Nuspojave Zemlja gde ni mašta ne može svašta U današnjoj Srbiji ne samo da su stvarne državne glavešine zaštićene od svake kritike medija u javnom vlasništvu, nego se ta zaštita proteže i na njihove imaginarne parnjake iz umetničke fikcije

piše: Teofil Pančić

Dok Amerika gori a svet glavinja ka ambisu samoproizvedenog novog siromaštva, šta rade siroti mali hrčki, pardon, siroti mali Srbi? Malo sam istražio slučaj i skromno podnosim izveštaj: Srbi gledaju serije. Ostanula im ta navika iz korona-karantina. Ni ja, da se razumemo, nisam izuzetak: bindžujem kao da sutra ne postoji.

Gledanje dobrih, pa i nešto manje dobrih serija, jasno, nije samo za zabavu, no je i za pouku. O koječemu. Recimo, i o tome šta je uopšte televizično, šta se uopšte može serijalizovati u nekom konkretnom društvenom kontekstu? Evo, na primer, u Putinovoj Rusiji i u Erdoganovoj Turskoj u velikoj su (kanda državno sponzorisanoj ili barem ohrabrivanoj) modi kostimirane serije koje u svoje mahom trivijalne zaplete umataju zapravo idealizovanu priču o slavnoj imperijalnoj prošlosti (koja evo samo što nije uskrsla u likovima aktuelnih vladara). A to se onda izvozi na sva pogodna i podatna tržišta, naročito po okrajcima bivših imperijalnih prostora.

Mi ovdašnji mali hrčki smo, dakako, skromniji, naša "meka moć" jedva ako dobacuje do delova eksjugoslovenskog prostora, tako da su nam i serije sa "aktuelnim društvenokritičkim nabojem" nekako okrenute isključivo unutra, ka proučavanju naših društvenih patologija. U kojima će se, doduše, lako prepoznati i komšije, jer su nam društva i države od vrlo slične (trule) građe.

U prethodnom sam broju "Vremena" pisao o hrvatskoj seriji Novine; pošto se radilo o prikazu umetničkog dela, dakako da je tekst objavljen u kulturnoj rubrici. Nekako u isto (dakle – koronarno) vreme kad su Novine prikazivane na hrvatskoj javnoj televiziji, na srpskoj javnoj televiziji prikazivana je prva (i jedina?) sezona serije Tajkun. Ova kolumna nije mesto za analizu i procenu njenog – sasvim solidnog – umetničkog kvaliteta: recimo tek da je serija za preporuku, da su scenarista Đorđe Milosavljević i reditelj Miroslav Terzić ljudi od zlatnog zanata, da je gluma dobra uz nekoliko vanserijskih kreacija (Bjelogrlić, Baćović, pretežno Selimović...) a ostalo prepustimo kritičarima. Na ovom mestu me zanima nešto drugo. Evo šta...

Ko su glavni negativci u Novinama, ko su prenositelji virusa najtežih društvenih patologija? Predsednik države, predsednik vlade, šefovi Vrhovnog suda, šefica tajnih službi, gradonačelnik glavnog grada, glavni pop u državi... O kojekakvim ministrima i nižoj boraniji da se i ne govori. Tek negde pri dnu ovog prehrambenog lanca tu je i jedan, štono bi se reklo, tajkun (dojmljivi muljator Kardum, u odličnom tumačenju Aleksandra Cvjetkovića). On odlično pliva u tom mulju, ali nije baš da ima moć da ga kreira; pošto takvu moć, dakako, želi, uključuje se u visoku politiku, jer ona tamo stanuje. S druge strane, naslovni srpski Tajkun Vladan Simonović, iako je društveno i finansijski u najmanju ruku pandan Kardumu a verovatno je i bitno "teži" od njega, nekako kao da vegetira u poluapstraktnom društvenom i institucionalnom prostoru, ispražnjenom od svake "politike", a pogotovo od makar i simbo­ličkog prisustva "političara". Njih u Tajkunu prosto nema ni na puškomet – ama nikoga, čak ni najbednijeg opštinskog ćate koji udara pečate na građevinske dozvole! Dva-tri puta u seriji se samo spomene nekakva nevidljiva "vlada" ili se kaže da neko "odozgo" nekoga ili nešto gura, i to je to. Jedini korumpirani "državni" likovi koje vidimo su jedan sporedni policijski inspektor i jedan prilično groteskni sudija.

Okej, zašto sve ovo opisujem i odmeravam u jednoj političko-društveno-kulturološkoj kolumni? Zato što je taj tematsko-narativni nivo Tajkuna zapravo slika jednog limita prikazivosti: čak ni u umetničkoj fikciji ne može se ići tamo gde se u novinarstvu ionako odavno ne može na bilo kojoj nacionalnoj televiziji, kamoli onoj "javnoj": ne može se nosioce najozbiljnije društvene moći – jednom rečju: vladare – prikazivati kao, recimo, korumpirane skotove ili ne daj bože zlikovce. Novinarstvo to ne može sa stvarnim ličnostima, a televizijski igrani program sa likovima koji bi bili proizvod umetničke kreacije, i to čak ni ako provereno nema nikakvih banalnih aluzija na konkretne stvarne ličnosti (kao što ni Novine nisu opterećene suvišnim aluzijama na bilo kojeg tamošnjeg Marka ili Janka, nego se bave njihovom sistemskom kvarnošću). "Šifrirani" obračuni s bilo kojom ličnošću, strankom ili organizacijom, recimo s bilo kojim "Vučićem" u našoj situaciji, zaista nisu i ne treba da budu posao dramaturga i kreatora igranih serija. Ali, ima nešto drugo što bi trebalo da im bude u domenu: kreiranje umetničke stvarnosti koja je, između ostalih svojih svojstva, u stanju da i široko i duboko zahvati u tamne strane i patologije jedne (prostorno-vremenski) određene i omeđene društvene situacije. Tako postaje verodostojna. Ali to se ne može učiniti u kontekstu u kojem je sistemski nezamislivo da na javnoj televiziji gledamo seriju u kojoj su najgori negativci predsednik Srbije, predsednik srpske Vlade i ostali, pa makar ama baš ništa ne ukazivalo (jer, da ponovim: nije ni moralna ni zanatska obaveza dramaturgije da pravi tu vrstu "namigivačkih" poređenja) na konkretne ličnosti koje u "stvarnom životu" ovog trenutka obavljaju te funkcije.

A to vam ujedno daje objašnjenje zašto se ovde ponajmanje radi o televiziji: ne, u današnjoj Srbiji se radi o klasičnom slučaju otete države. U takvoj državi čak i imaginarni predsednici, premijeri i ostale otmičarske glavešine uživaju potpuni imunitet od svake pokvarene mašte i prljavih strasti.