Pozorišni putopis:
Ustavno pravo na dodir

Roadtrip preko iznova tvrdih granica sa Bitefom – do Ljubljane i nazad sa posetom Zagrebu

PONEDELJAK, POLAZAK

Krećem iz Novog Sada za Beograd radi puta u Ljubljanu na pres Bitef festivala, na presu se najavljuje naredni Bitef, pedeset četvrti po redu koji će biti održan u septembru. Konferencija za štampu biće održana u Drami Slovenskog narodnog gledališča u Ljubljani. U okviru presa je i uručenje nagrada: Gran pri "Mira Trailović" i Politikina nagrada idu u ruke Sebastijanu Horvatu, laureatu prošlogodišnjeg Bitefa za predstavu Ali: strah jede dušu.

Prvi prelazak granice nakon vanrednog stanja.

Troma sam od vremena, pošto je toplo, a padala je kiša, ali se i radujem što idem na put i to preko granice, pošto volim prelaske granice u svakom smislu, pružaju vrstu slobode.

Dobili smo diplomatsku dozvolu da budemo 24 sata u Sloveniji. Opet ograničenje u toj meri vremena. Eto, u prostoru smo paradoksa – imamo prelazak granice u skučenim okolnostima koji sluti na slobodu sa jedne i ograničenje boravka sa druge strane. Tu, na toj međi se zapravo dešava ovaj put. Koji prestaje biti puki put na pres konferenciju, nego spletom specifičnih okolnosti dobija prizvuk jednog kratkog i intenzivnog roadtripa. Tako i ovaj odlazak u Sloveniju u ovoj postavci dobija jednu drugu uzbudljivu intonaciju, pruža osećaj širenja – odlaska u drugi prostor.

Razmišljam kako je predstava Ali: strah jede dušu nastala po Fazbinderovom filmu, a u Horvatovoj režiji, dominantno unifikaciona. Publika je ne samo na sceni, nego je neposredno uključena u jednu istovremeno rafiniranu i naturalističku igru… o potrebi za zajedništvom. To me odmah asocijativnim tokovima odvodi na jednu zabavu održanu samo nekoliko dana ranije u Novom Sadu. Prva zabava posle vanrednog stanja: sve se dešavalo vrlo intenzivno i glasno, ali artikulisano. Muzičari su improvizovali u dnu kafea i smenjivali se, svi smo bili na istoj razini, u čistom deljenju jakog doživljaja, ali bez euforije, sve bilo je u snažnom osećanju zajedništva.

Kako to ide sa asocijativnim tokovima – uviđamo kako strah zaista jede dušu... predstava stavlja u žižu telo demonstrirajući kako njegovu krhkost i taktilnost sa jedne strane, tako rešenost i neizvesnost sa druge. U tom amalgamu se može prepoznati ono što je Medenica govorio u toku ludila oko prvog talasa korone, parafraziraću – ako budemo u strahu i ako dopustimo da nas strah od korone obuzme preko svake granice, treba svi da se pobijemo.

"Imamo tataratatira ausvajas od dvadeset četiri sata da budemo u Sloveniji", kaže umetnički direktor i selektor Bitefa Ivan Medenica i time zapravo počinje naše putovanje. U kombiju smo: Ivan Medenica, Olivera Milošević, Aleksandra Ćuk, Borka Golubović Trebješanin, Matija Jovandić, Ljuba iz Bitef teatra, koji nas vozi i ja.

Naravno, putujemo bez maski, pa ih stavljamo pred granicu, pa ih skidamo na sekund da nas carinik vidi, pa ih vraćamo na lice, da bismo ih skinuli kada uđemo u zemlju. Ivan govori da kao što su nekad ljudi skidali šešire radi pozdrava, tako mi sad radimo sa maskama. Kroz Hrvatsku nas prati kiša, na granici pada sistem, tako da čekamo da se sistem uspostavi kako bismo ušli u zemlju. Razgovori u vožnji su mešavina duhovitih opaski glede korone, zabrinutosti kako za drugi talas, tako za kulturu čiji je budžet bezočno skresan, da bismo stigli do činjenice i svesti o tome da zapravo još uvek ne možemo procesuirati ono što smo prošli/prolazimo.

U Ljubljani nas čeka vedro vreme, da bi nas ubrzo snašla kiša koja nas ne sprečava da odemo do Ljubljanice, prošetamo se i večeramo. Aleksandra Ćuk od dolaska u Ljubljanu do kraja puta posvećeno fotografiše. Ona fotkama prati narativ ovog roadtripa.

UTORAK, PRES KONFERENCIJA, POVRATAK

Konferencija se odvija u dva čina, kako je lepo i tačno definisala Tanja Nježić, i to, naravno, u Medeničinoj režiji. Pre svega, sam prostor u kojem se dešava je izuzetan – prostor koji pripada SNG Drami, tzv. nemačka kuća, koja je odmah iza zgrade pozorišta, a koja se tako zove jer su nekad tu živeli ugledni ljubljanski Nemci, prostor sada služi delom kao skladište; u njemu je ranije i igrano nekoliko predstava, objašnjava nam Jernej, naš besprekorni slovenački domaćin, jedan od onih prostora koji su istovremeno sirovi i elegantni, a riznica su mogućnosti.

U prvom delu nagrade su uručene: Gran pri Ivan Medenica uručuje Sebastijanu Horvatu i direktoru ljubljanske Drame Igoru Samoboru, kao producentu predstave Ali strah jede dušu, a Politikinu nagradu za najbolju režiju Borka Golubović uručuje Horvatu. Horvat o Bitefu govori kao ne samo o jednom od najznačajnijih evropskih pozorišnih festivala, nego kao o svojevrsnoj školi jakog autoriteta koja je obrazovala generacije reditelja na ovim prostorima.

U drugom delu Ivan Medenica najavljuje dve slovenačke predstave na narednom Bitefu, otvara "scenu" Hararijevim citatom iz dela Homo Deus: "Od nastanka života na našoj planeti, pre četiri milijarde godina, nikada jedna vrsta nije sama menjala svetsku ekologiju. (...) Ova vrsta čovekolikih majmuna uspela je za sedamdeset hiljada godina sama da promeni svetski ekosistem radikalno i nepredvidljivo…". Razlog tome je što će u prologu festivala biti igrana predstava 2020 u režiji Ivice Buljana, koja je nastala po motivima Hararijevih dela i koja je najavljena kao snažan proboj, silovit intenzivan ulazak u sam festival, predstava nastala u koprodukciji ljubljanske Drame, Cankarjevog doma i Mestnog gledališča u Ljubljani.

Druga najavljena slovenačka predstava jeste Pluća, po delu savremenog britanskog pisca Dankana Mekmilana, u režiji mladog Žige Divjaka i produkciji ljubljanske Drame. Pluća su opet – kamerna predstava, komad dva glumca koja postavlja i jedno etičko – ekološko pitanje kako ga definiše Medenica: koliko je ispravno u današnjem svetu rađati decu? Bitef, predstavljajući Divjaka, jednako i upućuje na nove i potentne autore, što mu je jedna od misija.

Dok u kavarni Drame, nakon pres konferencije, jedemo sendviče sa matovilcem i lososom, uz džez, dok sve miriše na srednjeevropsko, sa podom od teraca, razgovaramo o kraju sveta kakvog poznajemo i pokušavamo, preko sendviča i kafa i ovog samo naizgled bezazlenog ćaskanja, izlaz da vidimo u postavljanju krize kao izazova. Govori se o tome kako se lako može desiti da zbog drastičnog smanjivanja budžeta region počne snažno ulaziti u koprodukcije. Eto, po mom doživljaju, novih mogućnosti.

Bitef kojem idemo u susret, kako je najavljeno, nosi snažnu ekološku liniju. Kada se govori o ekologiji, na koji god način i kroz koji god pristup, govori se o međusobnoj povezanosti svega što čini ovaj naš svet. Zato bih ovu priču o gotovo nadrealnom (s obzirom na okolnosti) putu za Sloveniju, zaokružila onim što mi kaže Sebastijan: "Mislim da je glavna borba pozorišta za ustavno pravo dodira i da se nekako suprotstavlja strahu od drugog živog bića, tijela. Treba da se snažno borimo za pozorište dodira, pozorište tijela, kontakta. Počelo se režirati preko Skajpa, Zuma, producenti uzimaju ovu situaciju kako bi umanjili troškove... Tako da mislim da će biti teška borba, ali druge nema."

Povratak podrazumeva stajanje u Zagrebu, jer Ivica Buljan ide sa nama do HNK, priređujemo mali piknik ispred pozorišta dok slušamo koncert. I put kući postaje možda ne jednostavan, ali jasan i čak svetao.

Nataša Gvozdenović