Obraz i ponovno širenje srpstva:
Dobro došli, čeka vas Arkan

Ono što se Ivica Dačić pravi da ne zna kad često pominje pomoć koju je Srbija dala izbeglicama, jeste kako su ti nesrećni ljudi dočekani po progonstvu. Može noćenje u sportskoj hali u Sremskoj Mitrovici, ali uz pratnju policije, a onda ujutru taj konvoj nastavlja dalje, pa neko završi u odmaralištu Divljana kod Bele Palanke, neko u Vranjskoj banji, a neko u barakama kod Obilića na Kosovu

Nagađati ko je najdugovečniji političar u Srbiji – suvišno je, to je Ivica Dačić.

Prošao je sve političke bure i oluje, a danas, strepeći da socijalisti ne budu deo vlasti, ne bira način da se dodvori Aleksandru Vučiću. U tom dodvoravanju, napao je rukovodstvo Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) u Hrvatskoj i odlazak njihovog predstavnika Borisa Miloševića na proslavu u Knin. Elem, na RTS-u je optužio Milorada Pupovca da time "ulazi u klišee koje Hrvati žele", pa se sada "osuđuje Beograd zbog odnosa prema Srbima u Hrvatskoj" i pokušava narušavanje srpskog jedinstva.

"Poruke koje su se čule ne razlikuju se od ranijih. Hrvatski lideri su danas rekli da su pobedili velikosrpsku politiku, je l’ neko rekao da je ‘Oluja’ bila etničko čišćenje? Da li su Hrvati odustali od negiranja zločina?", upitao je Dačić.

Ne sporeći navode o etničkom čišćenju i nestanku jednog naroda s tih prostora, ne sme se prećutati prošlost i uloga socijalista čiji je Dačić bio portparol u svim tim događanjima. Kako je došlo do egzodusa, i pre toga do pobune Srba, "balvan revolucije", ko je upravljao svim događanjima? Da li je Dačić nekad čuo za Jovicu Stanišića, Franka Simatovića, Mihalja Kertesa, Smilju Avramov i druge "prvoborce" SPS čiji prsti su duboko bili upleteni u pobunu krajiških Srba – organizaciono, finansijski, ideološki....

I kao da se ništa nije desilo, kao da više od 200.000 ljudi nije zauvek pomereno iz svog zavičaja, Dačić preskače sve te činjenice i ono što se dešavalo i deli lekcije predstavnicima Srba u Hrvatskoj. Za poslednjih 15-20 godina oni su nešto i uspeli da urade. Ako ništa drugo – makar je u predizbornim kampanjama i do zabačenih zaselaka dovođen asfalt, a tih 300 ili 500 metara asfalta mnogo znači u dalmatinskom kamenjaru.

Ne treba biti licemer – bili su Srbi i do sada prisutni na proslavama godišnjice "Oluje" na kninskoj tvrđavi. Autor ovog teksta poznaje bar trojicu i nikad to nikom nije zasmetalo, čak ni kninskim Srbima. I niko se iz Srbije nije bunio zbog toga. Onda su došla druga vremena, pa se iz Beograda opet "širi srpstvo" koga je dosta svim tim povratnicima. Počne od Vučića, onda se tradicionalno oglasi nezvanični ministar za širenje zlosusedskih odnosa u regionu Aleksandar Vulin, da bi, ničim izazvan, poentirao Dačić. Tu je, naravno, i Mile Dodik.

Niko od njih ne pominje odbijanje plana Z-4 kao jednog od glavnih razloga za pad Krajine. Zašto? Svedočenje iz prve ruke: tog februara 1995. kada su na kninsku tvrđavu, gde je bio rezidencijalni objekat, došli američki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt i ruski Leonid Kerestedžijanc da uruče plan, Milan Martić je odbio da ga uzme, doslovno i fizički, u ruke, rekavši da je to naredio Slobodan Milošević. "Slobo naredio." Isto što i Martić potvrdila su i dva "tehnička lica" koja su bila u delegaciji RSK. Tu je, naravno, bio i predstavnik Državne bezbednosti Srbije... Uglavnom, izveštaj je odmah otišao Jovici Stanišiću i cela stvar je bila završena, omča oko vrata RSK je stavljena. Svakako, ne bez pomoći Radovana Karadžića, koji je omogućio stezanje te omče.

Ono što se Dačić pravi da ne zna, a kad često pominje pomoć koju je Srbija dala izbeglicama, jeste kako su ti nesrećni ljudi dočekani po progonstvu. Prvo maltretiranje i nasilno mobilisanje muškaraca u RS, a potom u Srbiji.

Niko ne pominje kako je vojna policija Drugog krajiškog korpusa VRS na prevoju koji iz Martin Broda vodi iznad Drvara, oduzimala sve oružje koje je pronašla. Pripadnicima poražene vojske bilo je svejedno – "evo vam oružje, nismo ga mi ni tražili", ali je pretres bio ponižavajući. Šta je VRS tim htela da postigne, ne zna se. Ali su 30 kilometara dalje, kod Bosanskog Petrovca, opet te nesretne razoružane ljude hvatali i silom mobilisali u jedinice VRS. Toliko o "pomoći brata Radovana".

Zaboravio je Dačić naprečac i granicu na Drini, bilo da su prognanici išli preko Rače, Pavlovića mosta ili Malog Zvornika. Opet poniženje, pretresi i slanje tamo gde država odredi. U prevodu – samo ne u Beograd, a poželjno je prema Kosovu ili jugu Srbije. Može noćenje u sportskoj hali u Sremskoj Mitrovici, ali uz pratnju policije, koja skreće konvoj nesrećnih ljudi, onda ujutru taj konvoj opet nastavlja, ljudi ne znaju kuda ih šalju – pa neko završi u odmaralištu Divljana kod Bele Palanke, neko u Vranjskoj banji, a neko u barakama kod Obilića na Kosovu. Svi prilazi Beogradu bili su zaprečeni, pa su čak i Nemci u aprilu 1941. lakše ušli u glavni grad.

A onda su krenula hapšenja i "humana" uloga Crvenog krsta Srbije i Komesarijata za izbeglice – ko god se prijavio kao izbeglica, doživeo je da mu za sat dođe policija na tu adresu i deportuje ga u kamp u Erdutu Željka Ražnatovića Arkana i njegovih ljudi, samozvanih pukovnika i generala poznatih po nadimcima stečenim u kriminalnom miljeu.

Eto, ako je Dačić i to zaboravio, eto mu malog podsećanja.

Davor Lukač