Roman:
Mračna mladalačka silina

Amila Kahrović-Posavljak: Smrtova djeca; Književna radionica Rašić, Beograd 2019.

Čudno je kako mrak može da sjaji.

Tek kada se pročita poslednja stranica romana postaje jasno zašto je on morao da se zove ovako, Smrtova djeca, i nikako drugačije. Djeca smrti je pravilno, ispeglano, razumljivo, sviklo, gotovo konfekcijski. Smrtova djeca, pak, na granici je jezičke korektnosti, kabasto i, istovremeno, na neki način nežno, jer četiri suglasnika u toj tvrdoj reči smrt dobila su "o", "a" i tiho "v", što je smrt smekšalo, ali je, u toj mekoti, nije načinilo manje strašnom i mučnom, nego tek možda prisnijom i podmuklijom: djeca, sada, nisu više djeca tamo neke smrti, daleke, odložene u beskraju života, već smrt im je roditeljka, posisali su je s majčinim mlekom, ona ih je odnjihala u svome krilu i sada ih, onako roditeljski brižno, uzima jedno po jedno redom koji samo ona zna i poštuje, ne mareći za ljudske boli, tuge, očaje i ludila. Zbog toga je ovaj blistavi i strašni roman mlade bosanskohercegovačke spisateljice istinska tragedija: svi, računajući i same junake – djecu od 11 do 14 godina – znaju kuda vode njihovi životi, u njihovim je počecima upisan i njihov kraj, ali tom znanju uprkos oni, kao antigone i edipi, kao hipoliti i ifigenije, svoje živote žive kao da kraja nema, ili, sasvim obrnuto a isto, oni ih žive kao da tom kraju hrle, kao da ga čikaju, dozivaju i ubrzavaju, neustrašivo, glupo, veličanstveno i beznadežno, kao da sazrevaju brže od svega ostalog i svih ostalih, preko noći postaju stariji i od roditelja i od grada i od ruševnog naselja u kojem, kao u getu bez ograde, troše svoje kratke zemaljske dane, kao da su, za samo nekoliko godina, iz svojih neproživljenih života halapljivo isisali sve što se može isisati: i sedenje na krovu garaže, i pogled u tromo nebo iz kojeg kiša nikako da krene, i trenutak kada će se ponovo začuti glas poginulog oca, i seks u smrdljivoj sobi, i uranjanje u ljubičaste oči oivičene bezdnom senkom, i gutanje pilula od kojih se svet rastače, i smrvljenu školjku "peglice" (fijat 126) u kojoj je granata raskomadala dete, i čakiju kojom režu svoja zapešća, i sav taj očaj, ogroman, nepojmljiv, vrtoglavo dubok... I ne može se o ovom romanu pisati drugačije do onako kako je i on sam napisan, jezikom zagrcnutim i, istovremeno, mirnim, s neprestanim nabrajanjima i spiskovima, uz promene pripovedačkih registara te se kratke rečenice ulivaju u duge, a ove, prirodno kao što prirodno teče ravničarska reka, zaposedaju čitava poglavlja, zagrcnuto, dakle, a mirno, dinamično a sigurno, neužurbano a nezaustavljivo, bogato a svedeno, bez ikavih viškova i bez ikavih manjkova, bez okolišanja i bez direktnog govora, čudesno... Amila Kahrović-Posavljak napisala je roman blistav izrazom i strašan sadržinom, roman mračne mladalačke siline u koju, opet, kao da je upisano svo iskustvo sveta.

Rat jedva da je stao (ili možda nije), a tročlana porodica, predvođena sedmogodišnjom Aminom, useljava se u napušteni stan neimenovanog sarajevskog naselja. Još istog dana, pošto je, zbog vašaka, ošišaju na kratko, upoznaće Amina čitavu ekipu: Nedima, dečaka sitnih i ljubičastih očiju obrubljenih senkom, braću Mirzu i Ajdina, braću Edina i Anela, potom Amru i Ines. Zajedno će se igrati u naselju, zajedno će krenuti u školu, zajedno će početi da sazrevaju, zajedno će praviti pizdarije, ludeti i umirati: "Život se sastojao od dvije stvari: od naselja i smrti. I nije bilo ničeg neprirodnog u tome" (str. 153).

Na jednoj ravni ovaj je roman nalik tolikim romanima o sazrevanju, jer kada se prelazi iz detinjstva u mladost svugde se na svetu događaju slični procesi, a mladim ljudima nije potreban rat da bi se okrenuli protiv roditelja, okoline, a naročito protiv sebe. Rat koji se odvija u njihovim telima i njihovim glavama sasvim je dovoljan da ih temeljito i bespovratno uništi, gde god da su imali (ne)sreću da žive (nije li Rekvijem za jedan san Hjuberta Selbija upravo posveta silini samouništenja?). I niko ih ne može spasiti od njih samih. Ništa od onoga što ćemo pročitati u romanu Amine Kahrović-Posavljak neće nas, kao podatak, opis ili doživljaj, začuditi – naročito ne svađe s izbezumljenim roditeljima, čak ni to što će Ines tući svoju majku, potpuno ćemo prepoznati bunt protiv škole i nemoćnih nastavnika, lako ćemo se saživeti sa strašnim (poratnim) siromaštvom i odsustvom bilo kakve nade, ni malo nas neće potresti primitivizam i beskrupuloznost (jer u tome, naprosto, živimo i mremo), lako ćemo identifikovati mutne tipkinje i tipove poput Rusmire i Dada, masne likove poput predsednika mesne zajednice, ili dobre i nemoćne ljude poput Hasan-efendije koji izlazi iz sveta samo da ne bi gledao decu kako uništavaju sama sebe, kao što nas neće zapanjiti ni sveprisutno nasilje (tako slično nasilju o kojem, u napuljskom četvoroknjižju, piše Elena Ferante), niti scene u kojoj devojčice za novac zadovoljavaju ratnog invalida Džemala, sve to znamo, sve smo to videli ili makar pročitali, ako već nismo i doživeli – a ipak ćemo, sve vreme, znati da ovaj tekst udvaja svako iskustvo i svaku stvarnost na takav način da to iskustvo i tu stvarnost, u istom gestu, istovremeno, čini i jedinstvenima i opštima. Odlomci u kojima se deca prepuštaju muzici silinom koju njihovi roditelji ne razumeju i koje se plaše – muzici što mračnijoj to bolje, što destruktivnijoj to bolje, što beznadežnijoj to bolje – sažimaju iskustvo sveta i iskustvo poratnog Sarajeva na način pronicljiv, dubok, veličanstven: "Svi smo htjeli ličiti na one koji na očigled cijeloga svijeta nestaju. Na one koji nemaju šta izgubiti i koji su od svoje propasti i smrti napravili spektakl rugajući joj se. Jer smrt, to smo odavno osjećali, računa na ljudsku skrušenost" (str. 53). Jedino što djeca ove poratne sarajevske smrti nisu dospela ni do godina Kurta Kobejna: s 13 godina bila su starija od njega.

Ogrnuto eksplozivnim talentom, pisanje Amele Kahrović-Posavljak istinito je ne zato što prenosi nekakvu stvarnost koja bi pisanju prethodila, već zato što doseže istinu književnosti, istinu jezika kojem ne prethodi ništa drugo do on sam. To je onaj jezik koji stvarnost čini stvarnom. Kada u Aminin život uđe Suad, pa se mlada devojka koja bezrezervno voli Nedima, nađe u čudu kako je tako nešto moguće, kako je moguće da je drugi muškarac, dakle muškarac koji nije njen Nedim, u tolikoj meri izmesti i uznemiri da ga sanja i želi ne želeći ga, znamo da smo i sami to doživeli, čitali smo o tome, svaki glupi ljubavni romančić s kioska govori o tome, a opet se pitamo da li smo nekada i negde pročitali nešto tako istinito i lepo i strašno. I onda se tu, u jezičkom vrtlogu, u oku jezičke oluje Amile Kahrović-Posavljak, nađemo u čudu, obuzme nas strepnja pred tolikim talentom izlivenim u prvi njen roman, pitajući se da li je, poput njenih junaka, i ona isisala iz sebe sve što je imala, ili je ovo tek veliki početak nečeg uistinu velikog.

Ivan Milenković