Bioskop – Sumrak u bečkom haustoru:
Život u raskoraku

Đorđevićev prikaz gastabajterskih egzistencijalnih, kulturoloških, identitetskih i drugih muka i lutanja brzo i suvereno dobija punoću mudre i nadahnute kritike etosa kapitalizma i polemike sa aktuelnim trenutkom

Priča o onome što je u Sumraku u bečkom haustoru pokazao i ponudio Mladen Đorđević mogla bi da otpočne kraćim podsećanjem na to da je i njegov dugometražni debi, takođe dokumentarni i takođe odličan rediteljski/autorski rad, film Made in Serbia (2005), stvarao upečatljivu iluziju da se podno tog zvaničnog dokumentarističkog sloja u stvari odvija izuzetno zanimljivo i izrazito filmično igrano ostvarenje. Sličan utisak se stiče i sada, petnaest godina kasnije, u slučaju filma Sumrak u bečkom haustoru, da istaknemo i to, dvostruko nagrađenim na nedavno okončanom FEST-u. Da stvar bude zanimljivija, mora biti potcrtana i činjenica da je jedna od te dve nagrade novouspostavljena nagrada publike za najbolji evropski film, što, naravno, jasno ukazuje da je film, između ostalog, uspeo da zadovolji i širu publiku koja, pak, retko daje prvenstvo dokumentarnom u odnosu na igrani izraz, premda je tu reč o u biti komplementarnim ali formalno ipak suprotstavljenim domenima filma kao medija i vida umetnosti.

To ne čudi, tim pre što se Mladen Đorđević na ranijem uzorku izvrsno pokazao na oba narečena polja – njegov debitantski celovečernji film Život i smrt porno bande (2009) do dana današnjeg ostaje jedan od najkvalitetnijih, najuzbudljivijih, najosobenijih, pa i najhrabrijih srpskih ostvarenja u novom milenijumu. A Porno banda je, uz niz drugih kvaliteta, plenila i oduševljavala upravo i lakoćom i zaumnošću kojom je igrana forma (dakle, u ogromnoj meri građa fikcijskog karaktera) osnažena, oneobičena i upotpunjena jakim pečatom (pseudo)dokumentarizma, tvoreći skladnu celinu u kojoj oba ta pola jedan drugom predstavljaju čvrst oslonac i zdrav koren. Prateći tu nit, stižemo do osnova za bezrezervne pohvale za ono što smo videli i što ćete videti u Sumraku u bečkom haustoru – punokrvan i uzbudljiv dokumentarac koji na planu kreativnih dometa i autorskih rešenja (a da se, reklo bi se, to ni najmanje ne upinje da ostvari) može nositi i sa igranim filmom. Čini se, ne ulazeći u ionako izlišna nadgornjavanja i preispitivanja na temu superiornosti igranog ili dokumentarnog izraza, Đorđević ovde stvara hibridnu strukturu bez ijednog iole upadljivijeg šava, a krajnji domet je upravo ono gore izneto – dokumentarni film koji se gleda, a zašto da ne, koji se može i poimati kao igrani film, pritom nijednog trenutka ne dovodeći u pitanje njegovo dokumentarističko izvorište i prateću joj suštinu. Naime, uz neospornu dokumentarističku i, samim tim, u značajnoj i lako uočljivoj meri, i faktografsku građu, ovaj film lako i elegantno, ponajpre na nivou tretmana priče, poente, junaka, te snimateljskih i montažerskih rešenja, daje na znanje da mu je zaista blizak i pominjani igrani izraz. Otud, kanda, i srčana reakcija publike tokom projekcija na minulom FEST-u, kao i ta nagrada za najbolji evropski film (druga je Politikina nagrada, Nagrada "Milutin Čolić", za reditelja najboljeg, većinski, srpskog filma na FEST-u / za najbolji srpski film).

A šta na planu sadržaja donosi Đorđevićev Sumrak u bečkom haustoru? Nominalno i na prvi pogled opaženo, ovaj film, u kome pak sve naprosto kipti od zavodljive i promišljene višeznačnosti, u središtu ima život gastarbajtera ovdašnjeg porekla u glavnom gradu Austrije (gde se, po nekima, zapravo nalazi spoljašnja granica vazda diskutabilnog, a često i oklevetanog Balkana). Međutim, Sumrak u bečkom haustoru, inicijalno nadahnut prozom Darka Markova, kako to inače uvek biva u slučaju svih zbilja uspelih i značajnijih filmova, kreće od tog polaznog motiva, ali brzo stiže u znatno zanimljivije i burnije vode identitetskih tema, i to u dimenziji identiteta u trenutku sve surovije finansijske (samim tim i šire, društvene) realnosti za one ekonomski nimalo relaksirane i u smislu strože društvene hijerarhije, kojoj je i Austrija, ipak ostala vidno verna, a gde je, i mimo poštenog i teškog rada, suštinski bekstvo iz donjih rejona društvene lestvice ipak nemoguće i gotovo zauvek ostaje tek puki san kao puki lični izbor onih koji se i dalje drznu da o tako nečemu sanjaju. I u novom milenijumu, a više od pola veka od stupanja na snagu međudržavnog sporazuma Austrije i SFRJ, kojim je formalizovano doseljavanje jugoslovenskih radnika u ponovo obnovljeni austrijski podalpski raj, i dalje uverljivo stoji ocena koju je (doduše, nekim drugim i drugačijim povodom) u eseju Iskustvo i siromaštvo izneo Valter Benjamin, tom prilikom 20. vek opisavši kao traumatično iskustvo koje nasleđenu civilizatorsku organizaciju ljudskog bića radikalno izvrće naglavačke i obezvređujue je. Tako Đorđevićev prikaz gastabajterskih egzistencijalnih, kulturoloških, identitetskih i drugih muka i lutanja brzo i suvereno dobija punoću mudre i nadahnute kritike etosa kapitalizma i polemike sa aktuelnim trenutkom. Po toj osnovi, Đorđevićev autorski izraz iznova stupa u prirodnu, laskavu i posve zasluženu rimu sa onim što već decenijama unazad čini srž umetničkog i društvenog delovanja Želimira Žilnika na polju filma, a Sumrak u bečkom haustoru, idući tom putanjom, stiže i do zasluženih pohvala jer je i izvrsno nijansiran, inteligentan i uzbudljiv polemički film znatno šireg tematskog i značajskog zamaha.

Osim toga, Sumrak u bečkom haustoru je (po pitanju izraza) filmski prefinjen i raznovrstan, dinamičan (uprkos trajanju od 110 minuta), duhovit, zabavan, rečit i (pomalo neočekivano) melanholičan. Uz to, Đorđević pokazuje jednako poštovanje i prema junacima uhvaćenim u stupicu podvojenih, nedorečenih, dakle i bolno neutemeljenih identiteta i korenitih promena kao neizbežne nužnosti pod čijom teškom senkom jedva bitišu, i prema ideji vodilji i zaista širokom opsegu tema koje je osmislio i uspeo da pokrije u ovom svom odličnom ostvarenju. Na sve pomenuto, Sumrak... nas podseća i na uvek inspirativnu bol života u raskoraku, raskoraku koji ekonomski neuslovi samo čine vidljivijim i težim za prevazilaženje, makar i na sitne i retke mahove. Na tragu svega pomenutog, ovaj film Mladena Đorđevića, kao istinski podvig duha i dara za film i konkretno bavljenje njime, u neku ruku opravdava dugu pauzu u radu ovog autora, glasno se već sada preporučivši za titulu jednog od najboljih srpskih filmova u 2020. godini (a na tom planu dosta toga još zanimljivog i potencijalno kvalitetnog samo što nije stiglo pred gledaoce).

Zoran Janković