Provetravanje Nema zemlje za starce Zamišljam sve te raščupane starce sa podočnjacima kako u sitne sate duboke noći dezorijentisano šetaju između rafova supermarketā osvetljenih zaslepljujućim neonkama i malo mi se plače

piše: Rumena Bužarovska

Pre nekoliko nedelja mučila sam se sa studentima na još jednom onlajn času. Ja govorim, a preda mnom crne kocke sa imenima ispisanim belim slovima, sa crvenom oznakicom koja mi nagoveštava da im je mikrofon isključen. Od tridesetak uključenih, trojica-četvorica su dovoljno milostivi prema meni da se uključe u diskusiju o priči koju obrađujemo. Tog dana razgovaramo o priči Dejvida Sedarisa u kojoj on opisuje svoju babu Grkinju: obučena u crno, opsednuta smrću i preživljavanjem, stradanjem, snalaženjem u životu, imuna na zabavu, neprijatno posvećena porodici. Sa druge strane stajale su američke babe: nezavisne, druželjubive, doterane, raštrkane po izletima.

Ispitujem studente o njihovim babama i dedama. Kažu da se prepoznaju u grčkom modelu babe opisane u priči: njihov najveći strah je da ih ne smeste u starački dom, a predstavljaju izvestan teret za porodicu. Kod nas taj teret postoji i pored toga što se babe (i dede) potpuno odriču svog života čim se penzionišu. Za njih, čast izuzecima (koje naše društvo smatra sebičnim), penzija znači laganu pripremu za smrt u kojoj se njihovo postojanje sastoji u održavanju porodice koju su stvorili. Znači, robuju svojim sinovima, kćerkama i unucima, dajući svoje penzije za njihov opstanak, a svakako odgajaju i unuke.

Svake godine sa studentima načinjem temu o starijim osobama (uzgred, termin "starci" doživljavam kao pogrdan, a "stariji" kao eufemizam, zato što je starost toliko ponižena u našoj kulturi). Mi kažemo: oni prave gužvu u javnom prevozu (kod nas je prevoz nekim danima besplatan za 65+), sebični su i teraju nas da im ustupamo mesto, a po ceo dan se vozaju unaokolo. Jednoj studentkinji sam ukazala da oni uglavnom kupuju na jeftinoj pijaci u Skoplju da bi nešto uštedeli. "Pa što ne pošalju sina da im kupi krompira nego meni zauzimaju mesto", odgovorila mi je.

To ponižavanje starije populacije u našoj kulturi nikad mi nije bilo toliko očigledno kao u vreme pandemije, naročito kada je u naše dve države uveden nehumani i agresivan policijski čas (da, da, da nas spase od nas samih, a ne zato što je vlast nesposobna i ne zna da sa poverenjem i pažnjom pristupi svojim građanima). Vlast je, i u naše dve nesrećne države, počela "viteškim" argumentom: mi ćemo vas zaštititi, ali tako što ćemo vas kažnjavati ako ne sedite kod kuće (uzgred, kažnjavaćemo vas selektivno). Iz toga proizilazi da su stariji ljudi nedotupavni građani koji ne mogu da se brinu o sebi, koji će se samouništiti ukoliko ih država ne spase. Pa su tako kao malu decu tretirali građane koji su ceo svoj život proveli gradeći društvo (kakvo-takvo).

Lične priče o ovom iskustvu su mi tragične. Konkretno, moji prijatelji u Makedoniji još ne veruju da su u Srbiji stariji građani imali "izlaz" jednom nedeljno, ali usred noći u nedelju, da odu u kupovinu. Drugarica mi kaže da je njen otac podesio alarm na tri ujutro, ustao i otišao u prodavnicu samo koliko da se prošeta, a ne zato što mu je nešto bilo potrebno. Zamišljam sve te raščupane starce sa podočnjacima kako u sitne sate duboke noći dezorijentisano šetaju između rafova supermarketā osvetljenih zaslepljujućim neonkama i malo mi se plače.

Kod nas je policijski čas za građane starije od 67 godina bio od pet do dvanaest svakog dana, sve dok pre nekoliko nedelja Ustavni sud nije ukinuo ovu odluku kao diskriminatorsku. Ali ni ovde nije bilo ništa manje tužno. Jedan moj prijatelj, doktor, kaže mi da su u bolnicu kod nas često dolazili stariji ljudi sa povredama. Počeli ljudi da pobudaljuju u kući i da se penju svuda, da čiste, da sređuju, da rade šta mogu po kući, pa su često padali i povređivali se. Moja drugarica čija je majka prikovana za krevet zbog teške bolesti poverila mi se da joj je tata, koji se brine o majci, odjednom počeo da vene i mentalno se gubi otkako je izgubio rutinu i bio zatvoren u kuću. Naša bliska rođaka živi u ruskoj zgradi izgrađenoj posle zemljotresa u Skoplju (kao i ja). One su od betona, hladne su. "Stalno je hladno", kaže. Izlazila je koliko može preko dana, da uhvati malo sunca. A potom nazad u betonski frižider, paradoksalno, da ne umre, da se ne razboli.

A na društvenim mrežama roditelji male dece su se žalili u stilu "aman, neka se završi ova korona pa da starci uzmu decu, ne mogu više, puk’o sam". Kao da su deca odgovornost baba (i deda), a ne samih roditelja, i kao da su roditelji tu samo da u starosti služe nama. Da li ovo društvo zaista ceni njihov život ili ga samo štiti radi sopstvene koristi – pa čak, evo, i da se ne preoptereti zdravstveni sistem? Ovakav naš odnos prema roditeljima užasno je porazan, utoliko pre što i nas čeka ista sudbina. U tome se ogleda naša nemoć i autodestruktivnost, koja proizilazi iz naše nasleđene sebičnosti, neracionalnosti, pa čak i tupavosti: mi nikada nećemo ostariti pa nam se principi koje smo uspostavili – neće obiti o glavu.