Nuspojave Gospodar u Crnom ogledalu Gledalac Vučićevog performansa zna da se distopije "mračne budućnosti" više ne treba bojati: ona je već tu. Njen slatkorečivi uzurpator sam je sebi nadenuo to ime

piše: Teofil Pančić

Jedan od najbriljantnijih produkata ove zlatne epohe televizijskih serija jeste britanski serijal Crno ogledalo (Black Mirror) genijalno-mahnitog Čarlija Brukera. Šta je Crno ogledalo? U osnovi, mnoštvo uvrnutih i jezivih varijacija na temu Vrlog novog sveta o kojem je Haksli pisao na vreme, mada uzaman; preciznije rečeno, o neizmernim totalitarnim potencijalima svakovrsnih sajber tehnologija, "veštačke inteligencije" i sličnog. Naravno, kao i svaka dobra distopija, Black Mirror ništa važno ne "izmišlja" nego samo prati moguće logične konsekvence onoga što već postoji ili što samo što nije nastalo.

I ne, razume se, u njenom idejnom središtu nije nikakva pasatistička tehnofobija; ono o čemu serija "zapravo" govori nije tehnologija nego je, dakako, politika. A šta je politika? To je sve ono što određuje i omeđuje prvo pojmovno-vrednosne, a onda posledično i praktične okvire u kojima se odigrava život pojedinca i društva. Samim tim, ništa važno ne ostaje uistinu izvan zone političkog: ni vaš svakodnevni život, uključujući ljubavni i seksualni, ni definicije ljubavi i prijateljstva, ni način na koji putujete do posla ili na odmor, ni to kako čuvate i kako uopšte definišete vlastitu intimu i privatnost, ni to šta jedete i pijete, ni kako se odevate, ni kako vam izgledaju stanovi i kuće, ni šta (ne) čitate, (ne) slušate i (ne) gledate.

Crno ogledalo krenulo je s emitovanjem 2011. godine. Ako pokušamo da zamislimo teško zamislivo, a to je Crno ogledalo u srpskoj verziji, šta bismo to gledali te 2011, poslednje prednaprednjačke godine u ovoj tužnoj, vaspitno zapuštenoj zemlji? Zapravo, više nema potrebe da bilo šta zamišljamo: distopija koje nije bilo ovaplotila se u stvarnosti koje, eto ima; ne da je ima nego nas lupa po ušima čim izvirimo. U toj "zastrašujućoj budućnosti" koja je naša sadašnjost srpske 2020, Aleksandar Vučić, neprikosnoveni Gospodar Srbije, stoji sam samcat u futuristički dizajniranom teve studiju i kao kakav dijabolični ceremonijalmajstor komunicira sa ne manje od sto i ne više od dvesta lica raspoređenih na isto toliko ekrana. On je jedini Glas u ovoj priči, on je jedini s darom (privilegijom?) govora, dok su oni nemi, svedeni na facijalne ekspresije (napeta pažnja, zadovoljstvo, ushićenost, zaljubljenost) i aplauze. Nigde nam se ne objašnjava ko su ti ljudi, s kojeg su koca i konopca njihova lica skupljena i potom ulivena u ovu retrofuturističku sliku idiličnog opštenja Vođe i ručno selektovanih primeraka najpoželjnije sorte njegovog Naroda; može se pretpostaviti da su u pitanju probrani – i u velikoj većini mladi, što je opet brižljivo isfazonirana poruka – aktivisti njegove stranke, ali čak i ako to jesu, to je njihovo verovatno svojstvo anonimizovano i depolitizovano. Oni su tu zato da vlastitim nemuštim žamorom istosti simbolizuju "budućnost Srbije", a Vučić je njihov demijurg – kreator i pokretač onoga u čemu će oni imati sreću da žive.

A o čemu im Vučić govori? O svemu osim o "politici"; tu prljavštinu velikodušno prepušta drugima, pre svega svojim nedostojnim protivnicima. Iako ne krije da im/nam se obraća upravo u predizbornom kontekstu, štaviše, da ovim "započinje kampanju" (koju nikada nije ni prekinuo), Vučić se prema bilo čemu eksplicitno političkom određuje sa snažno naglašenim prezirom. Na jednom će mestu, pri početku bizarnog monologa, čak spomenuti "naprednjake, radikale, demokrate, liberale"... govoreći o strankama i iz njih izvedenim političkim doktrinama i praksama, uključujući i vlastitu, onako kako se govori o stvarima sporednim i zapravo pomalo nedostojnim čestitog i ozbiljnog čoveka. Jer, on nije tu da govori o politici, nego o nečemu što je superiorno transcendira: o budućnosti, koju poistovećuje sa onim što čini, a što je dakako u najboljem i jedinom interesu onih lica koja ga zaljubljeno gledaju sa onih sto-dvesta ekrana koje milioni nas neprobranih, pak, gledaju sa svojih telekrana. Na drugoj, suprotnoj strani je, dakako, prošlost, i to loša i mračna. Već sada nam je mnogo bolje nego što nam je bilo u toj kletoj prošlosti, a tek šta nas čeka u budućnosti, milina jedna! Dakako, pod uslovom da budemo, kako Vučić lepo kaže, "disciplinovani i složni". Nema potrebe, doduše, da mislimo isto – i to će on predostrožno dometnuti – nego samo da budemo složni. Ta stvar koju u slatkorečivom antipolitičkom žargonu možemo zvati i sloga u stvarnosti se svodi na odustajanje društva od vlastite slobode i od pluralizma podjednako zamislivih i sprovodivih mogućnosti; od svakog nedirigovanog političkog samopoimanja, naposletku. To je, naime, isto što i "prljavo političarenje" koje samo unosi konfuziju i nemir. Umesto toga, potreban nam je samo i jedino rad (gradićemo pruge, a pruge će graditi nas) a kad smo već kod rada, podsetiće nas demijurg Vučić skromno, zna se ko je u tome neprikosnoven (naročito po sopstvenom mišljenju).

Gledalac Vučićevog performansa zna da se distopije "mračne budućnosti" više ne treba bojati: ona je, naime, već tu. Njen slatkorečivi uzurpator sam je sebi nadenuo to ime, i sad se kao g. Budućnost impostira kao postpolitički, postideološki, u nekom jakom smislu i postkulturni Doživotni Poslovođa nekadašnje države i nekadašnjeg društva, sada svedenih na strogo i nepomerivo hijerarhizovanu pčelinju zajednicu sa bezbroj obezmoždenih radilica preventivno otuđenih od svakog političkog konteksta (koji samim sobom nosi emancipatorski naboj, i zato ga valja prvo ozloglasiti i potom sasvim suzbiti) i sa jednim trutom na vrhu, dakako, zamaskiranim u umiljatu maticu kojoj med kaplje sa usana čim ih otvori.