Novi album – The Residents, Metal, Meat & Bone: The Songs of Dyin’ Dog:
Pevači priča

Najbolji album misteriozne američke avangardne grupe u poslednjih deset godina učinio je da ih razumemo bolje nego ikada

Posle 50 godina postojanja, najčuvenija anonimna grupa u istoriji popularne muzike, The Residents, našla je najbolji mogući način da zaokruži karijeru: tako što se vratila kući. Ne u San Francisko, gde su se prvi put pojavili, oko 1970, već tamo odakle su došli u Kaliforniju, kao obični građani željni drugačijeg životnog scenarija i svoje šanse u umetnosti – iz regiona oko Šrivporta, Lujzijana, lučkog mesta na Misisipiju, koje ima svoju bitnu ulogu u razvoju bluza, ako ni zbog čega drugog, onda zato što je baš tamo legendarni Ledbeli pekao zanat i učio se pričanju priča uz gitaru.

Ako je ikad postojala dilema da li je muzička avangarda nešto suprotstavljeno bluzu, oni su je razrešili svojim upravo objavljenim duplim CD izdanjem Metal, Meat & Bone: The Songs of Dyin’ Dog (Cryptic Corporation). Njihovo tumačenje je jasno – upravo je bluz u sebi od početka krio seme avangardnog razmišljanja, braneći ono primalno uzbuđenje muzikom, potpuno oslobođeno od komercijalnih kalkulacija, što je krajnje blisko stremljenjima i samih naših heroja. Zato i nije iznenađenje što su na najnovijem albumu The Residents konačno dali sebi oduška, da bi ga stvarno zasvirali – bluz maksimalno distorziran na njihov način, ali svejedno – bluz.

Istine radi, mada ona nije ovde odveć bitna, možda bi najtačnije bilo reći da su The Residents rešili da nam predstave bluz kao kulturu, odnosno muzičku formu koja nadilazi vreme i žanrovska ograničenja, i takoreći predstavlja ljudsku sudbinu. U pratećem materijalu i propratnom filmu, koji predstavlja istorijsku pozadinu ovog albuma, kazuje nam se sledeće: negde oko 2013, The Residents su bili u svom rodnom kraju i pomenuli Rolandu Sheehanu, starom prijatelju i jednom od prvih saradnika, kako rade istraživanje za jedan projekat što bi se bavio upravo bluzom. Potom se Roland naknadno setio svog druženja, sviranja i snimanja sa zaboravljenim bluzerom Alvinom Snowom, čije je scensko ime bilo Dyin’ Dog, a koji se pojavio sredinom 1970-ih i potom nestao – u starom, napuštenom bioskopu u Rustonu, Lujzijana, gde su nekada znali da džemuju, našao je par u ono vreme napravljenih demo snimaka, i ponudio ih svojim dragim prijateljima godine 2018. Oni su sa oduševljenjem asistirali u izdavanju izgubljene muzike Dyin’ Doga, najpre u vidu limited edition serije vinilnih singlova za malu izdavačku kuću Psychofon Records, a potom i u formi upravo objavljenog dvostrukog izdanja: prvi CD nam predstavlja The Residents kako u svom stilu sviraju obrade ovih 10 nedavno iskopanih numera, plus 6 kompozicija inspirisanih stvaralaštvom iščezlog umetnika, a drugi kompilira sve njegove originalne, do sad zaturene pesme.

I to je jedino za šta sa sigurnošću možemo reći da je tačno (mada možda i nije, videćete do kraja – prim. aut.). Pre svega zato što ponuđeni životopis Alvina Snowa, ovog doslovce izgubljenog bluz autora, otvara mnoga pitanja: navodno je rođen 1939, i to kao albino, od oca belca i majke crnkinje, a odrastao je u sirotištu; snalazio se kroz život uglavnom koristeći dobrotu nekih naivnih baka, grebući se za smeštaj i pare dok je mogao. Negde usput je sa džuboksa čuo legendarnog bluzera Howlin’ Wolfa i to mu je promenilo život – počeo je da i sam pravi muziku; potom je u crkvi upoznao gospođu Lillian Underwood, koju je u svemu slušao i poštovao, jer je jedina brinula o njemu, i na kraju stekao svog psa Chestera (pravo ime Howlin’ Wolfa bilo je Chester Arthur Burnett), kog je voleo najviše na svetu, možda baš zato što nije imao zadnje dve noge. Te tri osobe bile su mu oslonac u životu kad ga je pomenuti Roland upoznao i predložio mu da snime nešto zajedno, fasciniran njegovim jedinstvenim vokalnim stilom – on je, naravno, podsećao na grleno pevanje Howlin’ Wolfa, ali je imao nešto oštećeno i mračno u sebi, što još niko dotad nije izrazio. Tih nekoliko njegovih kompozicija na kraju jeste snimljeno, ali do prvog nastupa nikad nije došlo, mada je bio zakazan za njegov rođendan 13. 1. 1976. – naime, početkom te godine, jedan za drugim, u roku od tri dana umrli su Howlin’ Wolf, baka Lillian i pas Dyin’ Doga, te je zagonetni bluzer, duboko uznemiren ovako nesrećnim sledom događaja, odlučio da nestane za sva vremena ... ili da se bar nikad više ne vrati u taj kraj.

Mali problem sa ovom naracijom jeste u tome što je neproverljiva. Niko nikad nije čuo za Alvina Snowa, muzičara, koji mora da je kao albino sa plavim očima bio upadljiv, bilo gde u svetu. Njegov životopis se ne može rekonstruisati kroz dokumente, potonja sudbina još manje, a jedino što je osim snimljene muzike ostavio za sobom, jeste par sumnjivo kvalitetnih, umetnički napravljenih polaroid fotografija svoje okoline, što su sada iskorišćene na omotu. Na kraju, malo ko je u široj javnosti ranije čuo za "starog saradnika" The Residentsa pod imenom Roland Sheehan, koji je jedini izvor svih podataka o Dyin’Dogu... pa sumnje u verodostojnost ove storije počinju da se gomilaju. Možda sve to nije ni važno, jer se u udobnosti anonimnosti krije prava ideja vodilja The Residentsa: kao što kaže Teorija opskurnosti, kojom se oduvek rukovode – nije važno ko je umetnik, nego šta ima da kaže, jer identitet umetnika ne može biti važniji od njegovog dela. Tako je Dyin’ Dog, slutimo, još jedna njihova kreacija u vremenu i prostoru, otelotvorenje ideala ove grupe, neka vrsta prototipa The Residentsa pre The Residentsa.

No, muzika je svakako tu – prvi disk jasno pokazuje koliko su The Residents ovde bili natprosečno inspirisani. Kao što smo već rekli, sve pesme su verzije Dyin’ Dogovih kompozicija i same za sebe zvuče kao vrlo dobar alternativni album u mutiranom industrial-blues žanru, sa par velikih trenutaka. Jedan od njih je "Die! Die! Die!", uz gostovanje Blacka Francisa, pevača grupe The Pixies – u pratećem spotu, videćete oblike virusa kovid 19 kako se pretvaraju u glavu Donalda Trampa, što doslovce poručuje "Umri! Umri! Umri!", uz neprikrivenu mržnju prema nama. Kao i u svakoj dobroj predstavi koju nam The Residents uvek prirede, ovde haos besmisla stalno preti da izbije iza kulisa stvarnih dešavanja. Ni ostalim stvarima ne nedostaje ova začarana uvrnutost. Sad već klasičan sablasni kabare The Residentsa i dalje se bavi izvrtanjem američke tradicije, uvodeći nas u kuću strave i užasa popularne kulture.

Kad se nađete pred drugim diskom, postajete sasvim svesni dubine zahvata: ono što nam je ponuđeno kao autentični snimci Dyin’ Doga, zaista zvuči onako kako bi trebalo da zvuči eksperimentalni bluz bend iz polovine 1970-ih – tu ima očiglednog oslanjanja na Captaina Beefhearta pre svega, sa vokalom koji podseća na Toma Waitsa, uz malo dužeg soliranja u fazonu tadašnjih grupa, i čudnih klavijatura sa jasnom asocijacijom na džez-rok. Drugim rečima, onako kako su možda sami The Residents zvučali nekad davno... Jer, iz nekog razloga, "originalne" kompozicije Dyin’ Doga deluju sasvim kao da ih sviraju baš oni.

Jasno je da se ovde radi o vrlo specijalnoj prilici i za samu grupu, koju pojačava činjenica da susrećemo elitnu ekipu gostiju – osim neočekivane pop zvezde u liku Blacka Francisa, tu je i Eric Drew Feldman, čuveni gitarista koji se proslavio sa Captainom Beefheartom, Peter Whitehead, poznati stari underground muzičar i majstor koji pravi instrumente iz San Franciska, te stalni saradnici kao što su Nolan Cook, Sivian Lioncub i Carla Fabrizio. Zaključićemo da Metal, Meat & Bone odiše uživanjem i duhom misterije, koji su imali njihovi rani proizvodi: visoka konceptualizacija nalik na Eskimo, The Third Reich Rock’n’Roll ili Commercial Album, vlada ovim delom, i mada ne doseže do pomenutih halucinantnih dostignuća u izmišljanju naših alternativnih stvarnosti – zaista nije ni previše daleko. Posebnu toplinu donosi saznanje da su ovaj album The Residents verovatno posvetili samima sebi, te da su na njemu skoro sigurno skriveni podaci o miljeu iz koga dolaze, njihovom odrastanju i poreklu.

Imao sam tu čast da se sa ljudima koji nastupaju pod imenom The Residents vidim tri puta u svojstvu organizatora koncerata, a onaj poslednji susret iz 2017, ostao nam je svima u snažnom sećanju – kao da su još tad rešili da zaokruže karijeru, na turneji "In Between Dreams" pohodili su sopstvene anti-hitove i duhove mitoloških ličnosti pop-političke kulture (Džon Vejn, Nikson, Majka Tereza). Iz nekog razloga, na nastupu su nosili kljunaste maske kakvima su se stari lekari štitilo od kuge, a na pitanje u čemu je poruka – odgovor u intervjuu "Vremenu" bio je da su bolesti od kojih boluje Zapadni svet – mrak i strah, te da oni osećaju kako možda mogu da pomognu. U međuvremenu smo dospeli u stanje svetskog rata sa pravom boleštinom, pa je ova poslednja velika poruka The Residentsa dobila novu težinu – jer, oni su stavili zaštitne maske još pre 3 godine.

Tom prilikom, na večeri sa osobljem The Residentsa (jer zaista ne možemo znati da li su to oni ili samo neko zaposlen), najstariji među njima, koji se predstavlja i kao PR pod imenom Homer Flynn, odgovorio je na jedno pitanje što nas je kopkalo od ranije – da li su The Residents ikad bili inspirisani starijom muzikom, a posebno bluzom, budući da su poreklom iz kraja koji se smatra epicentrom njegovog nastanka: "The Residents su definitivno voleli Boa Didlija (Bo Diddley), Haulina Vulfa (Howlin’ Wolf) i posebno Džejmsa Brauna (James Brown)... tako da je iz tog pravca došlo mnogo uticaja. U stvari, mogu vam otkriti da The Residents u ovom trenutku spremaju svoj sledeći projekat koji je zasnovan na liku bluz pevača!", glasio je odgovor, što možda odaje mnogo više činjenica o razmišljanju koje je dovelo do nastanka Metal, Meat & Bone nego što smo tada mogli da znamo.

Za razliku od prethodnih poseta, član ekipe pod imenom Hardy Fox tom prilikom nije bio prisutan u Beogradu - preminuo je pretprošle godine, kao jedina osoba za koju smo do sad zvanično saznali da je zaista bio jedan od The Residentsa, i to na osnovu saopštenja na njihovom sajtu, u kome se precizira kako je on "komponovao neke od njihovih najvoljenijih stvari". Zato sam prilično siguran da je projekat povratka bluzu, u stvari njegov oproštajni poduhvat, ili bar poduhvat u čijem je osmišljavanju on još uvek učestvovao. Tako je krug zatvoren preko rastojanja od pet decenija, i The Residents su se vratili kući, da bi se oprostili od jednog od svojih osnivača.

I tu negde, dok The Residents sviraju taj prokleti bluz, postaje nam jasno u čemu je njihova najveća umetnost, koja nam je bila pred nosom sve vreme, a nismo umeli jasno da je vidimo. U najstarijoj od svih veština na svetu – pričanju priča.

Ovim albumom, The Residents sebe smeštaju u istorijski i mentalni okvir iz kog su ponikli, kao najbolji sinovi američkog Juga – tamo gde se, kako mnogi kažu, pričaju najmaštovitije priče na svetu – zapravo, oni ih toliko dobro pripovedaju da iz sve snage želimo da i sami u njima učestvujemo. Priče mogu, ali ne moraju biti istinite, jer stvarnost je i tako ono što se dogovorimo da jeste.

Dragan Ambrozić