Izložbe – »Hvala Raši Todosijeviću«:
Šta je umetnost, Rašo Todosijeviću?

Izložba koja je pred nama ne donosi takoreći ništa novo, njoj to i nije cilj. Ona prevashodno predstavlja jednog od najznačajnijih umetnika koje ova sredina ima, koji više od pola veka svojim ciničnim stavom provocira javnost i pomera granice umetnosti

Posle više od 18 godina beogradska publika je u prilici da pogleda veliku izložbu, mogli bismo slobodno da kažemo neku vrstu retrospektive Dragoljuba Raše Todosijevića, jednog od najprominentnijih avangardnih umetnika Srbije. U novootvorenom izložbenom prostoru nekadašnjeg bioskopa "Balkan", u organizaciji Fondacije Saša Marčeta, upriličena je postavka na kojoj su predstavljeni grafike, instalacije, asamblaži, foto i video snimci performansa, radovi koji su nastajali u dugom vremenskom rasponu od skoro 50 godina. Od najstarijeg, kultnog performansa Was Ist Kunst iz sredine sedamdesetih, preko asamblaža Fluxus Pianino, intrigantne instalacije Balkanski Banket iz serije Gott Liebt die Serben prvi put izvedene krajem devedesetih, pa do najnovijih grafika koje su nastale prošle godine, izložba nudi sažet ali fokusiran uvid u genezu radova ovog umetnika.

Svakako najpoznatiji i, po mnogim kritičarima, ključni rad Was Ist Kunst, Marinela Koželj? na ovoj postavci predstavljen je u formi video-zapisa performansa, ali i kao serija fotografija koje su snimljene na jednom od mnogobrojnih izvođenja ovog rada. Rad pripada čitavoj seriji, već odavno dobro proučenih i istorizovanih, neoavangardnih umetničkih praksi nastalih u SKC-u ranih sedamdesetih, nastalih kao forma bunta protiv akademski odnegovane i društveno prihvaćene umetnosti visokog modernizma. U polučasovnom performansu, Raša u istražiteljskom maniru, oštrim zapovedničkim tonom, neprekidno skoro do iznemoglosti na nemačkom jeziku postavlja pitanje svom "subjektu" (Marineli Koželj): "Šta je umetnost?" Istovremeno vršeći fizičku torturu nad njenim licem, umetnik projektuje svoju agresiju ka posmatraču, dovodeći tako u vezu totalitarni diskurs i umetničke prakse. Po istoričaru umetnosti Dejanu Sretenoviću, upravo ova veza umetnosti i totalitarnosti postaje jedna od Todosijevićevih glavnih preokupacija u potonjoj umetničkoj praksi. Verbalni segment performansa kao fundamentalno pitanje sa stanovišta teorije umetnosti, jednako upućeno posmatraču/publici kao i samom subjektu, ostaje bez odgovora. Ješa Denegri ovaj seminalni rad tumači kao proces u kome umetnik istražuje prirodu umetnosti sopstvenim delovanjem – svojom praksom, odnosno kako je to jednom prilikom sam autor rekao, način na koji umetnik postavlja pitanje o umetnosti jeste umetničko delo.

Manje istaknut, ali svakako nezaobilazan je rad Fluxus Pianino nastao početkom osamdesetih u kome Todosijević pokušava da pronađe i stupi u dijalog sa vlastitom istorijsko-umetničkom referencom. U klavire ili pijanine su pobodeni štapovi za hodanje koji na semiotičkom nivou predstavljaju paradigmu za klasičan materijal. Ovaj svojevrsni omaž Fluxus umetnicima i Jozefu Bojsu polazi od pretpostavke da se značenje stvara u relaciji formalnih, vizuelnih karakteristika predmeta (klavira i štapova), a ne u njihovim primarnim označiteljskim funkcijama (instrumenta koji proizvodi zvuk i ortopedskog pomagala).

Centralni motiv postavke je rad Balkanski banket iz pomenute serije "Bog voli Srbe". Veliki kukasti krst koji formiraju kafanski stolovi sa crnim stolnjacima, ostacima hleba, pasulja u tanjirima i praznim pivskim flašama, ostavlja snažan, gotovo neprijatan utisak. Tako poznati ikonični prizor nepospremljenog stola, u popularnoj kulturi definisan kao još jedna od stereotipnih slika koju Zapad ima o balkanskom geografskom i kulturnom prostoru, Todosijević pervertira u instalaciju koja i u simboličnom i narativnom nivou ima ambivalentno značenje. Priroda simbola i predstava se menja u zavisnosti od toga šta u njih projektujemo, tako da oni za Todosijevića nisu striktno definisani već su otvoreni za interpretaciju. Ovaj kao i mnogi drugi radovi iz devedesetih su umetnikova razmišljanja na temu promenljivosti značenja i upotrebe simbola, te njihovim uslovljenostima koje donose promene istorijskih prilika. Bilo da se radi o menori, petokraci ili svastici, Todosijevićeva upotreba je krajnje kritička i duboko zadire u proces gubljenja ličnog zarad sticanja zajedničkog identiteta, kroz učešće u kolektivnim ritualima, masovnim događajima, koji svoj pandan imaju kako u prošlim tako i u skorašnjim društveno-političkim prilikama.

Najnoviji radovi su grafike većih formata koje su urađene po predlošcima – akvarelima koji u Rašinom opusu imaju posebno mesto i ulogu. Iako ga većina stručne javnosti i poštovalaca savremene umetnosti identifikuje kao beskompromisnog konceptualistu i primarno povezuje sa nepredmetnom umetnošću, njegov opus je utemeljen u slikarskom i crtačkom postupku, te su tako paralelno sa performansima i instalacijama tokom godina nastajali mnogobrojni crteži, slike i akvareli. Kao umetnik koji je sklon strategijama demistifikacije, Raša se i ovom serijom grafika posredno dotiče interpretativnih modela u umetnosti. One, po umetnikovim rečima, nemaju neko posebno značenje, već se opiru tumačenju, štaviše, mišljene su kao neka vrsta otpora sistemu umetnosti koji ima potrebu da sve i svakog determiniše, klasifikuje i "objasni".

Izložba koja je pred nama ne donosi takoreći ništa novo, njoj to i nije cilj. Ona prevashodno predstavlja jednog od najznačajnijih umetnika koje ova sredina ima, koji više od pola veka svojim ciničnim stavom provocira javnost i pomera granice umetnosti. Todosijević se može razumeti i kao tipičan primer ove sredine, u mladosti neshvaćen i neprihvaćen od strane društva i institucija, prepušten sam sebi, svojim idejama i borbi sa vetrenjačama sistema. Stoga i sam naziv izložbe "Hvala Raši Todosijeviću", što je ujedno naziv serije retrospektivnih izložbi koje su održane širom Evrope i sveta u nekim od najznačajnijih muzeja, ukazuje na jedan promišljen, nadasve autoironičan stav o vezi sopstvene recepcije kao umetnika i vrednovanja njegove umetničke prakse. Takođe, ovaj rad predstavlja eksplicitnu kritiku sistema umetnosti u sad već decenijski dugotrajnim uslovima nikad razvijene kulturne politike, uvek ograničene sitnim interesima i kratkovidim politikama. Ovim nazivom i postupkom umetnik ironično zahvaljuje sam sebi za sve što je uradio za svoju otadžbinu.

Bez ikakve sumnje Raša Todosijević je najznačajniji domaći umetnik koji je svoju verifikaciju pre svega dobio kroz saradnju sa velikim inostranim muzejima (MOMA TATE, "Žorž Pompidu") koji u poslednje dve decenije nabavkom njegovih radova upotpunjavaju svoje kolekcije evropske savremene umetnosti. Takođe, nagrade koje je dobijao, od kojih je najznačajnija velika otkupna nagrada koju je dobio pre devet godina na 54. Venecijanskom bijenalu, doprinela je konačno potvrdi njegovog statusa, prvenstveno u domaćoj sredini koja je često sa nipodaštavanjem gledala na njegovo delo. Sve velike i nadasve pametne kulture i nacije u prvi plan ističu svoje najbolje umetnike, nezavisno od toga u kojoj životnoj dobi se oni nalaze, da li su aktivni ili su postali deo "panteona slavnih". Svaki put kada odete u Beč, na primer, videćete neku izložbu posvećenu Gustavu Klimtu, secesiji ili bečkim akcionistima. Za razliku od Austrijanaca koji se s pravom ponose svojom kulturom i nasleđem, čini se da naša sredina još uvek ne poseduje ni svest, niti mehanizme institucionalno zasnovane javne afirmacije istinski velikih umetničkih imena.

Pitanje koje je svojim kolegama i javnosti Todosijević davno postavio, Was Ist Kunst?, i danas odzvanja u javnom, umetničkom i naučnom diskursu. Poenta umetnosti, ako je uopšte ima, nije u tome da shodno modernističkoj paradigmi stalno donosi nešto novo, da probija granice mogućeg i nemogućeg. "Poenta" umetnosti Raše Todosijevića je da jednostavno samo bude tu, među nama, da je posmatramo, da pokušamo da je razumemo i shvatimo poruke jednog od retkih umetnika sa ovih prostora koji je ušao u sve preglede svetske savremene umetnosti. Neophodno je s vremena na vreme podsetiti se, kako je to kustos i kritičar Slavko Timotijević davno formulisao, "remek-dela savremene srpske umetnosti", istinskih vrednosti koje ovu kulturu, bez obzira na trenutne slabosti i lutanja, stavljaju u ravnopravan položaj sa drugim kulturama.

Saša Janjić