Srbija 2030. – koji je naš put?:
Ekologija i zaštita voda, zemljišta i vazduha

Vreme, Nova ekonomija, Danas, Beta, FoNet i Južne vesti uz podršku Ambasade Švedske pokrenuli su društveni dijalog "Srbija 2030. – koji je naš put?". Cilj nam je da na šest okruglih stolova kredibilni stručnjaci, koji imaju uticaj na javno mnjenje, daju svoja mišljenja o ključnim temama za buduće pravce kojima će se Srbija kretati i način na koji će zauzeti svoje mesto u svetskim procesima. Teme su sledeće: "Obrazovanje kao ključni resurs budućnosti", "Srbija između Istoka i Zapada", "Energetska nezavisnost i energetska strategija", "Ekologija i zaštita voda, zemljišta i vazduha", "Zdravstveni sistem", "Migracije" i "Starenje stanovništva". Ovi paneli nisu vezani za političke stranke i dnevnu politiku. Njih pokreću profesionalni mediji koji time razmatraju problem društvenih potreba i sopstvene odgovornosti prema društvu čiji su deo

"Vreme" u ovom broju donosi izvode iz izlaganja sa panela "Ekologija i zaštita voda, zemljišta i vazduha" održanog 19. februara 2020. godine. Ova tema je jedna od ključnih za razvoj Srbije, a u javnosti se pominje uglavnom kada postoji neposredni, akutni problem, poput velikog zagađenja vazduha prethodnih meseci. Uvodna izlaganja su dali prof. Vladimir Stevanović, redovni član SANU Odeljenje hemijskih i bioloških nauka, Vladimir Vučković, član Fiskalnog saveta Srbije, Vladimir Đurđević, Fakultet za fiziku; Danijela Božanić, ekspertkinja za klimatske promene, i Elizabeta Paunović, konsultantkinja Svetske zdravstvene organizacije. Moderatorka je bila Danica Vučenić.

VLADIMIR STEVANOVIĆ

Meni je problematika zaštite životne sredine vrlo bliska. Rekao bih da nema ništa tako snažno što povezuje čoveka i njegove delatnosti kao životna sredina. Odnos prema životnoj sredini je vrlo dobar pokazatelj stanja u društvu. Imam utisak da je u poslednjih, ne znam koliko godina odnos prema životnoj sredini krajnje nepovoljan, a danas je skoro katastrofalan. Ekologija nas uči nekim osnovnim principima. Na primer, da je sve u životnoj sredini i na planeti povezano. Ako to ne shvatimo, teško ćemo razumeti šta nam se dešava. Treba znati da rešenja problema koji su jako veliki, a tiču se životne sredine, jesu u suštini i ekološki, i ekonomski i društveni; praktično obuhvataju sve sfere društva. Uzeću najsvežiji primer te povezanosti – koronavirus. Interesantno je odakle je potekao – sa pijaca trgovinom divljim životinjama.

Naravno da treba shvatiti čoveka i kakvo je njegovo mesto u ovoj biosferi i na ovoj planeti. Čovek se ekološki razlikuje po tri osnovne stvari od drugih živih bića – ima ga svuda, koristi sve i njegova populacija raste. To nema nijedna druga organska vrsta. Dakle, mi možemo definisati čoveka kao jednog ultra-mega predatora, i on to zaista i jeste.

Šta mi nedostaje pored ovoga što imamo u naslovu? Nekako zapostavljamo tu biološku komponentu bez koje čovek ne bi mogao da opstane. Čovek je upućen na prirodu, kako god da okrenemo, a prema prirodi ima jedan nipodaštavajući i ignorišući stav. Doći će vreme kada će se taj čovekov servis koji dobija od strane prirode valorizovati, za sada je sve to besplatno. Na primer, koliko košta asimilacija kiseonika i ugljen-dioksida? Koliko košta depozit ugljenika u zemljištu? Tih servisa je zapravo bezbroj.

Ja ću navesti primer koji je verovatno ovde svima poznat, to je jezero Ada Ciganlija. Prema zvaničnim podacima, u njemu za vreme sezone bude oko tri miliona kupača. To jezero bukvalno biva đubreno. Prvo, ekološki gledano to nije jezero, nego bara. Kakav je odgovor prirode? Bujanje vodenih biljaka. One usvajaju te nutrijente i bujaju, a potom smetaju kupačima. Onda dolazi do košenja vodenih biljaka, ta kosilica postoji, one se potom koriste za neko đubrenje. Ali suština je u tome da biljke usvajanjem tih nutrijenata i bujanjem – sprečavaju alge da počnu da bujaju. Da nema tih vodenih biljaka, ta voda bi bila neupotrebljiva. Hoću reći da nikakav drugi poduhvat ne bi doveo do očuvanja jezera.

Ono što je vrlo važno i gde su najveći problemi, svakako jesu aglomeracije. A to su veliki gradovi. Ekološki gledano, gradovi su paraziti biosfere, i to je takva definicija. Grad je ekološka obrnuta piramida. Jer u osnovnoj piramidi dole u temelju su biljke, dok su predatori gore na vrhu, u malom broju. Pošto je grad "obrnuta" piramida, on mora imati i input hrane i input energije da bi mogao da funkcioniše. Što su gradovi veći, te sisteme je teže održavati. Šta izlazi iz gradova ekološki gledano? Izlaze otpad i zagađenje. To je jedini produkt. Kako taj parazitizam može biti sveden na neku razumnu meru? Prečišćavanjem, sadnjom zelenih površina – to je nešto što je ključno.

Naš odnos prema životnoj sredini je zaista razočaravajući. To se, zapravo, vidi iz položaja ministarstva koje se pogrešno zove Ministarstvo za ekologiju, umesto za zaštitu životne sredine, jer glavni aspekt bi trebalo da bude zaštita životne sredine. To ministarstvo je potisnuto u "treći red" u rangiranju ministarstava. Zašto? Zato što je u stalnom sukobu interesa sa drugim ministarstvima.

Nisam tvrdi konzervativac što se tiče životne sredine i nisam "onaj koji bi zabranio štošta". Jer, uvek može da se pronađe rešenje. Ali ne moraju projekti biti megalomanski. Da pomenem čuveni "Beograd na vodi". Šta vredi ceo taj projekat kada celokupna kanalizacija odlazi u Savu? To je zapravo Beograd na prljavoj vodi. Kada bismo ovaj postupak države preveli na mikronivo, to su oni ljudi koji bacaju đubre kroz prozor. Tako da problem sa aglomeracijama i gradovima zaista jeste veliki.

Moj savet bi bio da popustimo nogu sa papučice za gas razvoja, napretka, da se malo smanji taj gas i da se velika energija uloži i u obnovu životne sredine. I tu su investicije. Nije to samo pravljenje filtera i prečišćivača za vodu. Najvažnije je podići svest i znanje ljudi. Jer, najlakše je napraviti filtere, ali obrazovati narod – to je najteži posao. Treba imati u vidu i da lična karta Srbije nije samo istorija i dostignuća iz prošlosti – to je i očuvana priroda. To uređivanje teritorije je jako bitno. Još nešto, sve ovo treba da prate i neka skromnost i štedljivost. Takođe, država mora biti jako oprezna i obazriva kada bilo šta interveniše u životnoj sredini.

DANIJELA BOŽANIĆ

Spremajući se za ovu diskusiju, zaključila sam da u Srbiji, kada se javi pitanje zagađenje vazduha, vode i zemljišta, imamo tri ključna problema ili uzroka. Prvi je nizak vodostaj, drugi je temperaturna inverzija i treći su kotline.

Kako to? Pa, na primer, kada leti osetimo neprijatan miris, to "pravdamo" niskim vodostajem reka, a ne zagađenjem. Dakle, nije problem u niskom vodostaju nego je problem što u te reke ispuštamo sve ono što ispuštamo. Pronašla sam podatak da se od ukupnih voda u Srbiji koje se izlivaju u reke prečišćava 8 do 16 odsto. Na primer, u Indiji je taj procenat oko 30 odsto. Pošto je tema skupa "Srbija 2030", nadam se da ćemo bar u 2030. godini dostići tu normu koju sada ima Indija.

Temperaturna inverzija, pošto sam metereolog po struci, jedna je od najčešćih uzroka zagađenja vazduha i mislim da ona počinje polako da "frustrira" i ostala zanimanja. Jer, nekako dođete do zaključka da je temperaturna inverzija pojava koja je karakteristična samo za Srbiju. U Nemačkoj ne postoji? To nije istina. Problem zagađenja je problem zagađenja, a vremenski uslovi su ti koji dozvoljavaju da to zagađenje disperguje ili ne.

Mi imamo situacije koje će biti sve češće. Problem klimatskih promena sve češće će nas dovoditi u situaciju da imamo "vidljivo zagađenje". Ali, i ako nije vidljivo, ono je prisutno. Hajde da počnemo da se bavimo uzrokom, a ne posledicom. Što se kotlina tiče, kaže se da Beograd ima problem temperaturnih inverzija, a recimo Valjevo i Požega imaju i dodatni "problem" jer su u kotlinama. Ispada da su Nemačka ili, na primer, Švedska ravne kao Panonska nizija i nemaju nijednu kotlinu – jer nemaju problem zagađenja. Mogu reći da su ovo moje frustracije koje dolaze iz ovakvog definisanja problema.

Moram da pomenem i ovu radnu grupu koja je formirana na nivou Vlade, moja zbunjenost sa tom radnom grupom je počela samim njenim formiranjem. Jer, mi imamo resorno ministarstvo i druge nadležne organe koji bi trebalo da se bave time u sklopu svojih redovnih nadležnosti. Tu radnu grupu sam doživela kao neki krizni štab. Međutim, juče sam pogledala mere koje je "krizni štab" definisao kao bitne, pa se tu našao i zvučni zid sa mahovinom kod Studentskog grada. Verovatno će pomoći studentima da lakše uče.

Dalje, subvencije za električne i hibridne automobile. To je trend u EU i nešto o čemu EU vodi računa. Smanjenje emisija štetnih gasova u nekom narednom periodu iz sektora saobraćaja. Kada pročitate definiciju električnog automobila, vidite da je, po definiciji, to automobil koji ne koristi fosilno gorivo. A onda imate subvencije i punjače za električne automobile ovde, iz mreže, a nama se mreža puni fosilnim gorivom. Dakle, načelno je dobra ideja, ali ako ćemo puniti te mreže iz termo-postrojenja, mi smo obesmislili celu ideju.

Još jedna od mera – smanjenje doprinosa onima koji grade zgrade sa visokom energetskom efikasnošću. Koliko je meni poznato, određeni standard po pitanju izgradnje, sa aspekta energetske efikasnosti, definisan je zakonom. Tu me zbunjuje: zašto davati subvencije za nešto što po zakonu morate da radite? Dalje, milion stabala u Beogradu. Drveće je nešto što svakako pomaže i sa aspekta klimatskih promena i sa aspekta zagađenja vazduha. Ali, nijedna od ovih mera ne deluje mi kao mera kriznog štaba. Sve su, nekako, dugoročne i to je ono što me zbunjuje.

Želim da napomenem i "New Green Deal" Evropske unije koji određuje strateški pravac EU do 2050. godine, a koji je potpuno baziran na klimatskim promenama. Cilj je smanjenje ugljenika u ciklusu proizvodnje. Bojim se da nam taj deo promiče. Niko nije rekao da EU počinje da priča o tzv. "carbon tax" na granicama. Za koju godinu nećemo moći da izvezemo ništa. Znači da pitanje energetike neće predstavljati ništa bez životne sredine. Pitanje životne sredine mora da postane pitanje svih pitanja.

Što se naše zemlje tiče, zaključio bih da moramo više pažnje da obratimo na životnu sredinu. Ne sme da nam bude izgovor da nismo dovoljno razvijeni i bogati, jer postoje primeri razvijanja zemlje uz paralelno rastuće parametre zaštite životne sredine.

VLADIMIR ĐURĐEVIĆ

Prvenstveno se bavim klimatskim promenama, tako da ću najviše pričati o tome. Što se toga tiče, klimatske promene počinju da budu prihvaćene kao problem u Srbiji u poslednjih nekoliko godina. Stanje se dosta popravilo na svim nivoima od 2007. godine do danas. To je svakako važno, ali još uvek nedovoljno da bi se u Srbiji videla neka ozbiljnija akcija po tom pitanju. Pre svega, tu se govori o dve stvari. Prva je prilagođavanje na klimatske promene, a druga je ublažavanje klimatskih promena.

Inače, mi se nalazimo u regionu u kojem su klimatske promene vidljivije nego u ostatku sveta. To pokazuju mnogi brojevi i zbog toga treba da budemo i oprezniji. Jedna od najzanimljivijih činjenica u poslednjih pet godina jeste prosečna temperatura koja je veća za dva stepena na 15 odsto teritorije planete u odnosu na period od pre Industrijske revolucije, i ta dva stepena predstavljaju "čuvenu" granicu Pariskog sporazuma. U tih 15 odsto teritorije našla se i Srbija. Ovo ukazuje da se Srbija zaista zagreva i da se klima kod nas menja brže u odnosu na veliki deo sveta.

Druga stvar koja je kod nas problematična vidi se ako pogledate listu hazarda koji će se nepovoljno promeniti u budućnosti po pitanju učestalosti i intenziteta, i koji mogu nepovoljno uticati na razne segmente društva – kod nas je ta lista malo duža u odnosu na EU prosek i globalni prosek. Mi smo već imali nekoliko velikih šokova, tih hazarda, koji su se kod nas odrazili na društveni proizvod odnosno broj kojim merimo neki uspeh nas kao države. Prvenstveno suše iz 2012. godine, poplave iz 2014. godine, pa i toplotni talas iz 2007. godine. Tako da će te pojave, koje mogu da se odraze na godišnji rast BDP-a, zaista početi da budu merene sa dva i više procenata. Najveći problem klimatskih promena jeste privremeno onemogućavanje društvu da se razvija – a to je vidljivo i kod nas.

Treća stvar zbog koje smo u problemu je ta da su zemlje koje su ekonomski slabije obično više izložene klimatskim promenama i problemima koje one donose. Tako da se, shodno ovim trima aspektima, nalazimo u nepovoljnoj situaciji i u odnosu na tu nepovoljnu situaciju, ali i dalje ne postoji vrsta akcije ili nekog društvenog odgovora koji bi mogao da nas stavi u bolju poziciju.

Klimatske promene će se sigurno nastaviti i u narednim decenijama. U tom smislu, kada pričamo o prilagođavanju na klimatske promene, treba da budemo fokusirani na to prilagođavanje, što se trenutno ne dešava. Bojim se da na ličnim primerima nismo mnogo naučili. Na primer, vidimo da se veliki infrastrukturni projekti i velika ulaganja rade potpuno bez razmišljanja o tome da klima za 20 godina neće biti ista kao danas. Dakle, nešto što pravite danas treba da napravite da bude otporno na poplave koje će verovatno biti veće u odnosu na one 2014. godine, i da bude otporno na toplotni talas poput onog iz 2007. godine, a to je ono što se kod nas ne dešava. Ljudi se obično ne obaziru na mere prilagođavanja. Ja obično kao prvu meru prilagođavanja predlažem promene paradigme u smislu kako razmišljamo o svemu. Sve relevantne državne institucije i svi građani bi trebalo da prihvate da žive u vremenu u kome će klimatske promene verovatno donositi više problema.

Drugi aspekt rešavanja problema klimatskih promena jeste smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte. S obzirom da znatno zavisimo od uglja, nismo tako veliki emiteri štetnih gasova, globalno gledano. Bez obzira što smo mala zemlja, mislim da bi trebalo da pokažemo veću ambiciju po pitanju transformacije našeg energetskog sistema, smanjenja naših emisija gasova i prelaska na izvore obnovljive energije. Taj proces transformacije je već krenuo u svetu. Cena energije proistekle iz sunca ili vetra raste i postaće konkurentna svuda u svetu brže od očekivanog. Bojim se da će, ako tu ne uhvatimo priključak, kasnije biti sve teže priključiti se tom pokretu i transformaciji i da ćemo opet biti podređeni u tom smislu.

Ističem i da su klimatske promene globalni problem koji iziskuje i globalni konsenzus u rešavanju tog problema. Taj konsenzus trenutno ne postoji, zato što najveće svetske zemlje nisu ambiciozne da prionu da reše svoje probleme u skladu sa Pariskim sporazumom. Jedino je EU ekonomski moćna grupacija koja ulaže napor u rešavanju problema klimatskih promena, za razliku od SAD, Rusije, Australije, Brazila. Ali ipak mislim da bismo mogli, iako smo mala zemlja, da damo svoj doprinos čak i na tom globalnom planu u smislu da podstaknemo velike da se malo ozbiljnije pozabave problemom.

Za kraj bih rekao nešto što je pozitivno, a što sam primetio u našem društvu. Kod nas su mladi dosta osvešćeniji po pitanju klimatskih promena od odraslih, i mislim da to nije samo rezultat Grete Tunberg, koja je probudila mlade širom sveta. Mladi u Srbiji vrlo dobro razumeju problem i vrlo često mogu da razgovaraju o nekim brojevima koji su vrlo stručni i konkretni. U tom smislu, to je jedna stvar u našem društvu koja je izuzetno pozitivna i tim mladima treba pružiti podršku, jer jedan od ključnih problema od kojih Srbija "pati" u ovoj oblasti jeste nedostatak eksperata. Mali broj ljudi se svakodnevno bavi klimatskim promenama i to bi trebalo da bude jedna od stvari na kojima bi država i društvo trebalo da rade.

VLADIMIR VUČKOVIĆ

Rekao bih da smo mi, u Fiskalnom savetu, još uvek ipak u procesu učenja, što se tiče ove teme. Ali mi smo tu temu posmatrali iz ugla kako da država bolje ulaže novac kojim raspolaže u rešavanje ovog problema. Istražujući naše javne finansije, videli smo da država malo novca izdvaja za infrastrukturne investicije, a kada smo ušli u strukturu, videli smo da je nedopustivo malo novca odvojeno za zaštitu životne sredine. To smo preveli u činjenicu da treba više ulagati u komunalnu infrastrukturu. U tom smislu, kada smo prolazili kroz rezultate koji su dostupni u našim institucijama iz nekih evropskih statistika – to su zaista katastrofalni rezultati. Verujem da ne postoji oblast u kojoj Srbija više zaostaje za okruženjem i za svetom nego što je oblast zaštite životne sredine.

Jedan nivo približavanja ove teme građanima jeste da više ukazujemo na to da se ovaj problem neposredno vidi – u tom smislu nam je ovo poslednje zagađenje i pomoglo. Klimatskim promenama se nismo bavili, jer to izmiče našem obuhvatu. Ako kažemo da više od tri miliona građana ispušta otpadne vode u septičke jame, da oko polovina vodovoda ne obezbeđuje vodu koja je ispravna za piće, da oko 2,5 miliona građana udiše vazduh koji nije zdrav, ako kažemo da se i one vode koje se skupljaju u kanalizacijama gotovo ne prerađuju nego se ispuštaju u reke, onda to zvuči mnogo opasnije na svakodnevnom nivou.

Kada je reč o novcu, stvari možemo gledati iz optimističkog ugla. Stvorile su se okolnosti da budžet više izdvaja za zaštitu životne sredine i u onom delu u kojem država može da pomogne, sredstva mogu biti na raspolaganju. Kada kažem "mogu" biti na raspolaganju, to znači da država sa najvišeg mesta mora da donese odluku da je očuvanje životne sredine prioritet, što još uvek nije slučaj. Ono što od države slušamo poslednjih nekoliko meseci meni više liči na predstavu nego na ozbiljno opredeljenje i znak da se stvari menjaju. Malo mi je smetalo kada je napadnut resorni ministar jer to ministarstvo može biti malo agresivnije u svojim nastupima, ali je jedno od retkih koje je ukazivalo na ovaj proces. Veću krivicu bih ovde pripisao vladi nego resornom ministarstvu. Naše projekcije, i neke druge s kojima se mi, u načelu, slažemo, pokazuju da je potrebno tih 8,5 milijardi evra u narednih 10 do 15 godina. To jeste veliki novac, ali je ukupna vrednost dostižna, ukoliko se u budžetu svake godine novac postepeno bude izdvajao sve više za oblast zaštite životne sredine.

Po svoj prilici, najviše novca biće potrebno za vodu. Preko dve milijarde evra trebalo bi uložiti u kanalizacione mreže. Neke procene kažu da nama nedostaje 10.000 kilometara kanalizacione mreže na postojećih 14.000 kilometara. Potrebno nam je oko 350 postrojenja za prečišćavanje voda, sada ih imamo četiri, a oni ne rade u punom kapacitetu. Za sektor otpada, deponija, potrebno oko 1,5 milijarda evra. Imamo osam savremenih deponija, ali one ne obavljaju celokupan posao. Ima više desetina hiljada divljih deponija koje bi trebalo rešiti. Za sektor zaštite vazduha – još 1,5 milijardi evra. Pitanje energetike, gde bi EPS sam trebalo da ulaže, posebno je pitanje. Kada se ove "grube vrednosti" saberu, dolazimo do tih neophodnih 8,5 do 9 milijardi evra. To može da se izdvoji iz budžeta, ukoliko se ostavi prostor za to. To može da se ostvari ukoliko se neke stvari stave u drugi plan u odnosu na ekologiju. Previše se novca ulaže u sektor bezbednosti.

Da li se nešto promenilo u poslednje dve godine? Nije. Prošla su dva budžeta, za 2019. i 2020. godinu, i nije povećan budžet ni ministarstva zaštite životne sredine ni nekim drugim institucijama koje se bave ovom temom. Govori se o nekom kreditu koji se vidi u budžetu, ali svi koji se bave budžetskom politikom znaju da nije dovoljno predvideti samo uzimanje kredita.

Dakle, uz zadržavanje fiskalne odgovornosti, potrebna nam je i ta ekološka odgovornost, da menjamo strukturu naše javne potrošnje, da obezbedimo sredstva koja su neophodna i da se ulaže u različite oblasti gde je to potrebno.

ELIZABETA PAUNOVIĆ

Želim da kažem da ne govorim zvanično u ime Svetske zdravstvene organizacije, već radim kao konsultant za SZO, a do pre godinu dana sam radila u Centru za životnu sredinu i zdravlje u okviru SZO.

Počela bih izlaganje sa jednom vrstom rešenja, a onda ću dati neke podatke što se tiče zdravlja. Tema je Srbija 2030, a to se poklapa sa agendom održivog razvoja, agendom 2030. u kojoj su nam ponuđena sva rešenja. Prvo, razvoj koji nije održiv – nije razvoj, dolazi do propadanja države i društva. Tri osnovna stuba su socijalni, ekonomski i životna sredina. Postoje naučni dokazi zašto je tako. Planeta je dostigla svoje granice i to su neosporne činjenice, a od naučne činjenice do deklaracije UN prođu decenije. I te decenije su prošle, pa je 2015. godine usvojena Agenda održivog razvoja. Ovu Agendu je usvojila i Srbija, u njoj se spominju sve ove teme. Ovo bi bio jedan put, i mislim da je neprihvatljivo reći: "Mi se sada razvijamo, pa kad se razvijemo, mi ćemo da se očistimo." Ta mogućnost više ne postoji jer je Zemlja dostigla svoje granice. Mnogi naučnici ovu eru nazivaju "erom antropocena", jer smo se umešali u sve prirodne tokove u koje smo mogli, a to su nezaustavljivi procesi koji imaju posledice i na zdravlje ljudi.

U Srbiji je stanje daleko od ružičastog i najveći pojedinačni negativni efekat na ljudsko zdravlje, kako u Srbiji tako i u svetu, ima zagađen vazduh. Nekih 6400 prevremenih smrti, po procenama SZO, javi se svake godine u Srbiji zbog toga. Kada kažemo "prevremene smrti", mislimo na smrti koje se mogu sprečiti određenim merama. Ovaj broj smrti u odnosu na naš broj stanovnika je veoma visok. Moram da kažem i da se sve zemlje koje se danas razvijaju, uglavnom razvijaju neodrživo i sve imaju veoma visoke stope prevremenih smrti i oboljevanja zbog zagađenog vazduha. SZO je 2015. godine u saradnji sa OECD-om pokušao da to monetarno izrazi. I sada se vraćamo na ovo što je gospodin Vučković govorio. Ne radi se samo o tome da bi trebalo uložiti novac da bi se popravilo stanje, jer i ovakvo stanje košta. I to košta mnogo i u javnosti nije poznato koliko košta. Ovu analizu smo uradili na nivou Evrope da bismo probali da pošaljemo poruku liderima država, jer svi ovi podaci o prevremenim smrtima nekako nisu bili dovoljno ubedljivi. Došli smo do zaključka da posledice zagađenosti vazduha Srbiju koštaju jednu trećinu BDP-a. Znači, nećemo plaćati kroz budžet ili mere, ali plaćamo na drugom mestu i zato smo i siromašni.

Po procenama stručnjaka koji se bave klimatskim promenama, živimo u vrlo vulnerabilnom regionu. Sve te projekcije našeg razvoja moraju to uzeti u obzir, počev od pripremljenosti za ekstremne posledice. Zbog tih promena suočavamo se sa mnogim bolestima sa kojima se do sada nismo suočili, na primer, svake godine u Srbiji oboli i umre određen broj ljudi od tzv. "groznice zapadnog Nila". Kako joj ime kaže, to je nekada bila bolest koja je postojala samo u Africi, a sada je ima i u Srbiji i smrtonosna je. Tu je i niz drugih bolesti koje prenose ti vektori, jer se biološki menja živi svet kako se diže temperatura. Dalje, sama visoka temperatura takođe negativno utiče na zdravlje, i u ekstremnim talasima vrućine uvek postoji povećana smrtnost.

Ako govorimo o održivosti i razvoju, trebalo bi da se pitamo ne samo kakvu mi životnu sredinu ostavljamo svojoj deci, nego i šta im danas radimo. To apsolutno ne sme da se zaboravi.

VLADICA CVETKOVIĆ, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta

Voleo bih da postavim jedno pitanje: kako mislimo da rešavamo ove važne probleme u situaciji kada su nam institucije politički uzurpirane? Ako postoje neki teško rešivi problemi, to je ovo. Svaki društveni problem iziskuje da društvo prvenstveno prepozna ljude koji znaju kako se rešava, a da onda oni nemaju vezane ruke. To deluje vrlo jednostavno, ali u Srbiji to funkcioniše vrlo loše. Ja ću dati dva primera. Poznajem čoveka koji je bio na sednicama Vlade kada su bile poplave 2014. godine i pitao sam ga kako se to tamo rešavalo, i da li je neko tamo uopšte pitao da li mi u državi imamo stručnjake za poplave, ili, na primer, klizišta? Interesantan je bio komentar nekog ministra koji je izjavio: "Pa šta će meni stručnjak da kaže da u Ostružnici ima klizište kad to i sami vidimo?" Druga stvar je mnogo komplikovanija jer se rešava na nivou naroda, odnosno građana – kako edukovati građane o ovim temama. Kada sumiram ove dve stvari, dolazim do zaključka da je obrazovanje najvažnije. Niti prvi niti drugi problem ne možemo rešiti bez obrazovanja.

Zaključio bih sa željom da pripazimo malo na termine, vrlo često se čuje "spasimo planetu" ili "planeta je na ivici nečega", a ona nije na ivici ničega, jer mi smo daleko da ugrozimo nju kao planetu, ali možemo da ugrozimo nas na njoj. Jer ova planeta je živela bez života na njoj preko četiri milijarde godina, i može opet tako da živi.

MIODRAG ZEC, univerzitetski profesor

Ja bih želeo da postavim neka pitanja. Zašto se to tako dešava i zašto se, u filozofskom smislu komunikacije čoveka i prirode, dešava da što je čovek razvijeniji to deluje destruktivnije na prirodu? Neke studije nam govore da je čovek pre 2000 godina bio mnogo više okrenut filozofiji prirode, za razliku od danas kada on destruira prirodu.

Drugo, Aristotel je još odavno pisao kako bi trebalo da izgleda grad i kada treba da se osnuje novi grad. Siromašna i nerazvijena društva imaju megalopolise koji su nerešivi. Srbija ima Beograd koji je nerešiv problem. Stari Grci su znali kakav treba da bude grad. I to ne samo kao tehnička stvar, kao socijalna stvar, kao politička, već koliko i priroda koja je oko grada može da ga opsluži da se ne devastira. I ako neko hoće da vidi koji su to najlepši gradovi na svetu, trebalo bi da gleda u te grčke polise, jer posle starih Grka nema ništa dobro. To je jedno filozofsko pitanje koje se kasnije destruiralo jer je industrija destruirala značaj prirode, i stoga je ova ekološka piramida obrnuta. Mogu predatori da žive ako je "temelj" veći, ako je piramida normalna. Ali, ako su svi predatori, kao u nekim društvima, tu ne mogu da žive jer će se predatori sami međusobno pojesti.

Što se tiče Srbije, mislim da bi trebalo obratiti pažnju na sledeću stvar. Mi smo poremetili vertikalu kao pojedinci, građani kojih nema. Preduzeće kao racionalni entitet takođe ne funkcioniše nezavisno od preraspodele države. Država, na koju se svi sad pozivaju, i društvo. Pa ne možeš imati državu ako nemaš društvo. Nije država neka apstrakcija. Država nastaje kao konkretizacija društvenog dogovora. I ne možeš imati društvo koje ima dobar odnos prema prirodi ako nemaš obrazovanje.

Prema tome, sve se to dešava u celini, i ono na šta bi ove tribine trebalo da imaju uticaj jeste da se kaže da svaka tačka ima svoje troškove. Ovde bi trebalo svakome reći da u ekološkoj sanaciji odnosa čoveka i prirode pojedinac ne sme da smatra da će neko drugi da plati sanaciju te prirode. Ne, to on mora da plati. I struktura rashoda i prihoda će se drastično promeniti i mi ćemo verovatno biti naterani na ovo. Tu imamo i banalne mere koje Vlada donosi – subvencije za električne automobile, a dozvoljavamo uvoz Euro 1 motora, umesto da se to zabrani. To je socijalno besmislena stvar. Ali ovde se donose potpuno pogrešne mere jer se ovde subvencionišu bogati. Ili, imaš industrijski razvoj pa si doveo Kineze koji su došli zbog ekologije, ali u drugim zemljama.

Mi sada imamo situaciju da struktura prihoda ostaje ista, a da se struktura rashoda mora promeniti, i desiće se da će ekologija pojesti dohotke, kao što su cene pojele plate. Jer država sve to mora da ukalkuliše u svoj rashod. Drugi je posao struktura prihoda nekog preduzeća, a tek njegovih troškova i rashoda. Pa EPS je i ovako pred gubicima. Ne želim da kažem da kod nas nema interne ekonomije, ali hoću da kažem da mi funkcionišemo tako da postoje besplatna dobra. Ona zapravo ne postoje.

Treće, država. Od države bi trebalo da krene edukacija javnosti i to u smislu da svaki pojedinac zna zašto baš on mora to da plati. A ovde se živi u uverenju da postoje stvari koje ja mogu prihodovati, a da za to nemam nikakav trošak. To je filozofija Srbije. Trebalo bi postaviti još jedno pitanje – kada nešto iz prirode "vadiš", trebalo bi pitati ne samo koliki su troškovi zagađenja, nego koliko ćeš i prirodi da vratiš. Uzmimo primer Vinče. Kod nas je percepcija i prva asocijacija na Vinču – deponija, a ne najstarija civilizacija na ovim prostorima. Septičke jame se nalaze u reonu koji bi trebalo da svedoči da se tu nekad nalazila ta Vinčanska kultura. Tu se ne može prići od septičkih jama. Meni je najveći poraz taj nedostatak filozofske ideje o prirodi. Možda bi trebalo kroz medije izvršiti pritisak da građani shvate da ta "stvar" košta svakog pojedinačno i da nema prenošenja odgovornosti, jer su svi odgovorni i svi moraju da plate neku cenu.

MILOJKO ARSIĆ, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu

Kada mi kao ekonomisti pokušamo da predložimo kreiranje neke politike, obično nastojimo da procenimo troškove koji nastaju usled određenih aktivnosti i neke koristi koje bi na osnovu toga mogle da se ostvare. Kada je u pitanju zagađenje životne sredine, relativno jasno su identifikovani troškovi koji nastaju. Ljudi se razboljevaju zbog zagađenosti, postoje troškovi lečenja, ti ljudi propuštaju da ostvaruju neki dohodak zato što su bolesni, neke bolesti dovode do pada produktivnosti ljudi, a nažalost imamo i prevremene smrti.

Moje ključno pitanje je: da li bismo mogli da, otprilike, procenimo koliko to vredi? Te procene su komplikovane, jer prvo je teško identifikovati broj fizičkih događaja koje su uzrokovane zagađenjem. Odgovor na to pitanje bio bi verovatno precizniji kada bi, na primer, sprovodili kontrolisane eksperimente, međutim oni su neprihvatljivi i moralno i zakonski. Ostaju neki prirodni eksperimenti i kvazieksperimentalne studije, ali oni daju veliku disperziju procene. Tako da negde možete pročitati da u Srbiji zbog zagađenja umre četiri do pet hiljada ljudi godišnje, a negde te procene idu do 20.000. Međutim, koliki god broj da se uzme kao relevantan, prvo je pitanje kako da to novčano procenimo i onda dolazimo do toga da moramo da računamo koliko vredi ljudski život. I sad bi se mnogi zgrozili nad tim pitanjem, ali ako uzmemo da vredi beskonačno onda nema ekonomske kalkulacije, a mi moramo doći do nekog broja. I zato, u zavisnosti od odgovora na to pitanje dolazimo do toga da zagađenje životne sredine u Srbiji uzrokuje štetu u iznosu od 4-5 odsto BDP-a godišnje, a najveća komponenta toga jesu izgubljeni ljudski životi. Gde se ljudski život, po studiji Svetske banke, procenjuje na oko dva miliona evra. Mislim da je važno naglašavati postojanje takvih troškova da bi se opravdala velika ulaganja u oblast ekologije, kako od strane države tako i od strane privatnih lica.

Vladimir Vučković je pominjao javne investicije koje su potrebne da bi se unapredilo stanje životne sredine, ali, savremene države primenjuju i čitav niz drugih aktivnosti. Jedna od tih aktivnosti jeste subvencionisanje privatnih aktivnosti koje mogu pozitivno uticati na životnu sredinu. Tu smo već pomenuli poboljšanje izolacije kuća. Prvenstveno se to odnosi na stare zgrade i kuće, jer za nove možemo doneti standarde kojih bi se morali pridržavati svi koji grade. Postoje i druge vrste subvencija. Na primer, zaštita čistih izvora energije, da se smanje troškovi priključka na gas, možda subvencionisanje uvođenja solarnih panela.

Takođe, mnoge države su povećale troškove za one proizvodne procese koji u velikoj meri generišu zagađenje, poput emisije ugljen-dioksida i sl. Dakle, potrebno je odrediti standarde koliko najviše može iznositi zagađenje od neke fabrike, a za zagađivače uvesti neku vrstu poreza. Mislim da je potrebno i povećati spremnost ljudi za ova ulaganja i u tom kontekstu je važno obrazovanje – kako obrazovanje kroz školski sistem, tako i upoznavanje građana sa štetnim efektima zagađenja kroz medije. Čini mi se da postoji tendencija da se zagađenje životne sredine predstavi kao neki splet prirodnih okolnosti, a to apsolutno nije tačno. Stanje kod nas nije dobro, ali to stanje može vrlo brzo, za period od nekoliko godina, da se drastično promeni nabolje ako svi budu radili na tome.

Sve ovo nas dovodi do teme da je za takvu politiku potrebno dugoročno razmišljanje. Ovde se radi o politikama koje ne daju efekte za jednu godinu, već o politikama koje daju efekte u vremenskom roku koji je znatno duži od jednog izbornog ciklusa.

DRAGANA ŽARKOVIĆ OBRADOVIĆ, direktorka birn-a

Osvrnula bih se na ono što suštinski znam, a to je način na koji mediji tretiraju ovu temu. U poslednjih nekoliko godina, rađene su studije o tome na koji način se mediji bave ovom temom u različitim segmentima. Zaključak je da je izveštavanje incidentno – dakle, izveštava se tada kada se neposredno nešto dešava. U tim situacijama glavni izvor informacija često su nosioci državnih funkcija, a jako je malo eksperata. Izveštavanje je površno i vrlo često tabloidno, što odražava sliku naših medija danas. Ono što je ohrabrujuće jeste da se lokalni mediji više bave temama zaštite životne sredine. Međutim, stepen njihovog poznavanja ove teme je veoma mali. Tu dolazimo opet na temu obrazovanja. Mislim da je neophodno obrazovanje kako građana tako i medija što se tiče ove teme, kako bi došlo do povećanja razumevanja te teme. Mislim da bi akcenat trebalo staviti na to da se ova tema ne posmatra isključivo kao društvena, već i kao ekonomska tema.

Ono što je problem sa kojim se novinari suočavaju jeste mali broj eksperata koje možete da pozovete, da pitate a potom da citirate u svojim tekstovima. Tu bih navela primer upravo malih hidroelektrana. Pre 10 godina BIRN i CINS su objavili prvi ozbiljan istraživački tekst na temu MHE koji se bavio korupcijom u dodeli tih dozvola za izgradnju. Međutim, najveći problem koji smo imali u toj temi nije bio dokazivanje korupcije, nego dokazivanje efekata. Jer, tada je taj projekat tek započeo i niko nije bio siguran u kom će pravcu efekti da idu. Recimo, EU je tada vrlo podržavala male hidroelektrane.

Još jednu stvar bih istakla. Mlađe generacije su mnogo više senzibilisane za ovu temu. Mi u našoj redakciji imamo dve mlađe koleginice koje su primarno zainteresovane da se bave ekološkim temama. Mislim da je to jako dobar trend. Takođe, rekla bih da su mediji u ovoj priči saveznici. Trebalo bi da radimo apsolutno zajedno. Program budžetskog (programskog) finansiranja medija upravo je namenjen tome da bi se podstaklo izveštavanje o ovakvim temama.

MIRJANA JOVANOVIĆ, Beogradska otvorena škola

Tema je vrlo kompleksna i otvorilo se dosta pitanja. Ono što bih ja istakla jesu finansije i budžet. BOŠ zajedno sa ostalim organizacijama civilnog društva već šest godina prati napredovanje Srbije u Poglavlju 27, koje se odnosi na životnu sredinu. Trebalo bi napomenuti da sistem finansiranja zaštite životne sredine u Srbiji nije postavljen kako treba, i to je jedna od osnovnih preporuka koje dobijamo u izveštaju Evropske komisije. Poglavlje 27 je jedno od najkompleksnijih i najskupljih koje nas čeka na tom putu, sa mnogo pravnih propisa. S druge strane, Srbija se prema tome odnosi dosta ležerno. Moram da napomenem da od 2015. godine naš budžetski sistem ne prepoznaje osnovni princip zaštite životne sredine – da zagađivač plaća. Imamo problem što novac dobijen od ekoloških taksi ne odlazi u sredstva opredeljena za zaštitu životne sredine, a i ono što se za to troši – troši se nenamenski. Tako imamo primer da se taj novac (dobijen od eko taksi) koristi za izgradnju puteva, a ne za ono za šta bi trebalo da bude namenjen.

Druga stvar, pomenuti su eksternali, odnosno usluge eko-sistema kao stvari koje mi koristimo, koje imaju vrednost ali nemaju monetarnu cenu. Kada govorimo o budžetu, pomenuti su različiti brojevi na temu koliko nas košta zagađenje vazduha. Razlog zašto ovo pominjem je taj što kada govorimo o brojevima oni zvuče kao jako visoki, i onda ih donosioci odluka odmah odbacuju, a oni zapravo ne razumeju šta je tu sve uračunato.

Kada govorimo o gradovima i potrošnji resursa, htela bih da ukažem na dva procesa koja nam predstoje i koja će umnogome uticati na potrošnju resursa, kako od strane Grada Beograda tako i od strane drugih gradova. Prvi je izrada Prostornog plana Republike Srbije, koji ne postoji, i to je najdugoročnija javna politika Srbije koja će definisati na koji način ćemo u narednih 20 godina da koristimo resurse Srbije. Mislim da bi svi koji imaju znanja trebalo da se uključe u sastavljanje tog prostornog plana. Drugi proces, koji je sličan prvom, jeste izrada Generalnog urbanističkog plana Grada Beograda, gde će se postaviti strateški pravci razvoja grada.

BOŽO PRELEVIĆ, advokat

Imali smo prilike da čujemo koliko zagađenje košta prirodu, koliko budžet, a koliko zdravlje. Dok sam slušao sjajna izlaganja uvodničara, pitao sam se koliko zagađivače košta tih 6000 života – pa ne košta ih ništa. Znači, ubiti 6000 ljudi u Srbiji je besplatno. Pokušao sam da pronađem presude koje bi govorile u prilog tome da je administraciji Srbije važno zdravlje ljudi kao vrednost, a tu bi onda trebalo primeniti zakon. Nema takvih presuda. Takođe, posmatrao sam i naš Krivični zakonik sa aspekta krivičnih dela kojima se štite najveće vrednosti. I interesantno je da u Srbiji uvreda policajca, ili ako zapretite sopstvenom detetu da ćete mu zavrnuti uši, košta više nego ako uvezete radioaktivni otpad.

Interesantan mi je i podatak da su ekološki inspektori iz Smedereva vraćeni sa kapije Železare i nisu mogli da uđu. Takođe, znam podatak šta u ekološkom smislu znači pepelište kod termoelektrane i šta se tu nalazi. I moram da vam kažem da sve to – ne košta ništa. Suštinski, kada bi sistem funkcionisao, to ovako ne bi moglo. Znači, sistem ne funkcioniše.

Da zaključim: za davanje lažnih informacija o zagađenosti vode i vazduha zaprećeno je jednom od najblažih kazni, pa u tom smislu, ako će biti nekakvih zaključaka, mislim da se ako to jeste vrednost – to mora izraziti i kroz presude.

VIGOR MAJIĆ, direktor Istraživačke stanice Petnica

Ja se bojim da mi nekako podsvesno želimo da budemo malo naivni, jer to deluje lepše i uliva neku nadu da bi stvari mogle lakše da se reše. Vlast u Srbiji sve probleme "rešava" metodom populizma. Populizam traži da prepoznate dominantno gnevnu grupu u populaciji i da govorite ono što ta grupa želi da čuje, da se ne zamerate toj grupi ni na koji način, kao i da prikazujete stvarnost uvek boljom nego što zapravo jeste. I onda je logično shvatiti zašto se neke stvari dešavaju ili ne dešavaju.

Zagađenost vazduha je prisutna u poslednjih 15 godina i u rapidnom je usponu. Zašto? Zato što je do devedesetih godina bila zabranjena prodaja sirovog lignita, ali ključan skok zagađenosti se desio pre četiri, pet godina, a u Beogradu pre godinu dana. Zašto? Zato što postoji ugljarska mafija koja otkopava jalovinu. Jalovina sa 30 do 40 procenata gline prodaje se kao ugalj za jeftine pare. Stotine hiljada domaćinstava to kupuje. Prvo su krenule opštine koje su blizu Lazarevca, zbog malih transportnih troškova. A kada se ta mafija obračunala sa mafijom koja je "držala" ugalj u Beogradu, na beogradskom tržištu se prošle godine pojavio veliki skok tog kvaziuglja. Ali to je tabu tema, to se ne sme pominjati. U Valjevu je pod velikim pritiskom formirana radna grupa koja je trebalo da proceni šta su sve uzroci zagađenja, a ta grupa nije navela ugalj. Da je ugalj dominantni uzrok vidi se po tome kada je nastao taj skok u podacima koji se mere u poslednjih pet, šest godina. Da su u pitanju toplane ili saobraćaj, to bi bilo manje-više konstantno. I to je nešto što je veoma važno.

Kako ovo rešiti? Zakonske mogućnosti su vrlo zgodne. Samo pošaljete inspektora da proveri deklaraciju robe koja se prodaje. Ali, niko nikada nije poslao nijednog inspektora da ovo proveri. Srbija je sada jedna velika, mutna, smrdljiva rupa. Valjevo, koje je okruženo zelenilom i planinama, 230 dana godišnje ima vazduh koji je gori od dozvoljene granice...