Lični stav Prezreni u Srbiji Ako se vlast ponaša prema svima kao "kolonijalni upravnik" i široko sprovodi "vaspitnu diktaturu", pendrecima, suzavcem, psima i konjima, pretpostavljam da je bolje da tome ne dajemo svoj doprinos

piše: Đorđe Pavićević

Protesti protiv politike vlasti u Srbiji okupili su na istom mestu, istim povodom skupove ljudi različitih stavova, uverenja, političkih orijentacija, ideologija, životnih stilova. U svakom društvu, to bi bila lepa slika, ali je u ovoj situaciji i ovim povodom proizvela čudnu unutrašnju dinamiku. Mediji i analitičari, ali i predstavnici vlasti, ubrzo su sve sveli na dve polarizovane grupe, građansku opciju i desno orijentisane, koje jedna drugoj učitavaju nesamerljive vrednosti, ne komuniciraju i teško podnose prisustvo onih drugih na istom mestu. Ova neobična dihotomija, koja ni teorijski ni politički nije održiva jer počiva, u najboljem slučaju, na širokim i preklapajućim odrednicama, uspela je da se nametne kao linija podele među protestantima, imobiliše bilo kakvu delotvornu akciju protiv politike vlasti i da značajno doprinese sterilizaciji protesta.

Izvan ove dihotomije, tačnije između ova dva pola, ostaju mnogi, možda većina protestanata. Posebnu zabunu unosi jedna podgrupa ljudi, koji su brzo smešteni među desno orijentisane, navijače, huligane ili čak režimske nasilnike, koje osuđuje i hapsi vlast, prezire građanska opcija, niko ne traži njihovo oslobađanje, ali koji se ne okupljaju ni pod zastavama Noga, Levijatana ili raščinjenog monarha Antonija. U stvari, ne okupljaju se ni pod čijim zastavama i ne vole ni vlast ni opoziciju, ali nisu gadljivi na nasilje, izvikuju parole o Kosovu i protiv vlasti, misle da se bore protiv globalnog ugnjetavačkog sistema čiji je Aleksandar Vučić predstavnik i nisu čitali priručnik Džina Šarpa o nenasilnoj borbi protiv diktature. Svako ko je bio u Bulevaru prvih dana protesta, gde je bilo najviše sukoba sa policijom, kamenica, konja, policijskog nasilja i hapšenja, mogao je videti takve grupe mladih ljudi i razgovarati sa njima. Oni su ubrzo prestali da izlaze na proteste.

Nije ovde mesto za paternalističko spekulisanje o tome zašto je neko takav kakav jeste i zašto nije onakav kakav mi očekujemo da bude. Ono što je interesantno jeste njihovo uverenje da su i vlast i građanska opozicija deo istog sistema i da to nije njihova borba. Novi desničari, ali i novi levičari, nazivaju ga liberalni mejnstrim, u teoriji se češće naziva liberalni konsenzus, a prema njima, on porobljava nacije i pojedince i žrtvuje ih na oltaru svetskih hegemona ili svetskog kapitalizma. Nacionalizam je za mnoge od njih utočište i reakcija na ono što misle da se zbiva oko njih, a to je prljava politika u kojoj je uvek reč o privilegijama i korupciji, ne o njima samima. Oni u toj igri nisu na svom terenu i najviše što mogu učiniti jeste da pokvare užitak onima na terenu ili mirnim gledaocima. Koliko je to gledište ispravno, drugo je pitanje, ali o tome može da se razgovara.

Uprkos različitom kontekstu i ideološkim razlikama, teško je odoleti ehu knjige Franca Fanona Prezreni na svetu iz 1961. godine koji kaže da će "ova borba za demokratiju protiv ugnjetavanja čovečanstva polako napustiti konfuziju neoliberalnog univerzalizma da bi se pojavila, ponekad tegobno, kao zahtev za nacionalnošću". Fanon je ovo izrekao u kontekstu nacionalnih borbi protiv kolonijalizma i smatrao da će nerazumevanje "obrazovane klase", njen nedostatak praktičnih veza sa masama i "neka bude rečeno, kukavičluk u odlučujućim trenucima borbe" dovesti do tragičnog neuspeha. Ne kažem da na protestima učestvuju mali Fanoni, ali je pitanje zašto se mnogi od njih osećaju kao nemoćni i prezreni. Zbog toga, nije svako nasilje isto, iako je najbolje kada ga nema. O tome se može raspravljati, ali svakako nije najbolji stav koji prema njemu možemo zauzeti da se, navešću kolegu Marka Simendića, "ponašamo kao kolonijalni upravnici koji se zgražavaju nad domorodačkim nasiljem". Ako se vlast ponaša prema svima kao "kolonijalni upravnik" i široko sprovodi "vaspitnu diktaturu", pendrecima, suzavcem, psima i konjima, pretpostavljam da je bolje da tome ne dajemo svoj doprinos.

Ovi protesti su nastali kao iznenadni izliv nezadovoljstva i nemoći zbog nepravednih i nedoslednih politika vlasti, nastavljeni su kao bunt protiv svakog ponižavanja, laži i korumpiranosti. Svako je tu učitao ono što ga najviše boli i okupio drugarice i drugare ili se priključio nekoj grupi i napravio svoj protest. Neki nam se sviđaju više a neki manje. I pristalice vlasti su se okupile ne bi li pokvarile "žurku". Najlakše je sve one koji nam se ne sviđaju staviti u isti koš i staviti nalepnicu. Često se žalimo da vlast ne želi da sluša i komunicira sa onima sa kojima se ne slaže, da li to često i sami činimo kada, umesto da pokušamo da razumemo i razgovaramo sa njima kao sa sugrađanima u nevolji, lepimo etikete.

Nije na ovim protestima pitanje čija će biti poslednja i čiji će stav odneti konačnu prevagu, za to u demokratijama postoje drugačije definisane procedure. Ovde je reč o tome da se skine ili olabavi povodac koji je svima stavljen i koji nas usmerava u pravcu koji niko ko je protestovao ne želi. Stoga i na protestima moramo razlikovati, pre svega, one koji povodac drže od onih kojima je stavljen oko vrata, a onda one sa kojima se ne bi dobro proveli na istoj žurci jer nam se muzika ne sviđa. Opasnost od toga da će svako ko uzme megafon, osim vlasti, preuzeti protest i da time dajemo podršku nečemu što ne želimo pokazala se neosnovanom. Inače, možemo se probuditi u državi u kojoj ista grupa ljudi vrši vlast, oponira sebi u Skupštini i u medijima i upravlja protestima protiv sebe.