Provetravanje Pogledaj me, i ja stradam Najednom, moji saborci u borbi za ljudska prava imaju poverenje u policiju i traže da nas oni čuvaju. Neki od njih zahtevaju potpuni karantin. Među njima ima i takvih koji su život proveli pušeći i pijući u hladovini prekrasnih skopskih kafana. Sada nisu baš dobrog zdravlja, a i u poodmaklim su godinama, pa traže od ostalih da ne žive, da ne rade i ne kreću se

piše: Rumena Bužarovska

Znate li ono sujetno čovekovo uverenje da je jedinstven u nesreći? Da je nesreća što se događa samo njegova, da je karakteristična samo za njegov život, kao da dobija vrednost samo zbog stradanja tog konkretnog pojedinca. Evo primera. Umre neki važan čovek, neko koga smo svi znali, cenili, možda i voleli. Sujetni poriv pojedinca je morbidan. On želi da bude prvi koji će preneti loše vesti. Time tuđa smrt za njega dobija na značaju: ja prvi/a doznah, koliko se samo šokirah, lele što mi bi teško. Time smrt važnog čoveka postaje nevažna – u fokus dolazi bitka za to ko je više stradao.

Isto se događa sa tragedijama razmera većih od nečije smrti: cunamijem, zemljotresom, bombardovanjem, na primer. Ljudi žure da na društvenim mrežama prvi plasiraju vest o velikoj tragediji, kao da su medijumi: "Moje srce kuca za žrtve iz Drača!" ili "Budimo solidarni!" kliču ljudi koji su solidarnost obavili verbalno, u svojoj objavi. Kad bi mogli da naprave selfi sa zemljotresom ili cunamijem, kao što su postavljali zajedničke slike sa poznatim mrtvacem (evo me, jednom smo bili zajedno i izvolite dokaz kako ću steći slavu od nečije smrti), uradili bi i to.

I sve to je normalno. Ne osuđujem ga (A-ha, ne osuđujem ga. Užasno me nervira). Ali sada se događa nešto što do sada nismo videli u odnosu prema stradanju velikih razmera, i što u suštini poništava pojedinca. Tako je ova svetska pandemija odjednom izbrisala pojedinačno stradanje ljudi. Stradanje je toliko rasprostranjeno (čast izuzecima), i toliko konačno da čoveku postaje jasno da više ne može da romantizuje svoju tugu kao jedinka. Ovo vidim kao pozitivnu tekovinu u čitavom ovom paničnom, do sada neviđenom haosu. Postoji neka solidarnost u stradanju, jedan isti način na koji se ona ispoljava, i baš zbog toga je i predmet šale. Kao da se zajednički smejemo onome u šta nam se svima pretvorio život – u tome ima nečega uistinu lepog i solidarnog.

Ali koliko ima solidarnosti i te neke nove čovečnosti, toliko je i nema, i to možda najviše uznemirava u celoj situaciji. To što prvi put u životu – u kojem na sreću nemam iskustvo rata – gledam kako ljudi postavljaju svoje životiće na pijedestal, želeći da ih sačuvaju, ali na račun tuđih. Razgovaram sa drugaricom u Litvaniji: i tamo mrze Kineze i žele da linčuju ljude koji su bili na skijanju u Italiji. Drugarica u Mongoliji kaže mi da su tamo sad najnepopularniji Evropljani, budući da je virus trenutno kod nas. U Makedoniji, ljudi su počeli aktivno da mrze ljude od kojih su do juče očekivali da ih "povuku" u neku evropsku zemlju: "Pa šta vam je trebalo da odlazite iz majke Makedonije? Ostanite tamo gde ste bili!" Pri čemu navijaju da, ako se već vraćaju ovamo, budu stavljeni u odvratne uslove državnog karantina.

Moj drugar Nikola iz Crne Gore pre nedelju dana mi je poslao skrinšot državne aplikacije koja je neka vrsta korona Tindera. Pored tvoje lokacije daje ti spisak sa imenom, prezimenom i adresom ljudi koji su oko tebe i nalaze se u samoizolaciji. "Objavite im imena i adrese! Objavite im opštine!", kliču ljudi kod nas, gladni da svoj životić spasu pomoću linča.

Drugi, u skladu sa strašnim modelom Srbije u kojem odgovornost za virus pada na građane (vi ste krivi što ga širite pa ćemo vas zaključati u kuće kao u zoološkom vrtu), traže policijski čas. Najednom, moji saborci u borbi za ljudska prava imaju poverenje u policiju i traže da nas oni čuvaju. Neki od njih zahtevaju potpuni karantin. Među njima ima i takvih koji su život proveli pušeći i pijući u hladovini prekrasnih skopskih kafana. Sada nisu baš dobrog zdravlja, a i u poodmaklim su godinama, pa traže od ostalih da ne žive, da ne rade i ne kreću se, da ne idu kod lekara i da puste tumore da im rastu (oni nisu prioritet!) za njihovo dobro.

Štajaznam. Iz čitavog ovog nasilnog procesa otkrovenja možda ćemo dugoročno nešto naučiti – ako ništa drugo, o čovekovoj prirodi. Ili možda i o nama lično, kao na primer da smo nebitni? No svejedno, kada se bude završila ova kriza, a završiće se, čini mi se da ćemo se opet vratiti na staro: sebični, sujetni, uplašeni za svoje živote koji nam se čine najposebnijim u istoriji, a isti su, isti kao i svi drugi.