Intervju – Dr Srđa Janković, imunolog:
Pouzdana informacija umnogome je i lek i prevencija

"Javno žigosanje obolelih i zaraženih osoba ne može imati nikakvog mesta u civilizovanom društvu i to je sasvim jasno. Sa druge strane, glasno pozivanje na ljudska prava kao pokriće za nesprovođenje preventivnih mera ili izazivanje opšte opasnosti takođe se ne može razumno prihvatiti. Bitno je da budemo naoružani velikim strpljenjem i spremni na različite moguće scenarije. Ova bitka se neće završiti brzo, niti ćemo se nakon nje tek tako vratiti na staro"

"Kako komunicirati o epidemiji? Rekao bih da je svakako važno naglašavati njen stihijski karakter i srodnost sa prirodnim nepogodama i drugim nedaćama. To je, pre svega, važno i da bi se podvukao poziv na solidarnost, koju ljudi u takvim situacijama prirodno osećaju", kaže u razgovoru za Vreme dr Srđa Janković, imunolog iz Univerzitetske dečje klinike (UDK) u Tiršovoj ulici u Beogradu. Zbog širenja zaraze novog virusa korona u Srbiji, doktor Janković iz dana u dan gostuje u beogradskim televizijskim studijima, a njegova objašnjenja, zasnovana na naučnom razmišljanju, za mnoge su okrepljujuća i vrlo korisna.

Njegovi dani, u redovnom stanju, usmereni su na manju ali probraniju publiku – posle rada sa bolesnom decom u UDK, odlazi na Radio Beograd gde u podrumskom studiju, za stolovima od zelene čohe i starim mikrofonima, priprema kultnu naučnopopularnu radio-emisiju "Solaris". Uveče gostuje na kakvom andergraund događaju za ljubitelje naučne fantastike ili pak, prisustvuje tribini Srpskog lekarskog društva o vakcinaciji, a njegova redovna publika navikla je da kaže kako izvestan broj ljudi po svaku cenu odbija da prihvati stohastiku, da poveruje kako je moguće biti pod napadom nečeg nepredvidljivog.

"Čini se da je mnogim ljudima, na neki način, lakše da se nose sa životnim teškoćama, kako svakodnevnim, tako i sasvim nesvakidašnjim, ukoliko uvere sebe da su sva zbivanja pod nekom centralizovanom kontrolom i da su sva deo nekog velikog plana", objašnjava, dodajući da je nesreća koja se širi svetom nekontrolisana, ali zapravo očekivana. Naučnici koji se bave virusima godinama su upozoravali na visoke izglede da u porodici koronavirusa prirodno evoluira novi pandemijski patogen. I onda se, sa jednim takvim koronavirusom, sposobnim da zarazi čoveka, u zastrašujućoj silini, svetom raširila zaraza koju dr Srđa Janković na srpskom ispravno naziva kovid-19.

VREME: Mnogi modeli koji predviđaju širenje zaraze nagoveštavaju da njen kraj ne treba očekivati uskoro, čak i ako leto uspori širenje virusa. Šta je najgori scenario koji bi u međuvremenu mogao da se desi?

Dr Srđa Janković: Mnogo toga u vezi sa suzbijanjem ove pandemije moći će da pokaže samo vreme. Sada je na prvom mestu da zaustavimo prenošenje virusa u našoj sredini i dođemo u onu situaciju u kojoj je trenutno Narodna Republika Kina. Šta biva posle toga, zavisiće u velikoj meri i od globalnog toka događaja. Ukoliko dođe do urušavanja zdravstvenog sistema, broj žrtava disproporcionalno raste. Primere ovih dana, nažalost, vidimo u svetu, i to ne samo u Italiji. Međutim, još uvek smo u dobroj poziciji da tako nešto predupredimo.

Da li se krizom u Srbiji dobro upravlja?

Moj utisak je da to s punim pravom smemo da kažemo, bez ikakvog ulepšavanja, idealizacije ili negiranja realnih poteškoća, kojih, naravno, ima. Uvek ih ima.

Ako ostavimo po strani te greške u koracima, značajan deo populacije ni inače nema poverenja u političku opciju u čijoj su sada nadležnosti mere za suzbijanje zaraze. Zapravo, veliki broj ljudi u Srbiji ne veruje nijednom političaru, pa mnogi ni sada ne vide razlog da im poveruju. Kako ipak stvoriti minimum društvenog poverenja u vreme epidemije?

Mislim da je ključ u dobrom prepoznavanju situacije opšte opasnosti. Onog trena kada je prepoznamo, gube svaki smisao političke podele i besplodne rasprave svih vrsta. Naravno, to ne znači da i najmanje zagovaram bilo kakvo odustajanje od ličnih shvatanja, stavova, uverenja ili nadasve vrednosti. Samo je neophodno da borba za ljudske živote svima nama u ovom trenutku bude apsolutni prioritet.

Kad je reč o komunikaciji i ako bi se sama epidemija mogla shvatiti ne kao bolest pojedinca nego celog društva kao jednog "organizma", podsećaju li vas lekarske konferencije u 15 sati na razgovor društva sa izabranim lekarom?

U svakoj kriznoj situaciji, pouzdana i pravovremena informacija je umnogome i lek i prevencija. U tom smislu, dnevni izlazak najviših predstavnika struke pred građane sa detaljnim obaveštenjima i odgovorima na najvažnija pitanja suštinski je značajan.

Broj naučnih radova koji se objavljuju o epidemiji obara rekorde iz dana u dan. Bar dve ideje – tretman zaraženih plazmom sa antitelima onih koji su preležali bolest i neka kombinacija lekova protiv malarije – javljaju se kao potencijalno rešenje za terapiju. Šta vam uliva najviše poverenja?

Korišćenje antitela dobijenih iz krvi osoba koje su savladale infekciju (takozvanih hiperimunih imunoglobulina) odavno ima svoje mesto u lečenju pojedinih zaraznih oboljenja. Svakako postoji realna mogućnost da ta metoda i ovom prilikom pronađe svoje mesto u terapijskom armamentarijumu, mada tek predstoji da vidimo koje će to mesto biti. Što se tiče hlorokvina i hidroksihlorokvina, lekova koji se upotrebljavaju protiv malarije i pojedinih autoimunskih bolesti, postoje preliminarni podaci koji svedoče da bi oni mogli imati određeni učinak i protiv kovida 19, ali još uvek ne znamo njihovu tačnu efikasnost, niti koliko su delotvorni u poređenju sa drugim antivirusnim lekovima. U svakom slučaju, ni ovi, kao ni svi ostali lekovi u tom smislu, ne mogu delovati preventivno i apsolutno je nesvrsishodno da ih bilo ko uzima na svoju ruku. Štaviše, tako nešto može biti veoma štetno, pa i pogubno.

Nesumnjivo pratite vesti o laboratorijama koje su ušle u testiranje vakcine. Da li očekujete da će, na drugoj strani, i sada biti otpora imunizaciji?

Nažalost, da. Ideološki protivnici vakcinacije (ni na koji način ne želim da bilo koga etiketiram, govorim naprosto o ljudima sa čvrstim stavom u tom smislu) već sada tako nešto nagoveštavaju. Iako su motivi za oklevanje ili odbijanje vakcinacije složeni i mnogostruki, pa ih ne treba banalizovati, svakako moramo biti svesni da će i ovom prilikom biti glasova koji se, uz najrazličitije racionalizacije, podižu protiv jedne od najznačajnijih metoda sprečavanja zaraznih bolesti u svekolikoj medicini.

Pojasnili smo da je ljudima lakše da poveruju u "kontrolisano" nego u "haotično" objašnjenje, čak i kad je to neverovatna priča da je epidemija izazvana 5G mrežom. Kako ih, međutim, razuveriti?

Kao i svaka nova tehnologija, 5G mreža je plodno tle za sve vrste tumačenja i fantazija. Ali rekao bih da ovde postoji i jedan postojani obrazac iskrivljenog sagledavanja stvari, štaviše potpuno predvidiv obrazac. Reč je samo o najnovijem dodatku nečemu što možda, uz određeni rizik preteranog uprošćavanja, možemo da nazovemo antinaučnim pogledom na svet ili u najmanju ruku tehnofobijom. Razuveravanje činjenicama je, spram toga, retko kada dovoljno. Ipak, pojedine studije pokazuju da istančaniji uvid u prirodne pojave i procese može da pomogne u određenoj meri, naročito ako je deo sveobuhvatnog jačanja kritičkog mišljenja i racionalnog sagledavanja sveta.

U spektru zabluda ovih dana, viralni fakenews video sa "nemačkim doktorom", a zapravo političarem iz nemačkog SDP koji govori o zaveri virusologa i političara, najveće poverenje ima kod visokoobrazovane populacije. Kako ga demistifikovati?

Nažalost, odgovor nije jednostavan. Najvažnije je najpre odgovoriti na činjeničnom nivou, jer dotična poruka sadrži proizvoljna, pa i sasvim otvoreno netačna tvrđenja. Iako gledam da se, bar dok pandemija traje, što manje osvrćem na političke aspekte ove svojevrsne "kampanje" diskreditovanja napora svetske naučne zajednice (i Svetske zdravstvene organizacije), ipak ne propuštam da uvek iznova napomenem da je isti taj nemački političar u prethodnoj pandemiji takođe svim silama nastojao da diskredituje stručnjake, čime je umnogome "pripremio teren" da kolektivni odgovor na tekuću pandemiju bude oslabljen neopravdanim sumnjičenjem, omalovažavanjem i opštim nepoverenjem prema nauci i naučnoj medicini.

Situacija sa kašičicom i liturgijskim radnjama u Srpskoj pravoslavnoj crkvi vrlo je delikatna. Kako sugerisati da je reč o opasnosti i riziku, a ne ugroziti verske slobode i ne podstaći religiozni deo društva na neposlušnost u samoj epidemiji?

Kao pravoslavni hrišćanin, barem po tradiciji, s velikom tugom i zebnjom pratim oštru polarizaciju stavova do koje je ovim povodom došlo. Ne opravdavam nikakve napade na Crkvu ili na slobodu veroispovesti i upražnjavanja vere, ali sam kao lekar dužan da napomenem da je rizik prenošenja zaraze pri svim međuljudskim kontaktima, pa i tokom crkvenih obreda, sasvim realan i da ga je, prema mom najdubljem uverenju, moguće otkloniti bez ikakvog nepoštovanja vere, religije ili svete tajne pričešća. Štaviše, Crkva je vekovima prednjačila u sprovođenju protivepidemijskih mera i sledstvenom očuvanju ljudskih života i zdravlja. Naš prvi arhiepiskop, Sveti Sava, uspostavio je, prilikom osnivanja bolnica, brojne propise s ciljem zaštite od zaraza.

Da li je o ovoj temi jednako teško komunicirati i sa ateistima?

Rekao bih da teškoće nastaju onda kada se pitanje kako ćemo najuspešnije suzbijati epidemiju zameni za pitanje verskog ubeđenja. Rasprava tada postaje jalova i necelishodna. Zato se trudim da, koliko je to u mojoj moći, razgovor uvek vratim na suštinsko pitanje: kako da zaštitimo sebe i druge od potencijalno smrtonosnog virusa.

Uprkos vrlo restriktivnim merama, u Srbiji, na sreću, ne postoje javni spiskovi sa imenima i prezimenima zaraženih i samoizolovanih. Neke susedne zemlje su, nažalost, pribegle toj necivilizacijskoj meri. Kako obolele inače zaštititi od stigmatizacije i progona?

Jasno je da situacija opšte opasnosti opravdava određena ograničenja u pogledu ljudskih prava, pa i primerena sredstva prinude, ali je veoma važno da se ne izgube iz vida određene, apsolutne etičke granice do kojih se u tome sme ići. U tom smislu, javno žigosanje obolelih i zaraženih osoba ne može imati nikakvog mesta u civilizovanom društvu i to je sasvim jasno. Sa druge strane, glasno pozivanje na ljudska prava kao pokriće za nesprovođenje preventivnih mera ili izazivanje opšte opasnosti takođe se ne može razumno prihvatiti. Kao i u svemu drugom, ovde je od presudnog značaja sačuvati razboritost i u svemu postupati čovečno i dobronamerno.

Sociološkinja Eva Ilouz kaže da su države u pandemiji dobile novu ulogu jer jedine imaju kapaciteta da se sa njom suoče. U međuvremenu, slušamo o praćenju telefona, o nadziranju pomoću dronova, o razdvajanju pomoću QR kodova u boji, o AI aplikacijama i algoritmima za prepoznavanje lica koje će pratiti kretanje zaraženih. Da li vas plaši svet koji dolazi posle epidemije?

I da i ne. Prerano je da o tome govorimo ozbiljno, ali ova pandemija će svakako označiti svršetak jedne epohe, ništa manje nego što su to učinili svetski ratovi u dvadesetom veku. Doživotno ćemo deliti vreme na ono "pre pandemije" i "posle pandemije". Ako sve ovo (bez učitavanja bilo kakve intencije, naravno) shvatimo kao poslednju opomenu jednom neodrživom konceptu globalne civilizacije, imaćemo dragocenu priliku da izvučemo odgovarajuće pouke i da počnemo da radimo na odavno okasnelom preobražaju te naše globalne civilizacije u pravcu ekološke, ekonomske i etičke održivosti.

Slobodan Bubnjević