Strip i rasizam:
Crno kao noć

U jeku globalne kampanje #BlackLivesMatter i rasnih nereda u SAD, beogradski Veseli četvrtak je objavio serijal čiji je glavni junak Afroamerikanac, i izazvao pretnje i uvredljive komentare nekolicine čitalaca

"Vi ste teški rasisti i neofašisti. Nikada neću kupiti nijedan vaš strip. Sve će vam ubrzo migranti pojasniti. Podarite im ćerke, majke, sestre i žene da vam podignu natalitet..."; "Sram vas bilo. Niste tako pokretali akcije za ubijenim ili mučenim Srbima..."; "Na ovaj način ćete izgubiti čitaoce..."; "Ako vi iz VČ volite političke teme, zašto se onda ne bavite malo i ljudskim pravima naših Srba na Kosmetu?" – samo su neki od komentara glasne manjine na Fejsbuku nakon što je Veseli četvrtak najavio pokretanje serijala Dedvud Dik u okviru edicije "Zlatna serija". Naime, njegov glavni junak je Afroamerikanac, radnja se odvija na Divljem zapadu u drugoj polovini 19. veka pa je rasizam jedna od centralnih tema, a Veseli četvrtak se jasno deklarisao protiv rasizma uz hešteg BlackLivesMatter u svetlu skorih događanja u SAD nakon ubistva Džordža Flojda.

Da otklonimo svaku sumnju: niti je Dedvud Dik strip koji glorifikuje rasizam, niti ga je iko od ostrašćenih komentatora uopšte pročitao, već su poruke, istina, manjeg broja čitalaca, da im treba zapaliti redakciju i da ih treba poslati na Kosovo, izazvane činjenicom da se redakcija drznula da uopšte pomene proteste u Americi u ovom kontekstu. "Ovo i dalje nije veće od besa koji smo probudili pokretanjem ‘Zlatne serije’ ili Zografovom naslovnicom Zagora", odgovara urednik Veselog četvrtka Dušan Mladenović u izjavi za "Vreme", i dodaje: "Kao, sad je rasizam okej, a Veseli četvrtak ne valja jer ne skreće temu na problem Kosova?"

DEDVUD DIK

Inače, Dedvud Dik je mini-serijal od tri priče italijanske izdavačke kuće "Serđo Boneli" čije se pokretanje u okviru "Zlatne serije" najavljuje već mesecima. Urednik izdanja je pisac i prevodilac Goran Skrobonja, angažovan pre svega zbog njegovog poznavanja opusa Džoa R. Lensdejla na osnovu čijih književnih predložaka su urađene "Bonelijeve" strip adaptacije, dok je autor naslovnice proslavljena legenda ex-Yu scene Igor Kordej. Kao i Lensdejlov serijal romana, tako i "Bonelijev" Dedvud Dik obiluje eksplicitnim sadržajem, psovkama i brutalnim scenama koje u stvarnom svetlu oslikavaju život na granici civilizacije nakon građanskog rata u Americi. Upravo zbog toga naše izdanje je postalo prvi strip sa nalepnicom na kojoj je napomena da sadržaj nije prikladan za mlađe od 18 godina. Međutim, Dedvud Dik ni u jednom trenutku nije vulgaran ili nekorektan, naprotiv. U autoironičnom i eksplicitnom tonu, on je provokativan i nadasve realan u oslikavanju epohe u kojoj je nazivanje Afroamerikanaca "crnčugama", "vrećama uglja" i slično bilo sasvim prirodno, kada su rasne razlike bile očiglednije i manje zamaskirane u političku korektnost ispod koje tinjaju duže od veka, što nam pokazuju i recentni događaji na ulicama američkih gradova.

Lensdejl u romanima, pa sada i scenaristi Mikele Mazijero, Mauricio Kolombo i Mauro Bozeli u "Bonelijevim" adaptacijama, prenaglašavanjem stavljaju akcenat na rasnu segregaciju, podrazumevanu belu supremaciju i druge toksične pojavnosti. Ispripovedan kroz naraciju/sećanja crnog avanturiste, koga je boja kože dovodila u nepriliku više nego druge žitelje Divljeg zapada, Dedvud Dik maestralno pogađa u suštinu rasnog problema u Americi gde su Afroamerikanci dežurni krivci zbog predrasude prema boji kože, sa manje šanse za ravnopravnu egzistenciju i u "zemlji mogućnosti" ostavljeni bez mnogo mogućnosti nakon što su prestali da formalno budu robovi bele rase. "Ovde u našim krajevima na boju kože te podsećaju svaka dva minuta!", poentira glavni junak pre nego što mu i ime saznamo, i dodaje: "Ropstvo je ukinuto kada sam imao tri godine. Znam ono što mi je pričao otac: bili smo siromašni i imali smo gospodara. A onda smo postali siromašni i slobodni. Možda čak i siromašniji nego ranije. (...) Ovde crnac zauvek ostaje samo crnac." Kraj ovog citata može se pripisati i vremenu Martina Lutera Kinga ili Džordža Flojda.

Crtačka postavka Dedvuda Dika impresivna je koliko i scenaristička. Prvu priču Crno kao noć, crveno kao krv potpisuje izvanredni Korado Mastantuono, a sledeće dve Paskvale Frizenda i Stefani Andreuči – sve same zvezde izdavačke kuće "Serđo Boneli" i autori njenog najistaknutijeg serijala i ikone italijanskog stripa, Teksa Vilera.

MARŠAL BAS

Maršal i Bas

Sličan pristup rasnom pitanju u ovoj epohi kao i u Dedvudu Diku, neuvijen u političku korektnost i pseudomoralizam zakopavanja prošlosti da ne bi sadašnjost isplivala na površinu, imaju scenarista Darko Macan i crtač Igor Kordej na novijem serijalu Maršal Bas. Zasad je u Francuskoj objavljeno pet albuma, a prva četiri je u integralnom izdanju prevela beogradska Lokomotiva. Mitologizacijom istorijske ličnosti prvog crnog federalnog šerifa Rivera Basa iz druge polovine 19. veka, Kordej i Macan stvaraju gusto isprepletanu legendu poput one velikih imena Divljeg zapada – Divljeg Bila Hikoka, Bufalo Bila ili Doka Holideja. Ali, nijedan od njih nije crne boje kože poput Basa, pa je neizbežno da priča ovog heroja bude prožeta gorčinom i jedom koji oslikavaju predrasude epohe o kojoj se govori. I zaista, njihova pripovest o maršalu Riveru Basu je slojeviti niz tipičnog vestern mitosa, za kojim neizbežno sledi šamar realnosti, rasizma i predrasuda.

Dedvud Dik i Maršal Bas imaju zajedničkog više od scenografije Divljeg zapada. Iako Dedvud Dik prednjači u eksplicitnosti, oba imaju daleko realniji i "evropski" pogled na ulogu glavnog lika crne kože u stripu u odnosu na neka ostvarenja iz američkog mejnstrima. Likovi Luka Kejdža ili Crnog pantera iz američkih superherojskih stripova, iako su pohvalni uzori, pate od jednodimenzionalnosti. Takođe, ako prodremo dublje u superherojski žanr, ili američki mejnstrim uopšte, daleko od toga da glavnih ili sporednih crnih likova nema. Ali pitanje je koliko su veštački uvedeni samo zbog diverziteta i zadovoljavanja osnovnih normi političke korektnosti. Oni se suočavaju sa predrasudama i rasizmom na manje ili više direktan način – neki se uopšte ne dotiču te teme već statiraju da bi upotpunili paletu boja na papiru – ali nijedan se od njih ne hvata zaista u koštac sa tinjajućim društvenim raskolom u buretu baruta kakvo vidimo da je Amerika. Maršal Bas i Dedvud Dik ne samo da se direktno i provokativno suočavaju sa rasnim problemima, već nam i oslikavaju kako je to hronično stanje američkog društva.

U tom kontekstu pomenimo sam početak epizode Adah serijala Ken Parker (opet "Boneli" produkcije, i opet vestern) svevremeni udarac u stomak: "S tri sam godine otkrila kako postoje jadnici kože svetle poput kozjeg sira. S četiri sam shvatila kako je moja boja kože pogrešna." Dedvud Dik i River Bas taj položaj prihvataju s trpnjom, kao nešto neminovno i prirodno ustrojstvo sveta u kome su se zadesili sa "pogrešnom" bojom kože, i igraju svoju ulogu najbolje što mogu sa podeljenim im kartama. Baš kao što to čine milioni marginalizovanih im srodnika u modernim predgrađima američkog sna. I obojica su svesni činjenice da će i pored herojskih dela za okolinu uvek biti "crnčuge". Upravo kao što će sile reda i zakona danas pre potegnuti pištolj na Afroamerikanca sa novčanikom u ruci nego belca sa automatskom puškom. Možda bi američki mejnstrim strip mogao da se uhvati u koštac sa ovakvim temama direktnije nego što to čini, prateći upravo primere evropskog stripa, poimence Dedvuda Dika i Maršala Basa.

A u našem društvu? Pa, svedoci smo da će izdavač izrazito antirasističkog stripa italijanske produkcije biti predmet pretnji i pozivanja na linč, samo zato što je tema položaj Afroamerikanca na Divljem zapadu (ili Americi uopšte) a ne Srba na Kosovu. Svrstati se na stranu čovečnosti je nekome prirodno, a drugome prihvatljivo samo ako se tiče Kosova i domaćih tema. Lako je obeshrabriti se pred takvom publikom, makar to bili sporadični slučajevi. Dušan Mladenović pak nije među njima: "Svi koji su se na negativan način oglasili povodom ovog stripa mešaju boju kože sa politikom. Ali, nema veze, dugo sam čekao da objavim Dedvuda Dika. Konačno sam dočekao."

Nikola Dragomirović