Nuspojave Putujte s nama, ako smete Odvažni istraživački novinar "Vremena" došao je ekskluzivno u posed punog, detaljno razrađenog transkripta tajne strategije javnog gradskog prevoza u vreme pandemije, ploda udruženog delovanja doktora i spin-doktora

piše: Teofil Pančić

Vidi, brate, dvaes’ godina sam u marketingu, i kažu da sam uspešan, a znaš zašto je to tako? Zato što sam kreativac, eto, zato što ovo za mene nije samo keš, nego i umetnost. Don Drejper je moj idol, znam napamet sve 92 epizode Mad Men, eto, o tome ti govorim – to nije samo posao, to je način života. I kad me zvao drugar Odozgo – a ti znaš šta to znači, nisi glup – da sa svojim momcima pomognem oko osmišljavanja strategije za buseve posle vanrednog stanja, prihvatio sam to kao, ono, kreativni izazov, okupio svoje najbolje ljude: Peru, Žiku i Lazu, i bacili smo se na posao.

Smernice su bile jasne: treba sve, kao, da se otvori, ali tako da sve zapravo ostane zatvoreno; treba da se tobože ide u "normalu" jer je to politička potreba naručioca, ali tako da sve na terenu bude još nenormalnije nego kad je sve bilo skroz nenormalno. Zašto? Jasna stvar: javni gradski prevoz treba da se pokrene tako da se zapravo ne pokrene, jer klijent želi da to više ne bude ni javni, ni gradski, ni prevoz. Mućni glavom, setićeš se zašto.

Ekipa s vrha, praćena Potpukovnikom i drugim stručnjacima, zadala je javne smernice, one koje svi znaju: u bus samo s maskom i rukavicama, jedan po jedan, Sobnom starešini pokažeš opremu, kartu i specijalni arbajter-ausvajs, poljubiš mu blago zaslinjenu rukavicu, uđeš gde ti se kaže, sedneš ili staneš gde ti se dozvoli, izađeš gde i kako ti se naredi. Između – šta bude. Vreme putovanja nije još u dovoljnoj meri osmišljeno. E, tu na scenu stupamo mi, kreativci, da malo doteramo ova nedovoljno koncizna i malo previše liberalna pravila. Bilo je ideja da zovemo ugledne nemačke kolege Geca i Majera da pomognu savetima, ali smo odustali: ne treba potcenjivati domaću pamet. Zaseli smo na brejnstorming u našem omiljenom kafeu, otvorenom u ilegali, naravno, i evo šta smo smislili.

Mučenik koji se nameri da uđe u autobus imaće masku, naravno, i ona mora da bude pravilno nameštena, tako da ga ni majka ne prepozna. Onda sledi legitimisanje, ali kako sobni starešina može da zna da je ovaj pod maskom zaista pravi i ovlašćeni nosilac markice, radne dozvole i ostalih ausvajsa? E, zato će ovaj morati da skine masku, da ga nadležno lice identifikuje (usput se zakašljavši u njega, da vidi kako će da reaguje, što je neophodno za psihološko profilisanje kandidata za putnika). Žika je mislio da nesrećnika nakon toga po automatizmu udaljimo iz busa jer je skinuo masku, a takav ne može da bude u busu, ali to je previše radikalno – pa, nećemo valjda da maltretiramo i podjebavamo ljude?! Zato će biti dovoljno da vrati masku na lice i poslušno krene dozvoljenim koridorom prema svom mestu. Okej, skoro da će biti dovoljno... Naravno da će pre toga morati da učini kniks, izvede onomatopeju glasanja oregonskog rakuna, odrecituje nešto iz opusa Milana Rakića po svom izboru i otpeva Tri metera somota, bar tri strofe, što izražajnije. Sobni starešina će ocenjivati njegov performans, i ako dobije bar trojku, moći će da produži tamo gde bude raspoređen (u protivnom biva izbačen uz krivičnu prijavu, a policija ga sprovodi pravo na Skajp suđenje). Dobro, neće baš odmah do sedišta; prvo će morati da dođe do lavora koji će biti postavljen kod srednjih vrata, gde će iza poluprozirnog paravana morati da se skine i da se malko zapere, jer higijene nikad dosta u ovim okolnostima, a našem svetu ne možeš verovati na reč da se redovno pere. Razume se, svaki wannabe putnik moraće da ponese svoj sapun i peškir, ne mislite valjda da će GSP i država to da mu plaćaju? E, kad se lepo plakne i osuši, može da produži na mesto. Ako bude slobodno jedno od ona tri predviđena za sedenje, sobni starešina će mu naložiti gde i kako da sedne: da li da bude uspravan ili zgrbljen, da se nagne napred ili u stranu, da gleda pred sebe ili kroz prozor – a sve to, bato, strogo na naučnoj bazi, u zavisnosti od trenutnih epidemioloških potreba. Prošla su vremena anarhije koja su nas i dovela dovde!

Kad se nesrećnik smesti na svoje sedište ili se ukipi tamo gde mu je rečeno da stane, naivno pomislivši kako je najgore prošlo, u autobus će nahrupiti kontrola. Sledi ponovno legitimisanje, skidanje, kontrolno ukašljavanje i vraćanje maske, pesma i recitacija, a može da usledi i repriza kupanja ako kontrolor ne bude zadovoljan onim što onjuši ispod putnikovog pazuha. Na kraju, kontrolor vadi blokče i igra s putnikom brzi iks-oks. Ako putnik izgubi, mora odmah napolje, i to puzeći unazad, dok ga putnici koji su preživeli iks-oks test ljubazno šaketaju po rebrima pevajući hu-huuuu iz Sympathy For the Devil.

E, ko sve ovo preživi, taj je pravi putnik, ponos GSP-a, i lojalni građanin, dika naše slobodarske zemlje! I taj će biti nagrađen. Sećate li se kako su u ona davna, varvarska, nehigijenska vremena – dakle, do pre dva meseca – fudbaleri razmenjivali dresove na kraju utakmice? Korisnici naših usluga koji ostanu u vožnji do kraja, moraće na izlasku da razmene maske, i tako se simbolički stope u jedan dah čistote i zdravlja, koji su nam iznad svega...

Naravno, dobro znam da će se uvek naći nezadovoljnika i večito antiprotivnih koji će dići dreku da je sve ovo malo preterano, ali to je koješta. Pera, Žika, Laza i ja uradili smo dobar posao: ipak smo mi ponos kreativne industrije. A šta ćemo kad pandemija prođe? Brate, mojne da ste naivni. Previše je ona dobra da bismo joj dopustili da tek tako nestane sad kad smo se tako zgotivili. Ona i mi imamo s vama još velike planove.