Intervju – Stevo Grabovac, pisac:
Jedan od neprilagođenih

"Ukoliko hoćeš da pišeš, moraš da shvatiš da će neko tvoju tragediju posmatrati kao šalu. Ukoliko to nisi spreman da prihvatiš, nemoj pisati. To dalje znači da ne možeš pisati bez empatije i ljubavi prema cijelom svijetu. No, sebe u toj priči moraš prestati doživljavati ozbiljno. Da citiram Vendersa: sve u ovom životu treba posmatrati ozbiljno osim sebe samoga"

Rođen u Doboju (1978), odrastao u Bosanskom Brodu, objavio knjigu Stanica nepostojećih vozova 2007. godine, živi i radi u Banjaluci. To je, otprilike, sve što se o Stevi Grabovcu, doskora, moglo pronaći. A onda se 2019. godine pojavio roman Mulat albino komarac (Imprimatur, Banja Luka) i, odjednom, o ovom je banjalučkom piscu počelo da se govori. Ako Bosna i Hercegovina bilo koga (i bilo šta) može da razmazi, onda to može upravo svojom savremenom književnošću: više nije vest da se u BiH pojavio još jedan odličan pisac. Ali koliko god da smo već navikli na dobre vesti iz BiH, svako novo ime, svaka nova spisateljica i svaki novi pisac, zaslužuju svu našu pažnju jer upravo oni hrane ovaj jezik svežim životodavnim sokovima. Stevo Grabovac jedan je od njih. Roman Mulat albino komarac (videti "Vreme" br. 1504) prati život lika koji je u ratu bio isuviše mlad da bi ratovao, ali dovoljno star da bi zapamtio sve. Mir mu, međutim, ne donosi smirenje, jer jedan opustošeni život odvija se u opustošenoj zemlji među ljudima opustošenih duša.

"VREME": Gde ste se skrivali sve ovo vreme? Vaše je ime iznenadilo čak i bolje poznavaoce bosanskohercegovačke književnosti.

STEVO GRABOVAC: Skrivao sam se u auto-praonici, rafineriji nafte, na nekim povremenim poslovima. Život me odveo na druge strane suprotne od književnosti, mada su književnost, pisanje, umjetnost u nekom opštem smislu riječi, bili moja, da kažem tu glupu frazu – "prva ljubav". Bio sam pasionirani čitalac i neko ko je u potaji pisao neke svoje priče, pjesme, zapise i prozne tekstove koji su poslije počeli da formiraju i ovaj roman, a možda nešto i od budućih romana... Pisanje je ono što me spasavalo od ludila i beznađa života koji se svodi na plaćanje računa i kupovinu hrane. Imao sam unekoliko specifičnu sudbinu te sam, na neki način, rano (mada, kad je kasno?) ostao bez roditelja, pa sam, bez bilo kakvog zaleđa, morao nekako da se snalazim kroz život. I ne govorim ovo iz potrebe da sebe prikazujem kao tragičnog junaka, ja sam sebe negdje tokom tog puta prestao da shvatam previše ozbiljno. Shvatiš, prije ili kasnije, da život ide svojim tokovima, da je sve prolaznost i da u toj prolaznosti, ako si već tako odlučio, možeš jedino da živiš.

Šta znači da ste prestali sebe da shvatate ozbiljno?

Znači otprilike ovo: svako svoju tragediju vidi kao najveću tragediju na svijetu. Što je u redu. Svako na svijet gleda subjektivno. Što je takođe u redu. Imamo samo ove oči da njima gledamo. I nema ničeg lošeg u tome. Međutim, ukoliko hoćeš da pišeš moraš da shvatiš da će neko tvoju tragediju posmatrati kao šalu. Ukoliko to nisi spreman da prihvatiš, nemoj pisati. To dalje znači da ne možeš pisati bez empatije i ljubavi prema cijelom svijetu. No, sebe u toj priči moraš prestati doživljavati ozbiljno. Da citiram Vendersa: sve u ovom životu treba posmatrati ozbiljno osim sebe samoga. To je, opet, moje subjektivno mišljenje. Isto ono koga niko od nas nije oslobođen. Jer ako bih sebe doživljavao ozbiljno poludio bih, što nas opet vraća na početak priče o pisanju. Široka je ovo tema, o njoj bi se mogao napisati esej umjesto ovog šturog odgovora (osim toga, to je, između ostalog, tema romana koji trenutno pišem).

Da li se u ovakvom odnosu prema sebi nalazi klica humora koji, diskretno, prožima vaš roman, ili humor naprosto ide s vama i vašim pisanjem (kao što je humor išao s Pekićem, na primer)?

Humor, kao takav, nekako je neodvojivi dio mog pisanja, iako to nije onaj naglašeni humor, više je to blaga doza cinizma i samoironije, jer zaista je sposobnost biti duhovit u tekstu. A iz tog "neozbiljnog shvatanja" postiže se izvjesna lakoća. I u životu i u pisanju.

Vaš junak je, u ratu, bio dovoljno star da bi ga upamtio, ali i premlad da bi u tom ratu aktivno učestvovao. On, međutim, ni u miru ne učestvuje aktivno. Šta mu se to dešava? (Ili se nešto dešava svetu u kojem živi?)

Mog junaka, kao i mene, uostalom, kao i dobar dio neprilagođenog dijela moje generacije, zadesile su takve stvari koje su bunt pretvorile u apatiju, čežnju u melanholiju, strast u navike. Svijet vrtoglavo juri oko njega, ali njemu to sve nema nekog smisla. Namjerno sam ga stavio u ekstremne pozicije i događaje, jer uprkos tim ekstremima on je i dalje živ. Stiče se utisak, na prvu loptu, da je to čovjek koji se predao, koji je odustao. Međutim, sama činjenica da je tu i proživljava svoja sjećanja kroz ovaj roman već na neki način dokazuje suprotno. Nedavno sam baš pričao s prijateljem o tome kako je one zadnje godine mira sve izgledalo bajkovito. Nešto se osjećalo u zraku i znam da zvuči kao sentimentalno dječije prisjećanje, ali ljudi su tad stvarno bili nasmijani, kafane su bile pune, u našem malom gradu odjednom je održano nekoliko sajmova, svi smo postajali bliži, a onda se, svega nekoliko mjeseci kasnije sve to srušilo. Mislim da on (moj junak) u sebi nosi spoznaju i strah da će se sve srušiti i da će sve biti uništeno i stoga nije aktivan ni u čemu, pošto sve gubi smisao. Ipak, ne bih rekao da je neko ko je odustao, mislim da on pokušava da nađe svoj put, da se bori sa tim strahom i da ga čak i pobjeđuje samim tim što živi u tim ekstremnim okolnostima. Ja njega zapravo vidim kao jednog strašno pozitivnog lika (iako je nezahvalno davati takve odrednice).

Kako biste odgovorili na primedbu da vaš junak, ipak, ne uspeva da se snađe u životu, te da njegov put, kako sugeriše kraj romana, ne vodi nikud? Preživljavanje, glasi primedba, nije isto što i život.

Ne uspijeva. To ste u pravu. On jeste jedan od onih neprilagođenih. Svijet oko njega i životi koje ljudi žive je nešto njemu daleko. Međutim, taj odlazak, pa čak i nikud, na neki način je čin oslobođenja. Nekad sloboda ne znači obavezno život. Uostalom, zar ne postoji ona parola "sloboda ili smrt"? Odlazak u slobodu u ovom slučaju jeste kako vi kažete "odlazak nikud", to jest, ostavljeno je čitaocu da procijeni gdje je to taj junak otišao, ali to je svakako njegovo oslobađanje. On je morao da ode.

Da li uopšte pravite razliku između pripovedača, dakle lika romana, i sebe kao pisca? Ako je suditi po vašim odgovorima, granica je, ako je ima, vrlo porozna...

U ispovijednoj prozi je ovo veoma teško i ta je granica veoma tanka, kako rekoste, no, ima jedna jako bitna stvar: u trenutku kada sam završio roman, nekim čudom onaj "ja" iz romana postao je i ostao samo književni lik. Stvorio se nekakav otklon. Ne tvrdim da sad među nama ima sličnosti ili razlika, stvar je zapravo mnogo jednostavnija: "on" živi u svom vremenu i svom prostoru (knjige), a ja u svom.

Nigde ne imenujete strane u sukobu, čak ni u jednoj od ključnih scena u romanu: silovanje devojke. Zašto ste se suzdržali od imenovanja?

Zato što nema potrebe. Ljudi koji su silovali tu djevojku su naprosto zli ljudi. Da li išta znači to da su oni Novozelanđani ili Mađari? Kakve to veze ima sa tim što su silovali tu djevojku? Kakve veze ima da li je neko Srbin i držao je hrvatsko dijete u logoru ili je Hrvat a držao je srpsko dijete u logoru? Neko ko drži dijete u logoru je zao čovjek. Sposoban na gnusna djela. I tu se za mene priča završava. Ne može me niko ubijediti da je u ovom ratu ili u bilo kom ratu, osim ako zaista ne vjerujete u bajke, postojala neka sukobljena strana koja je sasvim nevina.

Da li biste svoj roman nazvali političkim?

Nikad. Ni pod kojim okolnostima.

Zbog čega? Po odlučnosti s kojim ste odgovorili moglo bi se zaključiti da politički roman smatrate nečim rđavim.

"Politički roman" ne smatram rđavim, ali "politiku" smatram. I to je nekako direktan sukob interesa. Znam da se može raspravljati o tome šta je to uopšte "politički roman", no s moje, subjektivne tačke gledišta, politika nije nešto čime bih se bavio u bilo kom obliku.

Muzika igra važnu, možda i najvažniju ulogu u životu vašeg junaka. Da li je vaš junak tu strast preuzeo od vas?

Mislim da je muzika prosto preuzela primat vremenom u odnosu na sve ostalo što mog junaka zaokuplja. Ona mu je oduvijek utočište i njemu pjesme imaju značaj fanatične posvećenosti. To jest strast koju sam osjećao kao klinac, logično, jer smo dolazili do muzike koju smo voljeli na najteže moguće načine. Po sto puta presnimljene kasete, pa onda pukne traka i ti to doživiš s blagim slomom živaca jer nemaš pojma kad i kako ćeš ponovo nabaviti taj album ili poslušati neku pjesmu... takve stvari. Sad, u vrijeme Jutjuba, možda je izlišno govoriti o nekakvoj strasti, ali da je ostala ljubav prema muzici, naravno da jeste. Ona slušalačka, pošto ja zaista nikad nisam znao da sviram nijedan instrument i nisam se na bilo koji način bavio muzikom. Osim što sam uživao u njoj.

U jednom intervjuu kazali ste da ste Sto godina samoće pročitali za jedan dan? Zaista ste to uradili?

Da. U suštini, moguće je da se radi o pretjerivanju samo u onom smislu da dan računamo kao 24 sata, mislio sam prije svega na to da sam se u 10 prije podne vratio iz biblioteke u stan s tom knjigom u rukama, sjeo sam da je čitam i nisam prestao dok nisam stigao do zadnje stranice. U tom periodu možda sam odspavao sat ili dva, pojeo neki sendvič i popio kafu ili dvije. E sad, da li sam je završio baš sutra u 10 ili te večeri oko ponoći, tog se ne sjećam tačno, no činjenica jeste da je bukvalno nisam ispustio iz ruke.

Koja su vam još čitanja važna, koji pisci?

Uh, jako teško pitanje. I mogao bih ga podijeliti u periode života, ali opet ne bih dao potpuni odgovor. Kad bih krenuo od Danila Kiša i Ernesta Sabata, preskočio bih Hesea, Miloša, Eliota. Onda je tu nekad bio Karver, pa Dovlatov. No, preskočiti Čehova ili ne daj bože Dostojevskog bilo bi bogohuljenje. Zadnjih godina sam otkrio jedan novi talas južnoameričke književnosti, uslovno rečeno "novi", a tu prije svega mislim na Roberta Bolanja... Dakle, teško pitanje, i moj odgovor je nepotpun, pošto se trudim da u svemu što čitam nađem nešto afirmativno i da svako čitanje na taj način posmatram.

Svakom bosanskohercegovačkom piscu postavljam ovo pitanje: da li čitate bosanskohercegovačke pisce? Sa strane gledano, u BiH je književnost eksplodirala (za dobrodošlu razliku, jer donedavno su eksplodirale uglavnom granate).

Čitam. Recimo, nedavno sam "otkrio" odličnu Dijalu Hasanbegović i njenu zbirku pjesama Neće biti djece za rat, koja je fantastična. Čitao sam Darka Cvijetića, Tanju Stupar Trifunović, Draška Sikimića, no oni su već "opšta mjesta", kao i Marko Tomaš, njih je svako čitao. No, recimo, nedavno se pojavila odlična zbirka priča Feđe Gudića Stojadin, tu je i sjajna Slađana Nina Perković, Senka Marić, Elvedin Nezirović, Goran Dakić... nezahvalno mi je nabrajati, zaista, pomenuo sam samo ono što mi je na prvu palo na pamet ili ono što sam nedavno čitao.

Šta vas uopšte nagoni da pišete, osim što vas je pisanje, rekli ste, spasavalo od ludila i beznađa?

I ovo je teško pitanje, to je obično onaj nejasni impuls koji ne mogu da objasnim. Nešto što je unutar mene, da li je to tek naša podsvijest ili, kako reče Kiš, đavolski ili božanski dio u stvaranju, to ne znam. Svako ko je nekad pisao zna za to. Ja ne vjerujem u terapeutsku moć pisanja, barem ne u ono što ljudi inače pod tim podrazumijevaju. Napišeš i bolje ti je. Malo sutra. Ne ide to tako. No, ja sam došao u jednu fazu života kad sam shvatio da mi je jedino pisanje ostalo. Ovo kažem bez pretjerivanja ili romantičnog idealizovanja. Stigao sam tamo gdje je sve postalo besmisleno. Posao koji sam radio, moj život uopšte. I tada sam shvatio da je jedino pisanje preostalo. I ja znam kako sad zvučim, no zaista je tako. U ovome nema romantike. I kad sam se prihvatio pisanja, i sve drugo se pokrenulo. Moglo bi se reći da sam nepisanjem bježao od sebe. I može se mnogo toga još reći, ali ništa što bi bilo jasno – pisanje je naprosto unutrašnja potreba.

Mulat albino komarac privukao je priličnu pažnju. Da li je ta okolnost promenila nešto kod vas?

Ne znam. Za sada se, osim tapšanja po ramenu i stalnog pritiska da budem na sto strana, nije promijenilo ništa. A hoće li – zaista ne znam.

Ivan Milenković