Knjige:
Furiozno, lucidno... i tako »istočno«

Mirča Kartaresku: Lepe strankinje; prevela Ileana Ursu Nenadić; Arete 2019.

U vreme kad sam živeo u Berlinu, sa stipendijom DAAD – od dve hiljade evra – posetio sam koleginicu, proznu spisateljicu iz Poljske, Olgu Tokarčuk, koja je stanovala u mračnoj, pustoj zgradi, u nekoj napuštenoj bolnici, na istoku grada. Olga je bila desetak godina mlađa od mene, ali već je imala nekoliko knjiga objavljenih u Nemačkoj i već je stekla određenu reputaciju. Kad sam video da radi na laptopu, nešto se u meni steglo, osećao sam se kao poslednji čovek na svetu. U to vreme nisam mogao ni da sanjam da ću i ja nekada imati tako nešto. Svake nedelje sam išao u Saturn, prodavnicu elektronskih uređaja u centru, i gledao sam laptopove kao što siromašno dete u Božićnoj noći gleda ukrašene jelke u bogatim kućama. Joana i ja bismo se vraćali kući potpuno smrvljeni. Sutradan me je moja žena vukla nazad u Saturn: "Moraš i ti da imaš jedan. To je pitanje časti, časti rumunskog pisca", rekla mi je ne slušajući moje argumente.

Svaka mala istočnoevropska književnost bi trebalo da ima svog Mirču Kartareskua. Možda ga i ima, ko zna. Recimo, bugarski M. K. je možda Alek Popov, taj mi je najsumnjiviji. Makedonski Mirča je ni kriv ni dužan izašao na zao glas kao brakolomna lezbejka, samo zbog jedne sočne priče; a inače, osim sjajnih priča, piše i kolumnu za "Vreme", tako da verujem da znate o kome se radi. Hrvatski je takođe žena, i zove se Dubravka Ugrešić – mada verujem da bi ona brzometno odbila tu "počast". S razlogom, jer će pre biti da je Kartaresku rumunski Ugrešić; mada bi Dubravka možda i tu uložila prigovor... Uh, komplikovano. Ajmo radije ispočetka.

Ko je uopšte taj Kartaresku? Zašto bi svako trebalo da ima po jednog Mirču, Mirča, Mirče, Mirčea – bog zna kako se to menja po padežima? Pa, ne možeš znati kad se ni sami (ovdašnji) izdavači ne slažu kako se čovek zove, kad čak ni u dvema knjigama prevedenim rukom i glavom iste prevoditeljke nije istoimen, nego je kod Kontrasta Mirče (roman Nostalgija), a kod Aretea Mirča (uslovno zbirka priča Lepe strankinje)? A uz ove dve je, vredi napomenuti, nekoliko godina ranije prevedena i sjajna zbirka proza Zašto volimo žene (izd. Adresa, Novi Sad), o kojoj smo se – što pa da se ne pohvalimo – na vreme očitovali, na jednom mestu koje žene naročito rado posećuju. Ako budete tražili tu knjigu, želim vam mnogo sreće, trebaće vam.

A mi opet ispočetka. Mirča je, dakle, Kartaresku po mnogo čemu paradigmatični samosvesni istočnoevropski pisac (post)tranzicione epohe, jedan od onih čija je književnost neodvojiva od toga gde i kada nastaje. Samo trivijalni umovi misle da je to kada i gde trivijalno sa stanovišta "prave književnosti"; nonsens, češće je obrnuto: premoćna većina onoga što se piše s pretenzijama "bezvremenosti" i filosofstvujušče nadriuniverzalnosti, naposletku izrodi tek nadobudni kič.

Kako god, Kartaresku je geopoetički dosledno svestan vlastite pozicije rumunskog pisca "postkomunističke" epohe, i očaravajuća duhovitost njegovih priča, te dubinska opservativnost njegovih uvida u lokalno i nešto globalnije stanje stvari posledica su – ah, osim dveju stvari koje umalo da zaboravim: talenta i pameti – baš toga što je Kartaresku pisac koji je svestan konteksta, što bi se reklo. Recimo, u Lepim strankinjama, prva od tri prozne celine, Antraks, gotovo je gogoljevski burleskna storija o piscu – izvesnom Kartareskuu, da ne bude zabune – koji, u vreme opsednutosti sveta pošiljkama s antraksom (nevinih li vremena?!), dobija misterioznu pošiljku iz inostranstva za koju pomisli da bi možda mogla biti otrov. Pa, otkriću vam da to antraks ipak nije, ali šta jeste posredi, otkrićete sami, a Kartaresku u priču osim klasičnih "rumunskih" i uopšte "evroistočnih" motiva autokolonijalizovanog kulturnog epigonstva, uvodi i motiv isprazno "nonkonformističkog" umetnika sa Zapada, na način koji ne zaostaje za briljantnošću filma The Square Rubena Ostlunda... U naslovnoj i daleko najdužoj proznoj celini zbirke Lepe strankinje, dvanaestoro rumunskih pisaca putuje u Francusku na predstavljanje te, je li, pomalo egzotične mada prividno rođačke kulture u jednom od samozaljubljenih Centara Sveta, što je Kartareskuu prilika za beskrajni serijal urnebesno duhovitih ali i isto tako pronicljivih i kritičkih invektiva kako na račun domaćina tako i na račun gostiju, to jest, na račun svake taštine praznine zasnovane na lenjosti uma i stereotipima svake vrste. Na pola puta između autoparodije, pastiširanja književne trač partije, kulturološkog eseja i lucidnog putopisa, ova furiozna proza je nezaboravan čitalački užitak. Naposletku, Bakovijanska (po rumunskom klasiku Bakoviji, velikom piscu iz malog grada...) nas vraća u mračno i hladno vreme Čaušeskua, ali politički i ekonomski užas epohe, mada je zapravo sveprisutan, uopšte nije u fokusu priče. Nego su tu opet pisci u prvom planu, Kartaresku ne može bez njih (možda jer su tako mali pa mu ih je žao, što bi rekla autorka Forsiranja romana reke); elem, mladog i tek poluafirmisanog Kartareskua izvestan kružok mladih, nepoznatih i nadobudnih pisaca iz gradića Bakaua pozove na književno veče. Mirča sedne na voz i otisne se u nepoznato, a sve pre, tokom, a naročito nakon književne večeri pretvori se u manično-mučni fijasko, sitan i monumentalan istovremeno, kakav već ume da bude u prašnjavim i čađavim varošicama našeg zakutka Evrope... Prava je to pikareska i vrhunska poslastica s mnogo vitezova tužnog lika, koji na kraju balade sede u smrdljivoj krčmi i ogovaraju ama baš sve pisce poznatije i priznatije od njih – prvo lokalne, pa rumunske, naposletku svetske. Naročito su na udaru oni koji dobijaju nagrade, a najgora đubrad su, jasno, Nobelovci.

Neki poznavaoci smatraju da je i Mirča Kartaresku logičan rumunski izbor za Nobela. Navijam za njega, ali ako ga dobije, neka u širokom luku zaobilazi Bakau. Svaki Bakau ovoga sveta uvek je strašno ljut na svakog Kartareskua.

Teofil Pančić