak je da nisu samo izbori razlog za izbegavanje povećanja naknade za OIE. Sa nerealnom niskom naknadom za OIE kod stanovništva se održava privid da su postrojenja za OIE nešto lepo i korisno i da ne koštaju ništa posebno.

I predsednica vlade i ministri "vole" da se slikaju pored vetroelektrana i drugih postrojenja koja puštaju u rad. Povećanje naknade bi kod stanovništva razobličilo šta stoji iza "zelene energije" i to više ne bi bila pogodna tema za slikanje – naprotiv, ljudi bi se bunili što se omogućava bogaćenje tajkuna iz njihovih džepova.

Sa druge strane, EPS je najmoćnije javno preduzeće koje je izraubovano usled nedovoljnog investiranja i višegodišnjeg lošeg upravljanja. Jedan od većih problema EPS a je i ekologija: u januaru je zbog velikog zagađenja po gradovima predsednik Vučić "obećao" da će se u Obrenovcu instalirati filteri u vrednosti 400 miliona evra na osnovu kredita japanske agencije JICA.

Opšta slika EPS je zabrinjavajuća i bez troškova otkupom OIE – gubitak po konsolidovanom bilansu 2018. godine iznosi 10 miliona evra. Rezultati za 2019. godinu mogu samo da budu još gori. Uzroci lošeg poslovanja EPS su, pored niske cene za stanovništvo, i strukturne slabosti preduzeća: neadekvatan menadžment, višak zaposlenih, gubici u prenosu odnosno krađe i stara tehnologija. Uz sve pomenuto, otkup struje iz OIE predstavlja dodatni teg koji će "potopiti" bilanse EPS-a duboko u crveno.

EPS lako može da dođe u poziciju Srbijagasa od pre nekoliko godina, odnosno da neće moći da servisira kredite za koje je garantovala država. U tom slučaju, sve obaveze EPS-a će pasti na teret budžeta, na šta je više puta upozoravao i Fiskalni savet. Trenutno je EPS dužan po dugoročnim kreditima više od milijardu evra (uz velike kratkoročne obaveze nepokrivene potraživanjima). Investicija samo za filtere u Obrenovcu povećaće dugove za dodatnih 400 miliona, a pritom neće dovesti do povećanja prihoda.

SKUP VETAR

U ovoj priči najgore je što se država zbog jeftinog politikantstva i podvlađivanja tajkunima kocka sa najvrednijim javnim preduzećem. I na kraju – ne treba zaboraviti da energija vetra nije rešenje za snabdevanje strujom (osim na nivou 5-6 odsto potrošnje), pošto Srbija nema pogodne vetrove kao primorske države, a što je još gore, energija iz vetra je nekvalitetna. Vetra nekad ima a često i nema, a EPS mora da "pokriva" iz konvencionalnih elektrana oscilacije u radu vetroelektrana. Nije mnogo bolja situacija ni sa minihidrolektranama – njihova snaga je simbolična, a i ostali "obnovljivi izvori" su veoma ograničeni.

Krajnje je vreme da se u Srbiji otvori diskusija o tome kakvu energetiku želimo u budućnosti – i koliko će nas koštati (kao potrošače i društvo) favorizovanje OIE, a posebno vetroelektrana, odnosno, da li ima (a ima) neuporedivo racionalnijih načina da se unapredi energetska efikasnost, zaštita životne sredine i energetska bezbednost zemlje.

Bogdan Petrović