Privatnost u državnom vlasništvu

piše: Zoran Stanojević

Državne uprave i tehnološke kompanije širom sveta nalaze se pred neočekivanim i pomalo bizarnim izazovom: kako da naprave aplikaciju za praćenje stanovništva koja bi pomogla u lociranju zaraženih od novog virusa korona i upozoravanju onih koji su sa njima imali kontakt, a da pritom ničiji identitet ne bude kompromitovan.

S druge strane, bez takve aplikacije ili nosivog uređaja, karantin ostaje kao obaveza kada dolazite iz inostranstva, ponegde i iz druge opštine, iako nemate nikakve simptome niti ste imali sumnjive kontakte.

Velika Britanija pokušala je da napravi sopstveni sistem uz pomoć Nacionalne zdravstvene službe (NHS), ali su sada na ivici da odustanu i prihvate rešenja koja nude Gugl i Epl. Sopstveno rešenje testirali su na ostrvu Vajt, i ispostavilo se da su veoma brzo mapirali kompletan život i kretanje svih stanovnika, što je korisno za praćenje epidemije, ali zastrašujuće po pitanju privatnosti.

Aplikacija koju je pravila NHS suočila se sa dva problema, a njihovo iskustvo od ogromnog je značaja za sve, pa i za Srbiju, jer bi slične aplikacije mogle da postanu obaveza za svakoga ko želi da putuje ili kupuje.

Prvi problem Britanaca bio je centralizovan sistem, svi podaci dolaze na jedno mesto, što je problematično i tehnički i po pitanju privatnosti. Drugi problem je što je zasnovan na Android operativnom sistemu koji je otvoren, za razliku od Eplovog iOS-a. Takav pristup je neefikasan ako se u populaciji nalazi veliki broj ljudi sa ajfonom. Njih sistem ne vidi.

Sada razmišljaju da se ipak oslone na Guglov (Android) i Eplov (iOS) model za praćenje, čija je prednost to što su decentralizovani i sveobuhvatni. Uz rizik da podatke o građanima prikupljaju privatne kompanije, pa još i strane. One to i inače rade, ali u ovom slučaju bi građane u njihove ruke gurala država, što do sada nije bio slučaj. Pristanak da nas Gugl mape lociraju i obaveštavaju o kretanju davali smo ili nismo, sami, dobrovoljno.

Jedno moguće rešenje mogao bi biti poseban uređaj, poput narukvice za praćenje fizičkih aktivnosti koju mnogi ionako nose, a koja bi u sebi nosila neke podatke za identifikaciju koji ne bi otkrivali identitet nosioca. Tek ako bi se ispostavilo da je nosilac pozitivan, njegovi kontakti bili bi anonimno obavešteni o tome. Manjkavost ovog pristupa je što kompletno stanovništvo treba opremiti novih uređajem koji bi morali da kupe i stalno nose, dok telefon svi nosimo dobrovoljno.

Prednost je što smo anonimni, što su svi podaci u našem vlasništvu i ne identifikujemo se nigde imenom i likom. Naši telefoni komuniciraju sa svim narukvicama u okolini i obaveštavaju nas o blizini nekoga ko je zaražen, a nije ostao u karantinu. Ko skine narukvicu ne može da ulazi u zatvorene prostore niti da putuje, a da biste je dobili morate se testirati. Tako da zaražena osoba ne može da prevari sistem niti da na crnom tržištu kupi novu narukvicu, "nezaraženu".

Pravljenje aplikacije za praćenje moglo bi se pokazati izazovom velikim poput dobijanja vakcine za virus korona. Dobra stvar je što bi takva aplikacija mogla da se aktivira u svakoj epidemiji, što bi zadovoljilo one koji se vakcinaciji protive. Loše za njih je što joj za efikasan rad treba 5G mreža.