Ovo je poslednje istraživanje rađeno PRE zvaničnog raspisivanja parlamentarnih izbora, što znači da ponuda na njemu, razume se, nije ista kao što će biti na glasačkom listiću, a o eventualnom efektu predizborne kampanje na konačni ishod da i ne govorimo. Ipak, neki zaključci se nameću i skoro da su definitivni.

Da nije bilo spuštanja izbornog cenzusa sa pet na tri odsto, u budućem sazivu Skupštine bi, ne računajući manjine, definitivno sedeli samo predstavnici koalicije oko SNS-a i SPS–JS-a (plus SzS, da su se odlučili na izlazak). Bez obzira što su im prorežimska istraživanja permanentno davala više od 5 odsto, stari cenzus je bio neprelazna prepreka za radikale, Šapića i PSG, a pogotovo za sve ostale. Zato ga je, na kraju krajeva, Vučić i smanjivao – što, opet, bez obzira na motive, ne znači da ta mera nije u perspektivi pozitivna. (A da nije u pitanju stvarna i iskrena želja da se demokratizuje izborni proces, pokazuje i to što je namerno ostavljen previsok uslov od obaveznih deset hiljada potpisa za sve liste, koji je, zapravo, za manje političke igrače – naročito one "neželjene" – teži i diskriminatorniji od samog cenzusa.)

Godine SNS vladavine praktično su ubile politički život u Srbiji – što je rezultiralo faktički neograničenim sistemom lične vlasti Aleksandra Vučića. I, u suštini, kao što nezvanično i priznaju pojedini naprednjački prvaci, njihov glavni problem na ovim izborima biće to kako da "ne pobede previše", odnosno kako da preko crte preture barem još nekoliko poželjnih lista "patriotske" i "građanske" provenijencije, koje bi im trebale radi očuvanja privida političkog pluralizma i kakvog-takvog višestranačja.

Takođe, kao kolateralna posledica opozicionog bojkota, došlo je do značajnog skoka rejtinga koalicije SPS–JS, koja je iždžikljala iznad svake "razumne i prihvatljive" mere od dopuštenih desetak procenata. Stoga će biti interesantno gledati šta će sve u narednim sedmicama isplivati i šta će se izdešavati u cilju svođenja koalicije Dačić–Palma na neki "prihvatljiviji", odnosno niži nivo od ovog koji trenutno imaju.

RELATIVNO USPELA PRIČA

Čak i površnom pratiocu političkih dešavanja ne treba posebno naglašavati šta pisac ovih redova misli o bojkotu, a pogotovo o pozivima i (faktičkim) odlukama za bojkot donetim 7-8 meseci pre samih izbora. Ali, isto tako, ne može se poreći da je ta negativna strategija donela određene rezultate. Odmah nakon objave tj. najave proglašenja bojkota od strane dela opozicije okupljene oko SzS a, ta opcija je mogla da računa na podršku negde oko trećine opozicionog biračkog tela. Nakon što su se bojkotu priklonili i PSG (čitaj Sergej Trifunović) i Saša Radulović, bojkot opcija je u ovom trenutku porasla do približno polovine opoziciono nastrojenih birača. A pogled na kampanju i neke od "opozicionih" listi, taj probojkotaški procenat će – ne bude li u zadnji čas nekog preokreta kod demokrata – najverovatnije još i da se poveća.

Bojkot definitivno nije proširio opozicionu biračku bazu – naprotiv, pre će čak biti da je u celini smanjio procenat opozicionih simpatizera – i ako se to uzme kao kriterijum ili cilj, onda se teško može kvalifikovati kao uspešan. Međutim, ukoliko se uzme da je pravi cilj bio da se izvrši "diferencijacija" unutar opozicionog tabora, i to po liniji – ko nije za bojkot, nije ni "prava" opozicija, a sa idejom homogenizacije i koncentracije opozicionih redova, onda se može reći da su bojkotaši veoma blizu ostvarenja svog plana. Metodologija kojom je to postignuto bila je prilično brutalna i "lenjinistička". A videćemo da li će na kraju sličan biti i rezultat.

RAT ZA "ŽUTO PREDUZEĆE"

U tom svetlu, na primer, i aktuelna bitka koja se vodi unutar i oko DS-a daleko prevazilazi trenutnu političku težinu "žutog preduzeća" (da se poslužimo omiljenom terminologijom naprednjačkih poslanika). Jer, ukoliko bi, kojim slučajem, ceo ili makar respektabilan deo DS-a izašao na izbore, čitava bojkotaška strategija – koja ionako leluja kao list na vetru – raspala bi se poput kule od karata. A to što će najverovatniji ishod ove borbe za ostatak ostatka ove nekad moćne političke organizacije biti njeno konačno rastakanje, utapanje i/ili nestanak kao da malo koga iskreno brine i zanima – i to ne samo izvan, nego čak i unutar ove stranke.

Uzgred rečeno, oni "ponižavajući" izborni rezultati u vidu dve "mršave šestice" koje je DS ostvarila u dva prethodna izborna ciklusa, u ovom trenutku su prava misaona imenica za sve njene ambiciozne političke naslednice. I zato one, po svemu sudeći, veruju tj. nadaju se da bi sa konačnom političkom i simboličkom likvidacijom DS-a i one konačno mogle izaći na zelenu granu. (Zato, između ostalog, nije bilo ništa ni od onog toliko najavljivanog "reuniona" Demokratske stranke, jer on, u suštini, ne odgovara ni Vučiću ni SzS-u.)

Neke će zbuniti pogled na prikazane rejtinge i rezultate. Ali taj prikaz, u ovim okolnostima, definitivno ne može biti jednoznačan. Jer jedno je kada pitate sve ispitanike za koga bi glasali "ukoliko bi na predstojeće izbore izašli", nezavisno od toga da li zaista nameravaju ili ne da na njih izađu. I tu dobijamo jedan, uslovno govoreći, objektivan i – još uslovnije – "ohrabrujući" nalaz sa SNS-om od jedva nešto preko 40 odsto izjašnjenih i relativno živahnom opozicijom. (Uzgred, moja ključna zamerka probojkotaškom delu opozicije jeste to što mi se čini da su olako odustali od napora da OVAJ ili više-manje sličan nalaz bude i ishod predstojećih izbora. Ali to je sad druga priča o tome šta se eventualno moglo i šta je propušteno.)

Drugi i znatno neveseliji nalaz dobija se kada gledate političko opredeljenje onih koji kažu da će na izbore "sigurno ili verovatno izaći" (tu onda, što je razumljivo, probojkot političke opcije padaju na nivo statističke greške, a socijalisti i naprednjaci "lete u nebo"). A nešto treće, odnosno četvrto je pak ukoliko iz ponude uklonite one koji su pozvali na bojkot i rekli da na izbore neće ići. Svaki nalaz je na svoj način "realan" – i svaki, istrgnut iz konteksta, ostavlja mogućnost za različite interpretacije, pa i mahinacije.

PREVISOKA LESTVICA

Ono što, međutim, izaziva mnogo veće interesovanje i nedoumice (uključujući i prostor za manipulaciju) od samih stranačkih rejtinga jeste pitanje izlaznosti na te aprilske izbore. I tu sad postoji jedan "metodološki" ili makar interpretativni problem. Naime, mi, razume se, ispitujemo stvarno postojeće, žive i u Srbiji prisutne ljude. I oni u određenom procentu kažu da će ili neće na izbore izaći. Ali u biračkom spisku, kao što je poznato, ima i onih neživih (mada je to, iako zastrašujuće zvuči, zapravo, manji problem), kao i onih drugih, živih, ali koji se u Srbiji ne nalaze i u 99 odsto slučajeva na izbore neće ili ne mogu izaći. Oni stoje u biračkom spisku i nema osnova da se iz njega izbace, ali njihovo postojanje u tom biračkom spisku formalnu, tj. zvaničnu izlaznost smanjuje za – najmanje – 10 do 15 odsto u odnosu na naš nalaz i stvarno stanje na terenu.

U prevodu, kada se sve sabere i oduzme, po našoj analizi, izlaznost teško da može ići preko 45–47 odsto u odnosu na trenutni birački spisak. I to čak, po vlast, u najpovoljnijem slučaju (dakle, ne računajući na moguće demotivišuće političke i psihološke efekte epidemije korona virusa, kao ni na eventualnu "eksploziju" bojkotaške kampanje). Sve drugo, a pogotovo izlaznost od preko 50 odsto pobuđivaće osnovane sumnje na zloupotrebe, mutne radnje, "budženje" i "kreativno" izborno računovodstvo.

I tu dolazimo do zanimljivog i potencijalno zapaljivog obrta u kojem režimska (čitaj, Vučićeva) megalomanija počinje da radi za bojkotašku opoziciju. Umesto da konstatuje ovu činjenicu i izlaznost od 45–47 odsto proglasi uspehom (što realno i jeste), režim će se truditi da zvaničnu izlaznost ultimativno i po svaku cenu digne, odnosno prikaže na preko 50 odsto. A što najverovatnije neće moći bez posezanja za svim onim repertoarom – od crnih džipova i "bugarskih vozova" do "peglanih listića" – zbog kojeg su izbori u SNS Srbiji i izašli na zao glas.

S druge strane, bojkotaši su u svojoj proceni i "definiciji" uspešnog bojkota poprilično lutali od toga da će uspeh biti ako se izlaznost spusti na tridesetak, ili barem ispod 40 odsto, pa do toga da je "bojkot već uspeo, s obzirom da u njemu učestvuje sva relevantna opozicija". (Pri čemu je pojam nečije "opozicione relevantnosti" tautološki varirao u zavisnosti od toga da li se dotični opredelio za bojkot ili nije.) Iskreno govoreći, ako se želelo da bojkot barem zaliči na uspešnu priču, bilo bi neophodno da se izlaznost spusti makar na oko ili ispod četrdeset odsto. Ni to, najverovatnije, ne bi dovelo do poništavanja i ponavljanja izbora, ali bi ipak predstavljalo ozbiljan šamar vlasti. Ali sada im je na neki način sam Vučić pripomogao podižući lestvicu na "50 plus", što – kao što rekosmo – teško da se može postići bez vanrednih mera i sumnjivih sredstava.

Okreni-obrni, i ovo istraživanje pokazuje da je, čak i sada, u uslovima maksimalne medijske i političke ofanzive i dominacije SNS režima, realan (i maksimalan) domet opozicionog, odnosno antirežimskog stava u srpskom javnom mnjenju negde između 35 i 40 odsto. To, pored ostalog, pokazuju odgovori na pitanja o aferama vlasti, standardu, kao i pravcu u kojem se zemlja kreće. Ali da bi se taj potencijal aktuelizovao, odnosno pretvorio u neke stvarne glasove za neke konkretne političke opcije i lidere, biće, po svemu sudeći, potrebna neka druga opozicija – ili barem znatno drugačije setovanje ove trenutno postojeće. Kao i neki drugi izbori.