Lični stav Kašičica Da li nečije neutemeljeno uverenje, i to u situaciji u kojoj smo sada – pandemija u vreme Velikog posta tokom kojeg se najviše ljudi pričešćuje – može i mora uživati status nekakve neupitne dogme, pa još na temelju načela slobode veroispovesti? Ne, nikako, jer može proizvesti veoma ozbiljne posledice, i to ne samo po one koji se tog uverenja drže. Pritom, sve ovo nema nikakve veze sa slobodom veroispovesti, već sa zdravim razumom bez koga upravo ta sloboda nema ama baš nikakvog smisla

piše: Vukašin Milićević

Globalna eskalacija pandemije virusa kovid 19 očekivano je dovela do velikih ograničenja u pogledu različitih aspekata svakodnevnog života, uključujući i verski. Kada je u pitanju Srpska pravoslavna crkva, upravo ovih dana se pokazalo šta je najakutniji problem u tom pogledu.

Kao što je poznato, u crkvama istočne tradicije se pričešćivanje uobičajeno vrši kašičicom iz čaše (putira) u kojoj su sjedinjeni evharistijski elementi (hleb i vino). Naravno, ovo je sa epidemiološke tačke gledišta više nego upitno, pogotovo kada je u pitanju virus koji se prenosi izuzetno lako. Stoga su pojedine pravoslavne crkve preduzele veoma konkretne korake koji smeraju da se ovaj problem nekako reši. Od najradikalnijih mera, koje podrazumevaju potpuno obustavljanje javnih bogosluženja, do onih koje smeraju da se mogućnost zaraze što više umanji dezinfekcijom kašičice u medicinskom alkoholu ili korišćenjem plastičnih kašičica za jednokratnu upotrebu (Ruska pravoslavna crkva, a slično je i u Rumuniji). Sve ovo nije nikakva novost, jer oni bolje upoznati sa materijom znaju da postoje sveštenički priručnici i relevantni tekstovi, poneki stari i više stotina godina, koji razmatraju ovu problematiku i predlažu različite postupke deizinfekcije (sirće, kipuća voda itd.).

Koliko mi je poznato, pored eparhija koje su u potpunosti obustavile javna bogosluženja (dijaspora i Hrvatska), u SPC su jedino u Eparhiji zahumsko-hercegovačkoj preduzeti konkretni umesni koraci u pogledu načina pričešćivanja. U ostalim slučajevima se ti koraci uglavnom svode na saopštenja u kojima se ovo pitanje gotovo po pravilu vešto zaobilazi time što se načelno prihvataju sve neophodne mere, ali se insistira na neupitnosti pričešća kašičicom, ponekad čak i sa "epidemiološke" tačke gledišta jer niko se nikada nije zarazio na taj način i slično. Na kraju smo videli kako to zaobilaženje izgleda i u praksi. A izgleda nikako. Jer videli smo mnogo ljudi koji stoje napolju, oko crkava, na bezbednoj distanci, ali se na kraju svi pričešćuju po starom, to jest jednom i istom kašičicom, čime se sve druge preduzete mere obesmišljavaju.

Zašto? Zato što se, ponavljam, niko nikada nije zarazio na taj način.

Ovde nije ni moguće, a ni potrebno analizirati ovu tvrdnju sa tačke gledišta teologije i istorije. Dovoljno je reći kako ona naprosto ne stoji. Smisao pričešća je teološke prirode; kada bi ono što se dešava prilikom evharistije podrazumevalo nekakvu hemijsku, biološku ili kakvu god transformaciju u naturalističkom smislu, imali bismo posla sa magijom, a ne sa verom i teologijom. Pored toga, pričešćivanje kašičicom nema ama baš nikakve veze niti sa teologijom, niti sa smislom samog čina; ono se nije pojavilo pre 2000 godina, kako stoji u saopštenju Svetog arhijerejskog sinoda, već duboko u srednjem veku (uostalom, dovoljno je pogledati Novi zavet i videti šta se tamo kaže o lomljenju hlebova). Ono zato nikako nije ni izvorni, niti jedini način pričešćivanja, a ni nešto što se ne bi moglo promeniti (upravo suprotno, postoje kanoni, ni manje ni više nego vaseljenskih sabora, koji preporučuju sasvim drugačiji način pričešćivanja). Uostalom, sveštenici se ni do danas ne pričešćuju kašičicom, a isto važi i za sve ostale vernike u retkim prilikama kada se liturgije služe prema starim obrednim obrascima koji uopšte ne znaju za kašičicu.

Da li onda nečije neutemeljeno uverenje, i to u situaciji u kojoj smo sada (podsećam, imamo pandemiju u vreme Velikog posta tokom kojeg se najviše ljudi pričešćuje), može i mora uživati status nekakve neupitne dogme, pa još na temelju načela slobode veroispovesti? Ne, nikako, jer može proizvesti veoma ozbiljne posledice, i to ne samo po one koji se tog uverenja drže. Pritom, sve ovo nema nikakve veze sa slobodom veroispovesti, već sa zdravim razumom bez koga upravo ta sloboda nema ama baš nikakvog smisla. Jer, zamislite, šta bi se desilo ukoliko bi se pokazalo da kojim slučajem niste u pravu kada uporno i bez ikakvih dokaza tvrdite da se niko nikada na taj način nije zarazio, i to u situaciji u kojoj svaki na taj način verujući nosi odgovornost za mnogo više neverujućih?

Bez namere da paničim, evo i nekoliko crtica iz istorije umesto zaključka:

U vreme crne smrti (1347–1351), koja je odnela više od trećine evropske populacije, među umrlima je bio upadljivo veliki procenat sveštenika. U nekim je zemljama tako umrlo više od 50 odsto pripadnika klira i monaštva. Naravno, mnogi među njima umrli su zbog čistog požrtvovanja kojem su se prepustili iz najboljih mogućih namera. No, ovolikom je postotku doprineo svakako i srednjovekovni religijski mentalitet, koji je toliko mnogo polagao u natprirodne moći sveštenstva i koji je toliko mnogo držao do obrednog formalizma koji je smatrao apsolutno nužnim za spasenje. Međutim, veoma brzo je nastupilo vreme kada su umrli sahranjivani u neosvećene masovne grobnice, i to bez opela, koje više nije imao ko da služi.