Rekapitulacije – Lori Anderson, Big Science:
Ti mene ne znaš, ali ja tebe znam

Kao pokazatelj kojim pravcem će ubuduće krenuti muzika, ovaj komad primenjene audio-umetnosti ne samo da je uspešno preživeo, nego danas zvuči jednako futuristički kao i u godini pojavljivanja, zahvaljujući svežem minimalizmu i proročkoj analizi stanja u koje je svet tad upao, da se do danas ne izvadi. Što samo znači da našim mukama još nije došao kraj

Kad se 1981. pojavio iznenađujući hit singl O Superman, a ubrzo zatim i album Big Science (1982, Warner Brothers), apsolutno niko u svetu pop muzike nije znao ko je Lori Anderson. Ipak, ova konceptualna umetnica napravila je prevratničko postmoderno remek-delo kakvo je pre toga bilo nemoguće zamisliti. Tu je prvi put dočaran naš svet kao predeo zahvaćen puzajućom apokalipsom.

Na omotu svog debi albuma, mlada Lori Anderson izgleda kao građanka današnjice.

Jedino što je Big Science izašao 1982.

Da bismo odgovorili kako je to moguće, moramo se vratiti nekoliko godina ranije, kad Andersonova stiže u Njujork da uči vajarstvo i polako tokom 70-ih gradi karijeru, više u sferi umetnosti performansa, baveći se odnosom novih tehnologija, jezika i načina reprezentacije. Već tad, ona počinje da donosi na scenu sasvim originalan pristup, koji je uključivao i neobične patente: godine 1977, kao nekadašnja učenica violine, konstruisala je takozvanu tape bow verziju tog instrumenta – gde strune na gudalu zamenjuje snimljena magnetofonska traka – koristila ju je kao neobičan objekat u svojim ranim konceptualnim akcijama, ali je ona polako postala njen zaštitni znak, čim je počela da priređuje koncerte. U vreme kad je susrećemo, Lori Anderson je pre svega obećavajuća umetnica novog kova iz njujorškog dauntauna, svesna sve veće uloge medijskog okruženja u kome odrasta, i spremna da preskoči dotadašnje granice između vrhunskog artizma i masovne proizvodnje, što će uskoro postati ključna tačka njenog proboja.

Performans i konceptualna umetnost baš tad postaju prihvaćeni kao "vruće" umetničke discipline, ali nisu jedini na tržištu. "U jednom trenutku, svi koje sam znala pravili su nove opere", kazaće Lori Anderson kasnije, uzevši da sastavi nešto slično, ali ipak svoje – grandiozno hibridno delo United States I–IV, magnum opus u kome je skupila sva dotadašnja iskustva, i gde zatičemo na delu njen redak talenat da na skoro zen način, kroz pesme, fotografije, video i svakodnevne situacije, ponudi široku sliku celog jednog društva. Amerika je ovde opisana kao začudna zemlja mnogih apsurda, a songovi iz ovog multimedijalnog performansa prihvatljivog i širokoj publici, potom će završiti na njenim budućim albumima.

Kao marginalna avangardna umetnica, Lori Anderson je u tom trenutku imala jedinstvenu poziciju iz koje je mogla da slobodno opiše opšte kulturne i političke tokove kod kuće, razobličavajući ih onako kako je njen kreativni nerv nalagao – za šta u tom trenutku "obični" muzičari više nisu bili spremni, naterani da se strogo žanrovski klasifikuju ne bi li preživeli u hiperkomercijalizovanoj atmosferi koja je zavladala početkom 1980-ih. Muzička industrija je, naime, posle revolucionarnih novotalasnih godina, uzvratila kreirajući druge nove trendove striktno namenjene prodaji, pa je nastupilo takozvano "Novo doba popa", ukrašeno Michaelom Jacksonom, Madonom i svetlucavim New Romantic pokretom. Međutim, ostavljajući vrata otvorena za elektro-pop koji je tek nastajao, omogućila je i prodor sledeće generacije andergraund antizvezda u liku Lo Anderson – što je svet na prepad šokirala jedinstvenom minimalističkom kompozicijom O Superman (For Massenet), prvobitno predstavljenom uživo u predstavi United States I–IV, jednom zauvek dokazavši da umetničko delo može biti hit.

SLUŠAJ, AMERIČKI AVIONI DOLAZE

Priča o albumu Big Science, u velikoj meri je priča o pesmi O Superman. Singl dug preko 8 minuta, efektno odsviran rudimentarnim sredstvima, na iznenađenje svih našao se na mestu br. 2 britanske liste, bukvalno "pravo niotkuda", između ostalog zahvaljujući uspelom promovisanju od strane legendarnog BBC radijskog voditelja Džona Pila, koji je odmah prepoznao vizionarski kvalitet na delu. Istina koja stoji iza ovog nenadanog tržišnog uspeha verovatno je, međutim, sadržana u činjenici da se ovaj singl pojavio u pravom istorijskom trenutku, najavljujući novi koncept pop muzike, zasnovane u potpunosti na elektronskim instrumentima. Ne treba zanemariti ni fino provučenu angažovanu poruku: ovde je prvi put opisana naša savremena izgubljenost, i pozicija u svetu gde živote provodimo kao pasivni objekti kojima se uvek bavi neka politika.

Pesma počinje nezaboravnim, stalno ponavljajućim zvukom koji podseća na simulirani dah. Lori Anderson u prologu intrigantno ređa presudne figure vlasti u SAD ovim redom, po važnosti: Supermen, Sudija, Mama i Tata. Potom se nastavlja u vidu recitacije glasom propuštenim kroz vocoder, kao da se mašina obraća, beležeći nepoznatog sagovornika koji ostavlja poruku na telefonskoj sekretarici, nagoveštavajući da "ti mene ne znaš, ali ja tebe znam", te da "avioni dolaze – i to su američki avioni". Misterija je zašto se sve to dešava, ali pošto svoj identitet tajanstvena osoba konačno predstavi kao "ovo je ruka, ruka koja uzima", nudi nam neku vrstu moralnog zaključka:

"Kad više nema ljubavi, uvek nam ostaje pravda.
I kad više nema pravde, uvek nam ostaje sila.
I kad sile više nema, tu je uvek Mama. Zdravo, Mama!"

Ovu stvar morate čuti i doživeti njeno produženo telesno delovanje, tokom koga postaje jasno da nam niko ne može pomoći – ni Supermen, ni produžene "petrohemijske, vojne ili elektronske ruke" države. Rat koji se ovde opisuje u pritajenim pretećim asocijacijama, vodi se protiv ljudi i oni su ti kojima nema spasa – u njemu nema pobednika, te se zato završava iznenađujućim obraćanjem Majci da uradi nešto, kad više ni sila ništa ne može protiv neimenovanog neprijatelja. Suočavajući tako javnost sa strepnjom od potpune kapitulacije Zapada – do koje će jednom doći – Anderson je izrazila nešto što u tom trenutku niko nije smeo.

Podsetimo se: godine 1981. na vlasti su i Regan i Tačerova – monolitan je atlantski blok u pitanju, spreman da posle vijetnamske i iranske sramote po svaku cenu dobije Hladni rat. Agresivni neoliberalizam novog doba baš tad je formulisan. Kompozicija O Superman prvi je opis njegove tek naslućene pobedničke ideologije, koja upravo namerava da se prelije na celu planetu, poetizujući ledenu brutalnost što stoji u njenom temelju, i dajući nam prvi uvid u bezizlaznost egzistencije kakva nam se spremala – život niži nego ljudski, večna usamljenost u raspadnutom svetu.

Narativ O Superman u sebi sadrži mitološki obrazac, po kome je Zapad živeo sve ove decenije od tad. Veru u kapital i njegovu snagu, pre svega. Veru u silu, koju on donosi. Veru u moć nad drugima, kao rezultat. Dovodeći u pitanje ove osnovne postavke ultrakapitalističkog pogleda na stvari, Lori Anderson uspela je da poljulja veru koja stoji iza njega i da joj ispiše kraj. Za razliku od do tad uobičajenih kritičko-protestnih tekstova angažovanih pesama, ovde imamo ne samo političku analizu, nego i mnogo totalnije naslućivanje kraja zapadne civilizacije zasnovane na uzimanju. Na stranu to što grabežljiva priroda ovog sistema čak ni pod sadašnjim okolnostima neće nestati, nego će pokušati da iskoristi priliku i izađe iz svega još jača i bogatija – sad se jasno vidi da ipak postoje biološke granice smisla u daljem održavanju ovako otuđenog sveta, u kome vladaju samo nevidljive ruke najjačih i najbezobzirnijih.

U O Superman, Lori nam upravo o tome govori, sa hladnom zanesenošću nekog ko je bio u budućnosti i video je. Shvativši sve, napravila je Big Science, ploču koja nudi rokenrolu do tad nepoznat model izražavanja u sferi društvene fantastike. Kao pokazatelj kojim pravcem će ubuduće krenuti muzika, ovaj komad primenjene audio-umetnosti ne samo da je uspešno preživeo, nego danas zvuči jednako futuristički kao i u godini pojavljivanja, zahvaljujući svežem minimalizmu i proročkoj analizi stanja u koje je svet tad upao, da se do danas ne izvadi. Što samo znači da našim mukama još nije došao kraj.

BUDUĆNOST JE MESTO,
70 MILJA ODAVDE NA ISTOK

Potom je nasilje pobedilo, i tokom 90-ih smo počeli da živimo u epohi sukoba niskog intenziteta, rastakanja država, i terorizma radi terorizma. U nastavku, Big Science nam opisuje život zatečen u ovom nestabilnom stanju, svet razbijen na delove, baš kakav je danas.

Pesma koja ga otvara, From the Air, pripoveda o prinudnom sletanju aviona, praćena uznemirujućom orkestracijom duvačkih instrumenata. Snimljena je kao obraćanje "vašeg kapetana", koje počinje vrlo službeno, najavljujući crash landing, a onda, usput, kreću da probijaju neobični, bolesno vickasti obrti u rečima, od kojih počinjete da se plašite, pitajući se "šta se ovde u stvari dešava?" – da bi na kraju pilot objavio da nije u letelici. Verovatno je reč o najboljoj metafori tesnaca društva koje propada, a da i ne zna – pa tako i sadašnjih prilika.

Većina numera su priče satkane isključivo od rečitativa Lori Anderson, elektronskih instrumenata i pratećih perkusija koje dočaravaju novi tribalni zvuk postapokaliptičnog sveta. Naslovna Big Science jedna je od dve na albumu gde umetnicu zatičemo kako peva refren, naivan kao dečja pesma, o tome kako je napolju hladno – zapravo, reči lagano otkrivaju da smo ovde usred storije o prepuštenosti sudbini u nikad izgrađenom predgrađu, nedovršenom urbanom okruženju koje je iz nepoznatih razloga potpuno stalo sa razvojem i u kome se ništa ne zna, osim da je zima, uz prateće zavijanje vuka. Glavni stih sažima doživljaj potpune, fizičke izgubljenosti u gradskoj pustoši i istovremeno daje nauk, koji danas posebno odjekuje: "svaki čovek sam je za sebe".

Ritualni karakter kompozicija doprinosi efektu blage jeze i nesigurnosti u osnove postojanja, koje prožimaju celu ploču. Kao da je marš praznine i konfuzije nezadrživ, i svako se pred njim snalazi kako zna i ume. Tome doprinose zagonetne minijature teatarskog ugođaja, kao što su Walking & Falling i Born, Never Asked, u kojima autorka deli zapitanost šta se to sa nama zbiva, počevši od neuspešne potrage za nekim dragim, do dileme zašto smo se svi našli na istom mestu u isto vreme – ostavljajući nas na kraju bez i najmanje naznake odgovora. Teskobnost atmosfere potcrtana je nevinošću i zaigranom životnom radošću sa kojom naratorka prilazi drugim ljudima, od slučajnih susreta sa interesantnim osobama koje treba ubediti da budu to što jesu, tokom Let X = X, do iznenađujuće nežne ljubavne izjave što zaključuje album, u It Tango ("gledati u tvoje oči – posao je za ceo dan").

Naslov Big Science inače je preuzet iz načina na koji se danas tretira nauka – u vreme Drugog svetskog i potom Hladnog rata, veliki projekti finansirani od strane države i korporacija postali su zamajac naučnog razvoja, dok nekontrolisana mala nauka individualnih istraživača više nije podržavana – ovakva korporatizacija fundamentalne nauke samo se ubrzala u XXI veku. Izborom imena albuma, Lori Anderson je nagovestila kako već uveliko traje jedna druga igra, ogromnih razmera, mnogo veća nego što možemo da zamislimo, a svakako veća od naših malih ljudskih pitanja – u kojoj će Dobitak postati fetiš oko kojeg će se vrteti sva društva.

KAO U KUĆI KOJA GORI

Retko kad je jedna osoba sa tako malo reči uspela da snimi krah sveta. Skoro je sigurno da Lori Anderson ne bi uspela da detektuje ovo globalno pucanje moralnog mehura, da nije gledala na stvari pogledom do tad nepoznatim u popularnoj kulturi. Klasične kantautorke tipa Džoni Mičel ili Kerol King, kao i tada sveže face – od rokerskih Pati Smit, Blondi, Siouxsie And The Banshees, The Pretendersa i Go Go’s, preko više pop Grejs Džouns i Kejt Buš, pa sve do eksperimentalnih Slits i The Raincoats – već su visoko postavile novu granicu ženskog govora o iskustvu sa svetom, osvetljavajući put što ide u budućnost. Ali, kod Lori susrećemo jedan način gledanja koji ne dolazi striktno iz naglašenog ženskog ugla, nego je univerzalan i opisuje opšte ljudsko iskustvo – umetnica je ovde pričala u ime celog čovečanstva, ali jezikom žene, pretvarajući ga u ravnopravno važan način izražavanja, sa kojim svi mogu da se poistovete. Bilo je to istinsko samoosvešćenje, suštinski obrt koji je uključio sve u zajedničku humanu emancipaciju, jer u njoj mora biti mesta za svakog, bez obzira na rod. Pravi, nedosegnuti cilj mnogih autorki.

Beograd je imao priliku da je vidi uživo 1990. i 2006, oba puta pred prepunim salama, a krajem 70-ih već je dolazila u posetu kolegama iz konceptualnog kruga oko SKC-a. Svi koji su je ikad upoznali, uključujući potpisnika, slažu se da je reč o skromnoj, dragoj i duhovitoj osobi, vrle intelektualne radoznalosti. Istorija kaže sledeće: Lori Anderson svakako je bila najbolja kad se pojavila kao teoretski potkovana konceptualna umetnica, čiji su predmet bavljenja šabloni i stereotipi uobičajeni u masovnoj kulturi. Čim je naknadno zakoračila unutar njene arene, potpisavši ugovor na daljih 7 albuma sa Warner Brothers, u pokušaju da postane pop-muzička ličnost – njena nadmoćna pozicija je nestala, pošto je svoje stvaralaštvo morala da podvrgne uobičajenim tržišnim pravilima, ne bi li uopšte doprlo do nekog. Kasnija izdanja imaju i dalje crtu čudesne različitosti, kao i brilijantno jezgrovite analize opšteg stanja duhova oko nas, ali su nekako standardna u odnosu na radikalnu, epsku svedenost i viziju puzajuće apokalipse koju je doneo Big Science.

Ovaj album ostao je do danas najbolji opis pozicije čoveka koji mora da živi u svetu što se srušio sam od sebe, sve vreme verujući u svoju izuzetnost i nadmoć. Sigurni smo da Lori Anderson nije bolje od tog saznanja, a ni nama.

Dragan Ambrozić