O užasu neću mnogo, časna reč, samo dve rečenice: u koncentracionom logoru Langenštajn-Cviberge od januara do februara 1945. nismo imali nikakve krevete, na patos barake bačena je slama, preko nje prljava ćebad, spavali smo poređani kao sardine u konzervi. Niko nije mogao da se okrene na drugu stranu, a da ne pomeri sve druge.

Gledajući američke filmove o zatvorima čudio sam se zašto je samica predstavljena kao posebno stroga mera kažnjavanja zatvorenika. Nikad nisam voleo masu. Ja bih odmah molio da me pošalju u samicu, ali posle logora više nisam imao prilike da se upoznam sa robijom.

Pod stare dane osuđen sam na neodređeno vreme na samicu veličine 68 kvadratnih metara, sa velikim prozorima okrenutim ka dve strane sveta i terasom koja gleda na jugozapad. Proteklih lepih popodneva sam se sunčao na toj terasi. Izvesna tuga me je spopadala dok sam gledao u samoposlugu preko puta zgrade, u kojoj sam svakog jutra kupovao novine, hleb i još ponešto. Onog četvrtka kad je seniorima starijim od 65 i više godina još bilo dozvoljeno da izađu na ulicu, kupio sam minimalne zalihe – kao bivši logoraš uvek imam neke zalihe kod kuće – a sa kasirkom se oprostio sa: "Vidimo se kroz koji mesec!" Jedva smo se uzdržali da se ne rukujemo i ne poljubimo preko kase.

Sada svako veče kroz prozor gledam u prazne ulice, prisetim se Bokačovog Dekamerona i Markesove Ljubavi u doba kolere. Mnogo čitam, gledam vesti i slušam kako predsednik Srbije naročito voli bake i deke. U Austriji se ne govori "starci" ili "bakice i dekica", već sa poštovanjem "seniorke i seniori".

Piše mi direktor Memorijalnog centra Buhenvald kako je tri meseca spremao sedamdesetpetogodišnjicu proslave oslobođenja logora, trebalo je da govorim i ja, zatim je mesec dana danonoćno radio na otkazivanju svega što je s tim u vezi naručeno. On je i profesor na univerzitetu u Jeni, gde su nastava i ispiti otkazani. Šeta se po šumi, čita, sluša muziku, zapisuje ponešto i dodaje da nije mislio da takva pošast nekom može da podari i toliko mira i sreće.

Ja sam po godinama veoma rizičan tip, ali se ne osećam takvim. Slučajno sam baš nedavno bio na redovnom polugodišnjem pregledu, doktor je bio više nego zadovoljan mojim stanjem. Pre nekoliko dana sam slučajno novim, superoštrim nožem zasekao kažiprst desne ruke. Đavolski je krvarilo, jedva sam levom rukom namestio flaster. Otpao mi je u snu druge noći posle "udesa". Morao sam da razmišljam koji sam to prst posekao, toliko je lepo zarasla rana. Znači, regenerišem se ne baš kao gušter, ali još uvek kao zdrav čovek.

Pošto je statistika ovih dana u modi, izračunao sam da je statistički bilo bar 50 odsto verovatno da me 27. maja 1944. ubiju u Aušvicu. Tada je jedan rasejani esesovski lekar odlučivao da li sam ja, petnaestogodišnjak, sposoban za rad ili viđen za gasnu komoru. Danas mislim da je statistički verovatnije da se spotaknem o prokleti tepih u dnevnoj sobi, lupim glavom u ćošak masivnog stočića i preminem u trenu, nego da me virus sa lepim imenom korona ubije upalom pluća, gušenjem sličnim, iako sporijim, pa zbog toga bolnijim, nego u toj slavnoj gasnoj komori.

Nije mi teško da se pridržavam osnovnih pravila. I inače sam često prao ruke, mislio ponekad da to činim bolesno često, možda zato što me zbog nečeg grize savest. Perem ih "hirurški", ne samo šake nego i nadlanice do lakta, sigurno bar pola minuta. Sobe vetrim, to je logično i bez pandemije. Doskora sam se kajao što se uprkos savetima lekara ne šetam dovoljno. Mrzelo me je, nemam više psa, a sad više ne treba da me grize savest. Šetam se u dnevnoj sobi sto koraka oko tog opasnog stočića.

Nemam nameru da ne pijem samo zbog toga što je naš veliki vođa preporučio da to činim, ostajem pri staroj navici da uz ručak popijem pola boce vina, a uveče čašicu-dve dobre rakije ili konjaka – viski ne volim.

Mislim na sve one koji su neizmerno nesrećniji od mene. Nije to nikakva uteha, daleko bilo, stvarno nije, već tuga. Tužan sam zbog sunarodnika koji ne da nemaju za vino, o tome čak i ne razmišljaju, nego se bukvalno snalaze za hleb nasušni, ali i zbog onih miliona koji se dave u Sredozemnom moru ili gladuju i pate na bezumnom putu u potrazi za zemljom dembelijom, za rajem na zemlji, za srećom.

Dok ovako prisilno zatvoren budem imao struju, daljinsko grejanje, televizor i internet, dok mogu da slušam muziku, čitam, pišem, a ako mi je dosta svega da gledam što gluplje filmove na televiziji, dok zahvaljujući modernoj tehnologiji viđam decu, unuke i praunuke, dok fiksni i mobilni telefon zvone svaki čas nema šta da mi nedostaje, osim moje pokojne žene.

Ivan Ivanji