Intervju – Đorđe Bobić, arhitekta:
Kako je građanima otet Beograd

"One koji imaju primedbe vlast svrstava u neprijateljsku legiju i ne sluša njihovu reč kako privatni interes ne bi bio ugrožen. To što je javno gradsko zemljište poklonjeno privatnom investitoru pokazuje do koje mere je vlast posrnula i odustala od svojih obaveza prema gradu i građanima"

"Zapisuje Građanin šta se zbivalo u minulim danima, da učinjeno njegovom gradu, njemu i sugrađanima, ne potone u more zaborava, da opomene sebe i sugrađane na oprez, da pozove na pamćenje onoga što gradu interesna udruga čini", napisao je Đorđe Bobić u uvodu upravo objavljenog Dnevnika jednog građanina.

Đorđe Bobić je autor brojnih urbanističkih i arhitektonskih projekata, učestvovao je na mnogim javnim konkursima i na njima je nagrađivan, bio je prvi glavni arhitekta grada Beograda, a posle nekoliko knjiga u kojima, kako kaže, traga za gradom u kojem građani mogu da žive u skladu sa svojim svetonazorom, napravio je neobičan dnevnik, hroniku grada u slici i reči o Beogradu našeg vremena u kome se Beograd menja mimo svoje urbanističke tradicije, nezavisno od arhitektonskih načela, sasvim proizvoljno u odnosu na stvarne potrebe građana – da se ne bi zaboravilo.

Dnevnik jednog građanina, koji je nastajao od 2015. do maja ove godine, nastavlja se na Bobićevu zbirku eseja Arhitektura u iznudi. Izdavač obe knjige je beogradski Arhipelag.

"VREME": U uvodu Dnevnika kažete da se grad vekovima menjao uz uvažavanje glasa većine, a da je onda to ukinuto, pa vam se sada čini da ste u nekom drugom, vama nepoznatom mestu.

ĐORĐE BOBIĆ: Grad je osetljiv na nove forme života građana i prilagođava im se. Promene urbane strukture treba da prati gradska vlast i podstiče dijalog sa strukom, građanima pre svega, da rešenja nalazi putem javnih konkursa, uvažavajući različita mišljenja i stavove, da traži rešenja u kompromisu ili poštujući glas većine. Čak i za vreme komunističke vladavine komunikacija sa građanima je postojala i grad se razvijao na korist društvene zajednice. Onda je došla promena, pa se sada građani a da ih niko i ne pita nasilno prilagođavaju gradu koji vlast i kapital stvaraju u skladu sa svojim interesima. Vlast u Beogradu prekinula je i komunikaciju sa delom struke nesaglasne sa njihovim delovanjem, i grad je otuđen, oduzet je građanima i menja se po volji vlasti. Postao je neprepoznatljiv za ljude koji u njemu žive. Pa ako niste u nekom kraju bili duže vreme, na Trgu Republike na primer, možete se iznenaditi njegovim novim izgledom – kao da ste izašli iz voza neku stanicu ranije i pogrešili grad.

Osim što ga nasilno prisvajaju, vlastonosci, kako u Dnevniku nazivate gradsku vlast, pretvaraju Beograd u ružan grad. Da li se radi samo o nemanju ukusa i znanja ili o nečem opipljivijem?

Vlast i kapital su udruženi napali i osvojili grad i ustanovili novi model, investitori kreiraju pravila, kontrolišu urbanističku delatnost, stvorili su gradske institucije po svojoj potrebi pa tako čak i Gradski zavod za zaštitu spomenika, Urbanistički zavod i Sekretarijat za urbanizam podržavaju i odobravaju njihove namere, poslovne i političke ciljeve. I onda Beograd na vodi, Trg Republike, izmeštanje železničke stanice u Prokop bivaju prihvaćeni. Beograd na vodi se gradi uz priču vlasti da je taj poduhvat od velike koristi za javni interes jer se uređuje deo grada do sada zapušten a sa velikim potencijalom. A radi se o poslu od nekoliko milijardi evra privatnog kapitala koji se plasira u Beograd i koji kontroliše manja grupa imalaca kapitala uz podršku i državne i gradske vlasti. Tako je javni interes pretočen defakto u privatni, pa je zato i bilo moguće da Beograd na vodi promeni bit grada i uništi vizuru na Beogradski greben, ukinuvši, iz lukrativnih interesa, odredbu po kojoj je potez od Pobednika do Hrama Svetog Save zaštićena vizura kao kulturno dobro. One koji imaju primedbe i ne slažu se sa predlogom vlast svrstava u neprijateljsku legiju i ne sluša njihovu reč kako privatni interes ne bi bio ugrožen. To što je javno gradsko zemljište poklonjeno privatnom investitoru samo pokazuje do koje mere je vlast posrnula i odustala od svojih obaveza prema gradu i građanima.

Ne radi se ovde o znanju i pravoj proceni vrednosti. Postoji deo struke, ljudi iz sfere kulture i obrazovanja ali i građani koji sagledavaju grad, znaju šta je za razvoj grada dobro i neophodno kako bi funkcionisao na dobrobit građana, pa kažu da je premeštanje železničke stanice iz centra u Prokop za grad loša vest. Ali vlast je to skrajnula, praktično te reči zabranila i ne samo o Prokopu, u poslednje vreme oprečno mišljenje je proglašeno neprijateljskim i štetnim po grad sve u cilju zadovoljenja političkih namera i interesa kapitala koji je očito za ovdašnju vlast primaran. U tom kontekstu ne treba zaboraviti lažnu i nameštenu anketu kao odgovor na protest građana protiv nadrealne budalaštine premeštanja Starog savskog mosta u park kod Ušća jer drugog odgovora vlastonosci nisu imali, posegli su za prevarom i taj model delovanja obeležava njihovo vreme upravljanja Beogradom.

S obzirom na to da ne podržavate poteze sadašnje gradske vlasti, kojim argumentima biste se branili od eventualne optužbe da ste izdajnik? Čemu uopšte služi aktuelna podela na izdajnike i rodoljube?

Ja verovatno jesam izdajnik kao i mnogo građana Beograda koji nisu saglasni sa onim što gradska vlast ali i država rade u Beogradu, i to glasno i javno kažemo. Pošto je teško naći argumente da se protestu odgovori suvislo i argumentovano, vlast bira drugi, vrlo poznat i odavno oproban način: proglašava nesaglasne sa njihovim delima za izdajnike, ne zna se baš čega ali ubedljivo zvuči, a onima koji činjenje vlasti prihvataju dodeljuju epitet rodoljuba, opet se ne zna baš šta ljube ali zvuči kao orden. Posledica nije samo u tome što takva priča omogućava vlastima da svoje nedelo i dalje čine, već stvaraju potencijalni sukob među građanima, unose nesaglasje i umanjuju snagu javnog mnjenja i javne reči, uništavaju mogućnost dijaloga kao načina da se urbani problemi u Beogradu nekako reše, otvarajući sebi prostor za dalje urušavanje gradske sredine i stvaranje nekih svojih, samo njima potrebnih i korisnih vrednosti. U tome prednjači predsednik Republike koji je uzaptio pravo da donosi presude o postupanju svih okolo, da utvrđuje vrednosti, obećava neostvarivo, on ustanovljava ko je izdajnik a ko rodoljub, i zapetljan u svoje reči često sasvim kontradiktorne, šalje izmišljenu i prevarnu poruku narodu da je on jedini koji može sve spasti od nečega bez objašnjenja od čega, ali pre svega govori o sebi kao najvećoj vrednosti koja se ovde dogodila i tako urušava integritet društva i pojedinaca. ­ I onda, zaista, ostaje mi, ali ne samo meni, da budem izdajnik.

Dnevnik počinjete januara 2015. crtežima koje ste nazvali Iluzija građenja Beograda. Tada je počela izgradnja Beograda na vodi, zašto je to iluzija?

Građenje grada je sveti posao, treba da pokaže kojim etičkim, nacionalnim, kulturnim i ljudskim vrednostima društvena zajednica raspolaže i na tim vrednostima gradi se sredina za život Beograđana, za pristup svih iz sveta Beogradu ali i Beograđana ka svetu. Integracija Beograda u svetske tokove ne sme biti iluzija, i upravo je zato Beograd na vodi iluzija o umišljenoj veličini i vrednosti grada koji bi po svaku cenu da bude deo savremenog sveta. To je lažna, nametnuta slika i, umesto koraka unapred, zakoračeno je unazad kao retko kad u istoriji grada. Nepopravljivo. Tu ne vredi ni lepo osmišljena promenada uz Savu jer je ona upravo pokazatelj kako onaj izgrađeni geto za posebne građane uz nju nije smeo da se dogodi.

Nastalo je vreme investitorskog urbanizma.

Investitorski urbanizam je postao izraz kojim se mnogi služe da obeleže sadašnje stanje u Beogradu kao loše iskustvo. To je greška. Bez investitora, bilo da se radi o privatnom ili državnom novcu, grad ne može da se razvija. Pitanje je samo koliko je vlast u stanju ili koliko zaista želi da investitore privede zakonu i pravilima, da ih usmeri ili, grubo rečeno, natera da slede odredbe urbanističkog plana. To se nije dogodilo, investitori su pobedili, za sada, i grade po svojim nazorima, čak je došlo dotle da prave svoje planove kao što se dogodilo sečom šume u Košutnjaku, ili pretvaranjem trećine gradskog vodoizvorišta na Makišu u građevinsko zemljište da bi privatni investitor izgradio na javnom gradskom zemljištu i izvorištu nekoliko desetina hiljada kvadrata stanova i lokala. A na sve to, grad im tu dovodi metro liniju. Sve to plaćaju građani.

Svaka nam čast za beodrvosek – zabeležili ste ovog februara u Dnevniku. Na koga to "nas" mislite? Koja je odgovornost struke za urbocid?

Beodrvosek je sarkastična reč u Dnevniku koju kazuje ogorčeni Građanin zbog posečenog drveća podno Kalemegdana i namenjena je struci u Gradskom zavodu za zaštitu, Urbanističkom zavodu i gradskim sekretarijatima zaduženim za urbanizam. Seča drveća, bespravna, podno Kalemegdana i pristanak na urušavanje dela kalemegdanskih zidina na Tvrđavi radi izgradnje besmislene gondole govori da je struka podređena vlasti i politici, kapitalu takođe, izabrana da njihove interese podržava i omogućava realizaciju katkad sasvim po grad štetnih poduhvata. Zaista bi se moralo postaviti pitanje morala i profesionalne etike ljudi iz gradskih institucija, stručnjaka, urbanista, arhitekata, ekologa, zaštitara i drugih učesnika u tim nečasnim radnjama. Nije bolja situacija ni sa esnafskim organizacijama. Otćutalo je Društvo arhitekata Beograda, kao i Savez arhitekata Srbije, čija je obaveza bila da stanu uz svoje članove i podrže ih. Ili su i oni prihvatili ulogu poslušnog servisera kao profitabilniju delatnost. Da, čuo sam da im je rečeno da više nema para iz gradske kase ako se čuju na nepodoban način za vlast, pa pretpostavljam da su odlučili da održe esnaf po bilo koju cenu. Čak i po cenu morala i profesionalne etike. Kapital je preuzeo stvar u svoje ruke, potčinili su arhitekte i učinili ih svojim serviserima koji ispunjavaju njihove zahteve ma kakvi bili, čak neki put i u neskladu sa zdravim razumom. A arhitekte, izvršioci naloga investitora i vlasti, predali su se poslovnom užitku, borba za opstanak je nadvladala sve druge moralne vrednosti zanemarujući svoj važan zadatak da čine prostor za život ljudi boljim i prihvatljivim.

Arhitekta koji je prihvatio da projektuje gondolu i postavio njenu stanicu u zidine zaštićenog Kalemegdana, mora da se zapita šta je to učinio i zašto je prevideo i pogazio svoja profesionalna etička načela.

Među najznačajnijim objektima koje je projektovao gradski urbanista Marko Stojčić je i Sportski centar "Košutnjak" u okviru kog se realizuje i Nacionalni trening centar površine 39.000 m². Da li ste videli primedbe građana protiv investitorskog urbanizma koji se povezuje sa projektom"Avala", i kako biste vi rešili taj slučaj?

Zaista podržavam rekonstrukciju i obnovu tog značajnog kompleksa gde je nastao veliki broj filmova i gde je bio kulturni centar ne samo Beograda, ali nije dopustivo da gradske institucije tolerišu i dodatne hiljade kvadrata uz seču šume i uništavanje važnog gradskog zaštićenog izvorišta zdravlja. Umesto toga, gradski urbanista tvrdi da nema seče drveća, mada u predlogu plana koji je javnosti prikazan seče se značajna površina šume. Kaže i da je sve to samo u povoju, samo inicijativa nekog privatnog investitora, ali se nije zapitao kako to privatnik može da naruči i plati plan za prenamenu javnog gradskog dobra. Priča i da grad nema s tim ništa, mada u dokumentima stoji da je nosilac izrade Gradski sekretarijat za urbanizam, a izvođač urbanističkog plana je Urbanistički zavod grada Beograda. Umesto tih nečasnih nebuloza i laganja, trebalo je da primeni svoja ovlašćenja i izvrši svoju dužnost, da inicira zabranu daljeg razvoja akcije ubijanja Košutnjaka.

I zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić i predsednik države Aleksandar Vučić hvale se da je prestonica prepuna kranova. Građani tvrde da su zagušeni visokim zgradama, da u centru Beograda nema ni vazduha ni neba, a još manje pogleda. Ko je po vama u pravu i zašto?

U Beogradu se gradi i to je za grad dobro, ali su u pitanju pretežno privatne investicije, zgrade, stambene i poslovne, nema objekata namenjenih kulturi i drugim zajedničkim potrebama građana. I ta gradnja je u najvećem broju slučajeva van zacrtanih planova, spratnost je povećana do besmisla, gradi se i na lokacijama koje za takvu namenu nisu prihvatljive, na zelenim površinama, i građani počinju da osećaju posledice haosa koji nastaje nepridržavanjem planskih odredbi od strane investitora a koje gradska vlast toleriše. Nerazumno i bahato se čak i hvali time.

Po kojim delima ćete pamtiti Gorana Vesića? Da li ste se ovih dana, oko podne, prošetali Trgom Republike?

Goran Vesić je samo eksponent ili glasnogovornik vrha vlasti i on kao potpuno nestručna osoba ponavlja rečene mu floskule o nekoj gradnji i biva korišćen kao pajac koji promoviše nepočinstva nadređenih, ne birajući pogrdne reči prema nesaglasnim stručnjacima i građanima.

Sada imamo priliku da slušamo njegove nebuloze o promeni naziva ulica, reči o reciprocitetu prema onima koji Srbiji kao ne misle dobro. Posledice te akcije, verovatno smišljene u vrhu države, po Beograd su pogubne jer Beograd je oduvek bio otvoren grad i prijemčiv za komunikaciju sa okruženjem i svetom, sada usled ovog nedoličnog i glupog, siledžijskog gesta može biti zatvoren, ograđen zidom koji će ga isključiti iz procesa integracije u Evropu. Biće kasaba zaključana i mračna i slaće poruku o nedruželjubivosti i nekulturi. Sve suprotno onome na čemu je svoj imidž gradio decenijama. Vesić i njegovi nalogodavci izgleda to ne razumeju, već neprimereno i nerazumno guraju svoj populizam ulagujući se onom delu stanovništva koji drugog osim toga ne može da se seti. Premeštanje železničke stanice na nedostupnu lokaciju sa pozicije gde joj je jedino moguće mesto, delo je gradske vlasti, pa trg ispred ukinute stanice sa nedoličnim i pregolemim spomenikom Stefanu Nemanji. A Trg Republike je razobličen i učinjen neprepoznatljivim mestom u centru grada, lišen zelenila i u ovo letnje doba neprijatan za biti na njemu. Sprema se i akcija na Kosančićevom vencu gde će se ispred zaštićene urbane celine sazidati velika zgrada i zakloniće vizuru na taj prostor i izmeniti lik tog zaštićenog kulturnog dobra, gradiće se nešto za nečije bolje sutra, a istorija urbane celine kao preživela ide u arhivu.

Opet u Beogradu grade metro – zabeležili ste u Dnevniku ove godine. Neke vaše kolege smatraju da ako će metro da bude ovakav kako ga najavljuju, bolje da ga nemamo. Šta vi mislite?

Kad će metro – pitanje se postavlja decenijama i odgovora nema. Nekoliko puta su potpisivani razni ugovori o izgradnji. Istorija metroa u Beogradu započeta je u vreme Branka Pešića kada je Brana Jovin načinio plan dve linije koje su na dobar način opsluživale grad. Nikada nije bilo novca da se to dobro i izgradi, uvek su se čekala bolja vremena, kad ratovi i druge pošasti prođu. Sada se vlastodršcima u državi i gradu javilo da je sve prošlo i da metro mogu da grade. I opet novi ugovor, pa prvi korak je izmena Jovinovog plana. Linija od Dunav stanice, preko Slavije do železničke stanice u Prokopu je premeštena u Savsku ulicu, a da pritom ne dotiče Prokop i čini železničku stanicu nedostupnom, sve da bi se podigao rejting Beograda na vodi. Dakle, opet privatni interes kapitala, a potreba da se stigne do voza u aut. Protivljenje značajnog dela struke i građana ovakvom bahatom i štetnom gestu vlasti je zabašureno i za vlast nevažno, što samo potvrđuje da je grad trenutno u rukama neodgovorne i nestručne vlasti sa štetom koja, ako se tako što realizuje, biva nepopravljiva. Nada je u tome da se ovakva zamisao nikada neće ostvariti, kako bi Beograd ipak bio u situaciji da preživi i opstane i da ne bude oštećen zauvek, ne samo zbog nestručnog i bahatog zadovoljenja interesa privatnog kapitala i politike, već i ogromnih sredstava koja bi se za takvu nepodobnu akciju potrošila a koja će vraćati generacije Beograđana. Na ovaj način budućnosti i neće biti.

Kako vam sad izgleda Svetosavski plato, koji ste vi projektovali?

Svetosavski plato izgleda generalno bolje nego pre nekoliko godina jer se zelenilo raširilo, sada je to stvarni gradski park koji se integrisao u grad i Beograđani ga koriste u velikom broju. Problem je što grad taj prostor ne održava, razna vozila prolaze stazama, u porti Hrama je parkiralište, kamene ploče na stazama su popucale i rupe se krpe asfaltom, što je nedolično za takvo mesto, dozvoljeni su neki kiosci, tezge ispred Hrama i Narodne biblioteke, i time su promenjeni lik i bit tog u duhovnom i kulturnom smislu najvažnijeg gradskog prostora, liči pomalo na vašarište. Opet je preovladao neki privatni interes. Nije sporno da se i tu mogu održavati različite povremene manifestacije, ali po utvrđenim pravilima sa primerenim dizajnom i pod kontrolom gradskih službi da se ne bi, kao što je sada slučaj, urušio integritet pre svega dva važna objekta i prostora oko njih. Sadašnje stanje sa vašarištem i popucanim pločama na stazama sasvim jasno i tačno oslikava i prikazuje stanje svesti i nedostatak posvećenosti gradu onih koji njime u ovom trenutku upravljaju. Imaju preča posla, da promene nazive ulica koji evociraju na Jugoslaviju ne bi li načinili svoju sopstvenu istoriju.

Protesti građana i peticije protiv odluka gradske vlasti postali su česta pojava...

Svakodnevno se pojavljuju grupe građana pobunjenih zbog namera vlasti da u njihovim delovima grada na mestu zelenih parkića grade, potpisuju se peticije, građani su shvatili da moraju sami, ako treba i telima, da štite svoje okruženje od nasilne vlasti. U nekoliko slučajeva, na primer borba za park na Zvezdari, pa da se Vasina ulica ne zatvori, protest je uspeo i zato tako treba nastaviti, mada bi u demokratskoj državi bilo prirodnije da vlast reaguje na primedbu građana, a ne da se stvar rešava na ulici. Već sam rekao da struka u gradskim institucijama podržava akcije gradske vlasti čuvajući svoja radna mesta i zanemarujući svoju obavezu da sledi profesionalnu etiku i bude, pre svega, u službi grada i građana. To je jedan od razloga, možda i bitan, što sam se prihvatio knjiga, pisanja Arhitekture u iznudi i crtanja Dnevnika jednog građanina a Arhipelag je moju potrebu razumeo i knjige štampao. Neophodno je u nekom trenutku zabeležiti stvarna događanja sa arhitekturom i urbanizmom u Beogradu i u okruženju jer i drugi sa sličnim problemima kubure i da to zabeleženo ostane kao urbana memorija, svedočanstvo o tome šta to beše, pa da neke buduće generacije kada dođu i zateknu gondolu ili novo naselje u Košutnjaku saznaju kako se to dogodilo i ko je to učinio.

Sonja Ćirić