VREME 1541, 16. jul 2020. / VREME
Politička artikulacija građanskog gneva:
Čekajući jesen našeg nezadovoljstva
Protesti su još jednom iscrtali paradoksalnu političku sliku Srbije, zemlje u kojoj ogroman broj građana ne može očima da gleda svog totalnog predsednika i njegove saradnike, a ovi pritom imaju potpunu, apsolutnu političku moć i stravičnu većinu u parlamentu. Ako ćemo da budemo realni, reći ćemo da situacija ne bi bila mnogo drugačija ni da je celokupna opozicija izašla na izbore, i to ne samo zbog naprednjačkog "izbornog inženjeringa" već i zbog toga što bi mnogi antivučićevski glasači, nezadovoljni političkom ponudom, ostali kod kuće
Posmatrajući dramatična zbivanja na ulicama Beograda, u utorak uveče, prvog dana protesta, jedan analitičar je izgovorio nešto što će te večeri mnogi ponavljati: niko iskren ne može reći da zna šta se to tačno dešava u glavnom gradu Srbije. Po svemu sudeći, aludirao je na činjenicu da su se ispred državnog parlamenta okupile veoma šarolike grupacije ljudi, različitih političkih orijentacija, civilizacijskih nazora, zahteva i namera. Teško bi se moglo reći čak i to da im je zajednički imenitelj bio – bes usmeren ka gospodaru njihovih života Aleksandru Vučiću, jer je već tada postalo jasno da su državne i paradržavne bezbednosne službe radile, što bi se reklo, punim kapacitetom, odnosno da su se među demonstrantima našli i oni sa ciljem da iznutra rasture ili obesmisle proteste. Hoće to u državi u kojoj odavno već ne postoji granica između huligana, kriminalaca i državnih službenika. Na društvenim mrežama su šerovani snimci koji svedoče da su neki od onih koji su produkovali nasilje – ne mislimo naravno na brutalno policijsko nasilje viđeno ovih dana – bile osobe koji su na različite načine vezane za Vučićev represivni aparat, a njima su se, kako to biva, priključili, vrlo rado, razni klinci-fajteri, pre svega oni ultradesne orijentacije, koji uzrokom svih svojih životnih problema i nesrećnih ljubavi – proglašavaju to što je neko "izd’o Srpstvo".
PARADOKS SRBIJE
Ako apstrahujemo "ubačene elemente", iskrene anti-5G (ultra)desničare i razne druge ekipe sumnjivih namera, ogromnu većinu onih koji protestovaše prethodnih dana u gradovima Srbije činio je – normalan, civilizovan, običan svet, koji je izašao na ulice ne da se bije sa policijom, niti da sluša srednjovekovne govore, već da iskaže svoj gnev protiv sistema koji "izjeda njihove živote". Ove ljude, među kojima su dominirali mladi, na ulice je izvelo skandalozno ponašanje države tokom korona epidemije, posebno Vučićevo sadističko prenemaganje: njegov javni istup u utorak, na kojem je najavio uvođenje policijskog časa, predstavljao je uvredu za inteligenciju i nije čudo što su ljudi ubrzo posle njega spontano počeli da se okupljaju ispred Doma Narodne skupštine. Postojale su i teorije zavere, da je Vučić namerno tako koncipirao svoje obraćanje naciji da bi prouzrokovao bes građana, ali se njima nećemo baviti.
Elem, Srbija je zemlja koja je uvela najrestriktivnije kovid mere u Evropi, da bi ih zbog izborne utakmice do balčaka liberalizovala – održavani su, uz blagoslov države, predizborni skupovi, utakmice pred punim tribinama, koncerti novokomponovanih pevačica u zatvorenom prostoru, a nikada zapravo nije ozbiljno demantovan izveštaj BIRN-a, u kojem se kazuje da je vlast tokom ovog perioda falsifikovala, odnosno umanjivala broj obolelih i preminulih od korona virusa. No – mnogima je to od samog početka bilo jasno – korona skandali nisu bili razlog već samo povod za javno iskazivanje gneva onih koji su mitingovali ispred parlamenta u Beogradu, ali i u drugim gradovima Srbije. Razlozi su, naravno, mnogo dublji. Prema onome što smo videli i čuli, ljudi su na ulice izašli jer više ne mogu ćutke da trpe siromaštvo, Vučićevu autokratsku vladavinu, brojne dokumentovane afere koje stoje iza nje, medijsko raspamećivanje, razaranje institucija (ili bar nešto od toga)... No, kada se zagrebe ispod površine, sigurno je da niko ne može najjasnije da "prokljuvi" šta se sve zapravo nalazi u njihovim glavama, a pogotovo ne kako njihov gnev najbolje politički artikulisati.
|
Verovatno je da veći broj njih prati svetske trendove, odnosno da ima otklon, da ne kažemo gađenje prema političkim elitama, i svemu onome što doživljava kao nekakav "estabilišment". Antiestabilišment pokreti uglavnom odgovaraju desno orijentisanim i populističkim političarima, čiji glasači nemaju prevelik problem sa kritičkim otklonom prema svetu koji ih okružuje i "prigovorom savesti". Iako su opozicioni prvaci koji su napadnuti na protestima (Trifunović, Jeremić, Tadić) sasvim sigurno u pravu kada kažu da iza nasrtaja na njih stoje ili huligani bliski vlasti ili ultradesničari vulgaris – činjenica je da oni, i da nije bilo "ubačenih elemenata" i "zilota", ne bi uspeli da se stave na čelo demonstracija, pa čak ni da imaju neku od glavnih rola u njima.
U tom smislu, protesti su još jednom iscrtali paradoksalnu političku sliku Srbije, zemlje u kojoj ogroman broj građana ne može očima da gleda svog totalnog predsednika i njegove saradnike, a ovi pritom imaju potpunu, apsolutnu političku moć i stravičnu većinu u parlamentu. Ako ćemo da budemo realni, reći ćemo da situacija ne bi bila mnogo drugačija ni da je celokupna opozicija izašla na izbore, i to ne samo zbog naprednjačkog "izbornog inženjeringa" već i zbog toga što bi mnogi antivučićevski glasači, nezadovoljni političkom ponudom, ostali kod kuće ili crtali muške polne organe na glasačkim listićima. Kao što ne postoji niko ko je (bio) u stanju da politički artikuliše aktuelne proteste, tako nema ni onoga ko će da operacionalizuje evidentno, ogromno nezadovoljstvo građana političkim i društvenim prilikama u zemlji. I nije tu u pitanju samo kriza političkih elita, već – kako će reći politički analitičar Dušan Spasojević – i kriza građanskog društva koje ne uspeva da proizvede ličnosti koje mogu da budu lideri u borbi protiv naprednjačkog apsolutizma.
Pokušaji da se, distancirano od stranaka, promovišu nove ličnosti – prošle su bez uspeha. Pogledajmo kakvu katastrofu na izborima su doživeli klinci okupljeni oko Pokreta "1 od 5 miliona", i prisetimo se kako smo brzo politički potrošili bivšeg zaštitnika građana i kandidata za predsednika Srbije Sašu Jankovića... Ta kriza nije samo proizvod "antiestablišmentske misli" i karaktera "e sad neću ni kako ja hoću", već i – mora se priznati – veoma uspešnog delanja Vučićeve propagandne mašinerije. Uspostavljen je mehanizam koji je veoma efikasan: kad neko podigne glavu, režimski mediji ga odmah proglase za izdajicu, kriminalca, stranog plaćenika, neprijatelja države i društva, a levo-liberalne partije i javne ličnosti koji se nalaze u lancu sveopšte naprednjačke korupcije – proglašavaju ga za nacionalistu, "ruskog čoveka", nesposobnjakovića i tako dalje. I taj "totalni rat" na kraju daje rezultate. Ponekad najvulgarnije izmišljotine režimskih medija postaju opšteprihvaćene fraze kolektivnog sećanja.
|
TRI PUTA: ANARHIJA, PROMENE I BANKROT
Vratimo se na trenutak na ultradesnicu. Svakako su u pravu oni koji kažu da ona radi izvrstan posao za Vučića, svejedno da li to čini svesno ili nesvesno, namerno ili nenamerno. Zbog toga je on i gaji i, u priličnoj meri, podržava. Stoga je i glavni narativ u zemlji – ultradesničarski. Nije nikakva novost ako kažemo da su sukobi između ultradesnice i naprednjaka uglavnom fingirani, a da se dobar deo njenih lidera nalazi pod kontrolom bezbednosnih službi. Krajnja desnica je Vučiću potrebna da bi on, u poređenju sa njima, ispadao umereni, demokratski opredeljeni političar. Poruka koju on nosi zapadnjacima uvek glasi – ako ne ja, doći će vam ovi! Ruku na srce, naučio je to od demokrata, koji su do 2012. godine zapadne sile i građane plašili Tomom i Vučićem. Ultradesničari služe i za obračun sa političkim protivnicima, a idealni su partneri za rasturanje građanskih protesta, pa će zato neki reći da je, recimo, Srđan Nogo apdejtovana verzija Sime Spasića. Pored huliganskog nasilja i nedostatka, odnosno nemogućnosti političke artikulacije, jedan je od glavnih razloga zbog kojeg su demonstracije u Beogradu ubrzano gubile brojnost to što su ga, kako se to kaže, "preuzeli desničari". Ne samo da dobar deo antivučićevskih građana ne podržava radikalne političke ideje i raznorazne teorije zavere nego mnogima od srBske nacionalističke ikonografije, i pratećih urlika, proradi posttraumatski sindrom. Dominacija manjine, ultradesnice, na beogradskim protestima svakako je posledica činjenice da ne postoji autoritet koji će okupiti "obične građane", artikulisati njihove zahteve, kanalisati njihov bes, te povesti proteste kao tek jedan segment ukupne borbe protiv Vučićeve diktature. Sa druge strane, iluzija je da se zemlja Srbija, takva kakva je, može kutarisati Vučićevog režima bez širokog i šarolikog fronta u kojem će se nalaziti i desničari, naravno ne ovi ekstremni.
Nezavisno od svoje kapacitiranosti i (ne)popularnosti, čini se da se opozicija baš i nije pretrgla da preuzme osnivačka prava nad protestima, kao što se nešto i ne trudi da povede snažniju i efikasniju borbu protiv režima. Kao da se čeka nekakav povoljniji trenutak, kao recimo onaj koji će uslediti ako aktuelni pregovori o Kosovu daju nekakav rezultat koji neće biti pozdravljen od velikog broja građana i koji će dovesti do, ovog puta, istinskih sukoba na desnici. Ti sukobi mogu da se odraze i na odnose unutar Srpske napredne stranke i drugih centara moći. To bi značilo da se Vučićev sistem sam od sebe počne urušavati. Ili se čeka – kako kaže politički analitičar i predsednik sindikata "Nezavisnost" Zoran Stojiljković – vruća politička jesen, koju će, po svemu sudeći, karakterisati ozbiljna ekonomska kriza. Mnogi ljudi će tada, kao posledica pandemije, ostati bez posla, a većina onih koji su se zbog korone vratili iz inostranstva neće moći, bar ne tako jednostavno, ponovo da nađu posao izvan zemlje. Odnosno, kao da čekaju da glad ljude izvuče na ulicu.
|
Kako bilo, pred Srbijom se nalaze, ugrubo, tri puta. Bes građana je veliki, i vremenom će se samo uvećavati, a ne postoji nikakav institucionalni "ventil" kojim bi se on mogao kanalisati. U zemlji u kojoj do kraja uništite i ponizite opoziciju i one koje drugačije misle, u zemlji u kojoj su institucije sravnjene sa zemljom a vlast besomučno i bahato krši ustav i zakone, u zemlji u kojoj je ukinut javni dijalog – jedini način da se iskaže protest jeste ulica. Ako vlast nastavi ovim putem, ako ostane gluva na zahteve opozicije i dobrog dela građana, ako nastavi sistematsko raspamećivanje i sadističko iživljavanje nad "podanicima" – onda ovo što se dešavalo prethodnih dana na ulicama gradova Srbije može biti tek bleda kopija onoga čega ćemo se nagledati narednih meseci ili godina. A kada bes u potpunosti eskalira, onda tu više niko neće biti bezbedan, čak ni oni koji su okruženi raznim pretorijanskim gardama, sastavljenim više od ljudi iz kriminalnog miljea nego od onih koji su deo državnih službi. Pametne vlasti, među koje ne spada naprednjačka, nikada do kraja ne uništavaju opoziciju, kako bi se zaštitila od sirovog nasilja.
Drugi put bi bio nekakav institucionalni put, kojem se ne treba previše nadati. On bi otprilike značio da će vlast priznati da u zemlji postoji duboka politička kriza koju je moguće rešiti jedino ozbiljnim dijalogom. U tom dijalogu ravnopravni učesnici bi bili i vlast i opozicione stranke i građanske inicijative (koje bi u međuvremenu postigle dogovor, što nije izvesno), i on bi – pretpostavljamo – vodio ka formiranju nekakve oročene prelazne vlade koja bi pripremila i sprovela izbore na svim nivoima. U tome bi zapadne zemlje, odnosno Evropska unija, imale važnu, ako ne i presudnu ulogu.
Postoji i treća opcija kojoj ova vlast, evidentno, ponajviše teži. A to je da, usled neuspeha uličnih demonstracija, usled nemogućnosti efikasne artikulacije gneva, ovo društvo jednostavno proglasi sopstvenu političku kapitulaciju, politički bankrot, i da se – uz pokoji posmrtni trzaj – pomiri sa tim da će njime do kraja života vladati oni najgori. To znači da ćemo morati da progutamo knedlu, i uz knedlu štošta, i pristati na naprednjačka pravila igre, pokušavajući da obezbedimo nekakve benefite (čitaj: mrve sa stola) za sebe i svoju porodicu. Na svetu ima toliko zemalja koje su politički, pa i ljudski bankrotirale – nećemo mi biti nikakav izuzetak.
Nedim Sejdinović
| Nekome se mora dati poverenje Docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Dušan Spasojević kaže da su protesti pokazali da građanski, proevropski blok u Srbiji nema aktera koji bi mogao ili želeo da stane ispred građana, artikuliše njihov gnev i povede ih. Smatra da je opozicija – bilo ona koja je bojkotovala izbore, bilo ona koja nije – prilično pasivna. "Sa jedne strane, oni poštuju gnev građana, a sa druge ne žele da rizikuju pa da prođu kao Tadić, Vuk Jeremić ili Sergej Trifunović", kaže Spasojević. On, međutim, dodaje da ni civilno društvo nema nekoga ko bi mogao da stane na čelo protestne kolone, čak i ako zanemarimo njenu heterogenost. Spasojević ističe da bi rešenje za ovu situaciju bilo formiranje najšireg opozicionog bloka, koji bi okupljao i partije, civilne organizacije i različite građanke inicijative, i koji bi bio koncipiran tako da niko u njemu nema vođstvo. "Dolazimo u paradoksalnu situaciju: pošto niko nema poverenje, nekome se ono mora dati! Mora se prihvatiti najmanje loša opcija kako bi stvar krenula nekako da se artikuliše. Bez političke artikulacije svi protesti će brzo jenjavati", kaže Spasojević. On dodaje da su demonstracije prevashodno okupile one koji su nezadovoljni političkom situacijom u zemlji, ali da se na jesen može očekivati i eskalacija drugih nezadovoljstava, pre svega onih vezanih za stanje u privredi i ekonomiji. "Na neki način, svi čekaju jesen koja će biti zapaljiva. Opozicioni političari u Srbiji čekaju varnicu iz društva, a sami ne rade dovoljno da zadobiju poverenje građana nezavisno od te varnice. Svi čekaju na Vučićeve greške", kaže Spasojević za "Vreme". Dejan Bursać sa Instituta za političke studije kaže da su ovi protesti okupili različite grupe, "od levičara, različitih političkih stranaka, desničara, do navijača, studenata, i tako dalje", a da je pokretač bio bes izazvan dužom frustracijom zbog, pre svega, političkog stanja u zemlji. "U takvom okruženju, vrlo je teško artikulisati bes i uvesti ga u neke normalne tokove protesta, u smislu formulisanja zahteva i formiranja jedinstvene organizacije protestnih događaja", kaže Bursać. On se slaže sa Spasojevićem da je formiranje širokog fronta rešenje za političku artikulaciju građanskog gneva. "To podrazumeva okupljanje oko nekoliko zajedničkih ideja, i još važnije, prekid međusobnih zađevica – sa eventualnim ciljem da na nekim sledećim izborima taj front pokuša da stekne uporište koje bi mu omogućilo institucionalizaciju dalje borbe, i sredstva za tu borbu", kaže Bursać za "Vreme". Kao dobar primer, on navodi ono što se desilo na prošlogodišnjim izborima u Mađarskoj, kada se protiv vladajućeg Fidesa ujedinila cela opozicija – od levičara, "bivšeg režima", preko liberala, novih pokreta, pa do ultranacionalističkog Jobika – i ostvarila izuzetne uspehe. "Strateški su birali kandidate iza kojih će svi stati u zavisnosti od uslova u svakoj pojedinačnoj opštini. Naravno, pritom treba napomenuti da Mađarska ima značajno drugačiji izborni sistem od našeg (gradonačelnik se bira direktno), kao i da su tamo lokalni izbori odvojeni od parlamentarnih, pa se kampanja uveliko bavi lokalnim temama", kaže Bursać. Politički analitičar i predsednik sindikata Nezavisnost Zoran Stojiljković smatra da su u našem društvu toliko rašireni nepoverenje, bes i sumnja da su sužene mogućnosti za političku artikulaciju građanskog gneva. On podseća da su se političke promene dvehiljaditih desile zato što su građani imali poverenja u jednog kolektivnog političkog aktera. "Teško da opozicija u ovom trenutku može da bude artikulator protesta, ali može da učestvuje u tome. Greh opozicije je u tome što nije imala jedinstvenu strategiju, što se fragmentirala, međusobno svađala, pa sada čak ima problem i sa poverenjem sopstvenih simpatizera", kaže Stojiljković. I on smatra da treba napraviti najširi front, sastavljen od političkih stranaka, profesionalnih udruženja, civilnih organizacija i sindikata, koji će se, u ovom trenutku, zalagati za dijalog koji bi vodio elementarnom utvrđivanju činjenica, bilo onih vezanih za pandemiju korona virusa, bilo onih koji se odnose na nedavne izbore. "Ogromna većina građana bi takve, realne, zahteve podržala. Naravno, pre toga zahtev svih zahteva, a to je oslobođenje medija, bez čega nikakav dijalog nije moguć", kaže Stojiljković. Stojiljković se pribojava jeseni i velikog građanskog nezadovoljstva zbog toga što će veliki broj građana ostati bez primanja. "Kada saberemo one koji su ostali bez posla, one koji će tek ostati, ako tome dodamo one koji su se vratili iz inostranstva i trenutno nemaju primanja, potom one koji su kao frilenseri izgubili prihode i one koji su posao izgubili na sivom tržištu – reč je o broju od oko milion ljudi", kaže on.
N. S.
|