Gospođa sa cvetnom maramom preko glave i crnom preko usta nosi po nekoliko prepunih kesa u obe ruke. Sinoć je proglašeno vanredno stanje, panika je ozvaničena. U kesama gospođe s dve marame dominiraju pakovanja brašna, šećera i pokoji litar zejtina. Prelazi ulicu i pokušava da požuri, ali težina kesa je sputava. Ramena ne mogu da izdrže te silne kilograme, leđa se bore da stoje uspravno.

Ulazim u pekaru, nema gužve i sve deluje regularno. Poručim, platim i pitam kako oni, hoće li raditi normalno ili… a radnica odgovara da nema to veze s njima, kaže "to" misleći na vanredno stanje, ljudi moraju da jedu.

Nedavno sam došla na ideju da pravim palačinke za društvo. Tek kad su stigli, primetila sam da nemam ni brašno ni zejtin. Jedan od gostiju ljubazno se ponudio da ode da kupi šta treba, drugi se dao u sistematsku zajebanciju na račun moje kulinarske efikasnosti, a treći se najiskrenije čudio što u jednom domaćinstvu, koliko god svežem, nema nečeg takvog kao što je brašno. Ali šta ćeš ako sutra proglase epidemiju? Zatvore prodavnice, ograniče ti kretanje? Nisam razumela šta me tačno pita, pa sam zamolila da pojasni.

"Pa evo, zamisli ovako: proglase vanredno stanje i ti moraš do određenog vremena da završiš kupovinu, pred prodavnicama redovi, puštaju po nekoliko ljudi, moraš i da paziš da držiš distancu…" "Dobro, i?" "Kupuješ samo najosnovnije, praviš štek za crne dane. Brašno, zejtin… šta ja znam. Šećer. Osnovno."

Pokušam da mu objasnim da nam se pojmovi osnovnog razlikuju, makar kada se radi o hrani. On meni pokušava da objasni kako je sve drugačije kad je vanredno stanje, nemaš tad te tvoje voćke, čovek mora da pazi da ne ostane gladan. Ubrzo nakon toga vanredno stanje je počelo, redovi su pred prodavnicama, neke su sasvim zatvorene, rafovi s brašnom, zejtinom i šećerom se prazne, a moj štek za crne dane je i dalje polovina onog pakovanja brašna, pola smo tada utrošili na palačinke.

Da se razumemo, nisam ja imuna na specijalitete od zejtina, brašna i šećera. Od njih se prave mamini uštipci ili krofne, kumini salčići. Bakine vanilice. Uh, bakine vanilice… Moja baka je gotovo uvek imala štek vanilica koje je držala u vitrini u svojoj spavaćoj sobi. Imale su specifičan miris te vanilice i izgledale su vrlo neprivlačno, bile su velike, tvrde i sa veoma tankim slojem džema. Ipak, uvek su bile ukusne i nisu se raspadale. Poseban šmek im je davalo to što su stajale u vitrini, i to baš u spavaćoj sobi, kao nešto što nije hrana, kao nešto čega uvek ima, samo treba posegnuti. Nikad je nisam videla kako pravi te vanilice, ali nekako ih je uvek bilo.

Mama je pravila božanstvene krofne. Umela je da prigovara kuvarima na te-veu kako ne umeju da naprave ono udubljenje za pekmez. I onda bi objašnjavala televizoru i eventualnom slušaocu koji bi se slučajno našao pored nje, na primer meni, kako se pravi udubljenje u krofni. Uzmeš testo i obrneš ga tako da mu je lice dole. Lice je ono što će biti gornja strana krofne, objašnjavala bi mama. I onda polako prstima odozdo izvlačiš testo ka krajevima i vrtiš, malo-pomalo napravi se rupa. I onda je pržiš tako obrnuto, da udubljenje ostane belo, pa je okreneš i napuniš pekmezom dok se druga strana prži. Mamine krofne su se jele isključivo s pekmezom, uglavnom od šljiva i kajsija, i sa prah šećerom. Iz nekog razloga, nikad razjašnjenog, za moju mamu je bilo svetogrđe filovati krofne eurokremom. Palačinke može, krofne nikako.

Ima još mnogo finih specijaliteta koji se mogu napraviti od brašna, zejtina i šećera, tog svetog trojstva srpske kuhinje. Ali nije to sad važno, zanimljivo je kako se, kroz neretka vanredna stanja, ratove, oskudice i inflacije ono urezalo maltene u genetski kod. Kao tobož ateisti koji se ipak prekrste u crkvi ili na sahrani, za svaki slučaj, tako na prvi alarm krize mi pravimo zalihe brašna, zejtina i šećera. Nema veze koliko toga sada ima, koliko smo toga o hrani i zdravlju naučili, nema veze što mahom ne živimo u selima i što su se veliki evropski prehrambeni lanci uselili i u naš komšiluk, svašta može da se desi, možda nas drže zatvorenim više od šest do osam ili četrnaest nedelja… Moramo sprečiti glad i zato neka bude hleba, nek se miris prženja ohrabrujuće širi hodnicima, nek se puše rerne, da zakrčimo creva na vreme, da ne primetimo kad smo gladni, pu-pu daleko bilo, zlu ne trebalo.

Milica Rašić